Википедија

Teofan Ispovednik

Teofan Ispovednik (grč. Θεοφανής, lat. Theophanes Confessor, 758. ili 760–817) je bio vizantijski duhovnik, letopisac i zaštitnik poštovanja ikona.

Prepodobni Teofan Ispovednik

Srpska pravoslavna crkva slavi ga 12. marta po crkvenom, a 25. marta po gregorijanskom kalendaru.

Biografija uredi

Prozvat je Sigrijan zbog mesta Sigrije, gde je rođen. Bio je srodnik cara Lava Isavrijanina i njegovog sina Kopronima. Imao je ogromno bogatstvo. Ali sve to izgubi svoju vrednost za Teofana onda kada je iskreno poverovao u Hrista. Tada se on opirao svojoj ženidbi, ali pošto je ipak bio primoran oženio se. Uspeo je da usavetuje svoju nevestu da žive celomudreno kao brat i sestra. A čim su mu pomreli roditelji, žena mu je otišla u jedan manastir, a on u drugi. Njegov manastir je bio u Sigrijanskim gorama u Kizičkoj oblasti. Nekad slavan i bogat Teofan je živeo u manastiru kao poslednji ubožjak. I svi su se divili takvoj promeni kod njega. Pa pošto je postao čuven zbog svoje silne vere, uzdržljivosti i mudrosti, bio je pozvan na VII vaseljenski sabor u Nikeji, na kome se utvrdilo poštovanje ikona.

Hrišćani veruju da mu je Bog zbog velike čistote i celomudrenosti dao dar čudotvorstva, te je lečio sve bolesti, naročito manijaštvo i ludilo. Za sve bolne i nevoljne on se molio Bogu, i molitvom svojom pomagao im. Samo kad se on razboleo i bolovao dugo, nije hteo da se pomoli Bogu za svoje ozdravljenje, nego je trpeo bolest sa blagodarnošću. Kada opet nasta gonjenje ikona od strane cara Lava Jermenina, tada je sveti Teofan doveden u Carigrad i bačen u tamnicu gde je dve godine proveo u muci i poniženju. Tada ga je poslao car na zatočenje na ostrvo Samotrak, a hrišćani veruju da je on to ranije provideo duhom svojim i rekao tamničarima. Ali kad je stigao na Samotrak, poživeo je još samo dvadeset tri dana i potom preminuo.

Hronografija uredi

Vizantijska hronografija u Teofanovom delu, napisanom u drugoj deceniji IX veka, doživljava svoj vrhunac u pogledu kvaliteta i kritičnosti. Na podsticaj Georgija Sinkela odlučio je da nastavi njegovu nedovršenu hroniku i pisao od 810. do 814. delo Hronika (Χρονογραφία), u kome je obradio vreme od 284. do 813. godine. Delo je raspoređeno hronološki prema godinama od stvaranja sveta (aleksandrijska era), ali Teofan daje i hrišćanske godine, godine vladavina rimskih i vizantijskih careva, persijskih kraljeva, odnosno kalifa itd.

Izvori, koje autor ne navodi, mnogobrojni su. Za V vek najviše se služio crkvenim istorijama Sokrata Sholastika, Sozomena, Teodoreta. Takođe, koristio je i svetovne autore Malalu, Prokopija, Agatiju, Jovana Efeskog, Teofilakta Simokatu i Uskršnju hroniku. Veliki značaj ima deo koji obrađuje VII i VIII vek: svi originalni izvori za taj važan period vizantijske istorije su izgubljeni (na primer Μέγας χρονογράφος iz VIII veka, hronika Trajana Patrikija), tako da jedine vesti o njemu imamo iz Teofanovog i Nićiforovog dela.

Teofanovo delo je tipična srednjovekovna hronika, bez učenosti, čak bez istorijske objektivnosti u posmatranju (tako, na primer, autor ispoljava otvorenu mržnju prema svom savremeniku caru Nićiforu I, koja je svakako lične prirode). Čak i kad govori kao savremenik, podaci drugog izvora su tačniji i sadržajniji. Izvesna rezervisanost prema Teofanovom načinu obrade materijala mora se protezati, dakle, i na onaj deo hronike u kome on prenosi izgubljene savremene izvore, iako su mu podaci koje prenosi iz arapskih izvora vrlo tačni.

Pisana popularno, narodskim jezikom, Teofanova hronika imala je velikog uticaja na kasniju vizantijsku hronografiju. Zapad se s njom rano upoznao preko latinskog prevoda papskog bibliotekara Anastasija (873—875), tako da su i u zapadnu književnost prodrli pojedini njeni delovi. Teofan je, takođe, značajan izvor za prikaz istorije Slovena.

Teofanov nastavljač uredi

Teofanova hronika je nastavljena, ali ne srećno: Teofanov nastavljač (do 961) daleko je manje pouzdan kao istorijski izvor, a ne ni mnogo dobar u čisto književnom smislu, s obzirom na svoj usiljeni panegirički ton kada govori o Makedonskoj dinastiji. Ipak je to jedna od najčuvenijih hronika čiji nastanak pada u drugi period ikonoborstva, a pisac kaže da je delo napisao na molbu cara Konstantina VII Porfirogenita. Prve četiri knjige stvarno predstavljaju hronološki nastavak Teofana Homologeta, čija je hronika dopirala do 813. godine, a zatim dolazi 5. knjiga u kojoj je opisan život Vasilija I i koju je verovatno napisao sam Konstantin VII. Sledeća, 6. knjiga, deli se na dva dela: prvi, od 886. do 948, koji je preuzet iz neke druge hronike, te drugi, koji obrađuje vladavinu samog Konstantina VII i jedan deo vlade Romana II, do 961. godine.

Spisi ove hronike nastali su u razna vremena i od raznih autora. Tu ima i elemenata istorijske kritike, a često dolazi i do protivrečnih informacija o istom događaju i do suprotnih ocena nekih ličnosti, do čega je moglo doći upravo zbog preuzimanja različitih izvora. Teofanov nastavljač značajan je po tome što prekida sa haotičnim prikazom istorije u vremenskom nizu, već se istorijski događaji izdvajaju i dobijaju organizaciju. I ovde se, naravno, sve interpretira božjom voljom, po tradiciji vizantijske istoriografije. Opšta tendencija hronike je ocrniti Mihaila III i uzvisiti Vasilija I, ali se u 6. knjizi odnos prema makedonskoj dinastiji menja.

Spoljašnje veze uredi

Napomena: Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz Ohridskog prologa Nikolaja Velimirovića.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Теофан_Исповедник&oldid=27023025”