Википедија

Tom od Finske

Touko Valio Laksonen (8. maj 1920. - 7. novembar 1991), poznatiji po pseudonimu Tom od Finske, bio je finski umetnik poznat po stilizovanoj, visoko maskulinoj, homoerotičnoj i fetišističkoj umetnosti, te po svom uticaju na gej kulturu krajem dvadesetog veka. Istoričar Džozef V. Slejd nazvao ga je "najuticajnijim stvaraocem gej pornografskih slika".[1] Tokom četiri decenije stvorio je oko 3500 ilustracija, uglavnom prikazujući muškarce sa veoma izraženim primarnim i sekundarnim seksualnim osobinama, koji nose tesnu odeću ili su delimično goli.

Touko Valio Laksonen
Touko Valio Laksonen 1959.
Lični podaci
Datum rođenja(1920-05-08)8. maj 1920.
Mesto rođenjaKarina, Finska, Finska
Datum smrti7. novembar 1991.(1991-11-07) (71 god.)
Mesto smrtiHelsinki, Finska, Finska
Državljanstvofinsko
Umetnički rad
Najvažnija dela
Potpis
Zvanični veb-sajt
tomoffinlandfoundation.org

Detinjstvo i mladost uredi

Laksonen je rođen i odrastao u porodici srednje klase u Karini, gradu na jugozapadu Finske, blizu grada Turku.[2] I otac i majka su mu bili nastavnici u karinskoj gimnaziji. Porodica je živela u smeštaju u okviru same škole.[3]

U Turku je išao u školu, a 1939. godine, sa 19 godina, preselio se u Helsinki da bi studirao marketing. U slobodno vreme je počeo da crta erotske slike za sopstveno zadovoljstvo,[2] zasnovane na izgledu radnika koje je viđao od detinjstva. U početku je te crteže krio, pa bi ih zatim uništio, i tako sve dok nije otišao da služi vojsku.[4] Finska se našla u Zimskom ratu sa SSSR-om, a zatim se zvanično uključila i u Drugi svetski rat, te je u februaru 1940. Laksonen regrutovan u finsku vojsku. Služio je kao protivavionski oficir, držeći čin drugog poručnika.[5] Kasnije je svoje fetišističko interesovanje za uniformisane muškarce pripisao susretima s muškarcima u vojnoj uniformi, posebno vojnicima nemačkog Vermahta koji su u to vreme služili u Finskoj. "U svojim crtežima ne prikazujem političke izjave, nema ideologije. Razmišljam samo o samoj slici. Čitava nacistička filozofija, rasizam i sve ostalo, za mene je to puno mržnje, ali svejedno sam ih nacrtao - imali su najseksi uniforme! “ [6] Posle rata, 1945. godine, vratio se studijama.

Laksonenovo stvaralaštvo ovog perioda, u poređenju sa kasnijim delima, smatra se romantičnim i blažim, sa "nežnom formom i oblicima." [2] Muškarci koje je prikazivao u svojim delima bili su prosečni ljudi srednje klase, za razliku od mornara, motorista, drvoseča, građevinskih radnika i ostalih stereotipno hiper-maskulinih članova radničke klase koji se pojavljuju u njegovom kasnijem radu. Druga ključna razlika je nedostatak dramatične kompozicije, asertivnih poza, mišićavih tela i „udaljenih egzotičnih okruženja“ koje njegov kasniji rad takođe prikazuje.

Karijera uredi

Laksonen je 1956. poslao crteže uticajnom američkom časopisu Fizik Piktorijal, koji je slike premijerno predstavio u svom prolećnom izdanju 1957. gde je Laksonen prvi put potpisan kao Tom, jer podseća na njegovo ime Touko. U zimskom izdanju kasnije te godine, urednik Bob Mizer skovao je pseudonim Tom od Finske.[7] Jedan od njegovih dela nalazi se na naslovnoj strani prolećnog izdanja 1957. godine, a prikazuje dvojicu drvoseča dok rade i trećeg čoveka koji ih posmatra.[2] Nalazeći inspiraciju u finskom mitosu o drvoseči kao predstavniku snage i muškosti, Laksonen je isticao "homoerotski potencijal" tog mitosa, "premeštajući ga u gej kontekst", strategija koju je primenjivao i tokom ostatka karijere.

Posle Drugog svetskog rata rađa se bajkerska kultura koja odbacuje „reorganizaciju i normalizaciju posleratnog života, i njegov konformizam i ustaljenost“.[8][9] Bajkerska supkultura bila je marginalna i opoziciona i pružala je posleratnim gej muškarcima stilizaciju muškosti koja je u sebi sadržala bunt i opasnost. To je bilo u prkos tada preovlađujućem stereotipu o ženskastim gej muškarcima, koji su se dugo viđali u vodvilju i filmovima.[10] Laksonena je izgled bajkera inspirisao, kao i umetnička dela Džordža Kvajntansa i Etijena, koje je, pored drugih, navodio kao svoje prekursore u "širenju gej čitalaštva kroz homoerotske časopise" početkom 1950. godine.[11] Laksonenovi crteži bajkera koristili su denim i kožnu odeću kao faktor koji izdvaja te muškarce iz mejnstrim kulture, sugerišući da su oni neukroćeni, prirodni i osnaženi.[12][13] To je za razliku od ustaljenog mejnstrim, medicinskog i psihološkog doživljaja gej muškarca kao tužnog i osetljivog pasivnog čoveka.[14] Laksonenovi crteži ovog vremena "mogu se posmatrati kao konsolidacija niza faktora, stilova i diskursa koji su već postojali u gej supkulturama pedesetih godina", što je dovelo do toga da postanu i široko rasprostranjeni i popularizovani u tim kulturama.[15]

Cenzura u SAD (1950 – 1960) uredi

Na Laksonenov stil i sadržaj krajem 1950-ih i početkom 1960-ih delimično su uticali američki kodeksi o cenzuri koji su zabranjivali prikazivanje "otvoreno homoseksualnih činova".[15] Njegovi radovi objavljivani su u bifkejk žanru koji je nastao 1930-ih i uglavnom sadržao fotografije privlačnih, mišićavih mladića u atletskim pozama, uglavnom tokom vežbanja.[16] Njihova primarna tržišna niša bili su gej muškarci, ali zbog konzervativne i homofobične kulture tog doba, gej pornografija je bila nelegalna, te su takve publikacije obično predstavljane kao časopisi posvećeni fitnesu i zdravlju. Ti časopisi su često bili jedini način da gej muškarci u ormaru budu u dodiru sa svojom seksualnošću. Tada, međutim, Laksonen je radio privatne narudžbine, te iako je u tom periodu stvarao i eksplicitnija dela, ona su uglavnom ostala neobjavljena.

U sudskom sporu iz 1962. godine MANual Enterprajzes protiv Dej, Vrhovni sud Sjedinjenih Država presudio je da fotografije golih muškaraca nisu same po sebi opscene. Ubrzo nakon toga su se pojavili softkor časopisi sa gej pornografijom i filmovi koji prikazuju potpuno gole modele, od kojih su neki bili i sa erekcijom. A kako je došlo do manje kontrole pornografije, prestalo se i sa predstavljanjem istih kao sadržaja o fitnesu i zdravlju.[16][17] Krajem šezdesetih godina tržište magazina za bifkejk je propalo. Laksonen je u kontekstu "novih mogućnosti i konvencija o prikazivanju frontalne muške golotinje u časopisima i filmovima" sada konačno mogao da objavljuje svoje homoerotske radove.[15] Reagovao je objavljivanjem eksplicitnijih crteža i stilizovao figure tako da sadrže fantastične i prenaglašene fizičke aspekte, pogotovo genitalije i mišiće. Krajem 1960-ih razvio je Kakea, lika koji se pojavljuje u dugom serijalu stripova, a koji je prvi put objavljen 1968. godine.

Prisustvo u popularnoj gej kulturi (1970 – 1991) uredi

Dekriminalizacijom muške golotinje, gej pornografija je postala sve više prisutna u gej kulturama, a sa time i Laksonenov rad. Sve do 1973. godine objavljivao je erotske stripove sa povremenim mejnstrim izložbama. Iste godine dao je otkaz u marketinškoj firmi MekKan-Erikson, gde je imao puno radno vreme. "Od tada živim u farmerkama, od svojih crteža" - tako je Laksonen opisao tu svoju životnu promenu.

Sredinom 1970-ih je takođe koristio i fotorealistički stil, čineći aspekte svojih crteža više fotografskim.[15] Mnogi njegovi crteži temelje se na fotografijama, ali nijedan nije egzaktna reprodukcija.[18] Fotografska inspiracija korišćena je, s jedne strane, za stvaranje životnih, gotovo pokretnih slika, sa ubedljivim i aktivnim pozama i gestikulacijom, dok, s druge strane, Laksonen preuveličava fizičke osobine svojih modela i prikazuje svoj ideal muške lepote i seksepila, kombinujući realizam i fantaziju. U knjizi Daddy and the Muscle Academy – The Art, Life, and Times of Tom of Finland su prikazani primeri fotografija i crteža na njima. Iako je te fotografije smatrao tek referentnim alatima za svoje crteže, studenti savremene umetnosti ih doživljavaju i kao kompletna samostalna umetnička dela.[19]

 
Soba Toma Finskog u kući Fondacije Tom od Finske u Los Anđelesu, 2002; fotografisao Hening von Berg .

Godine 1979. Laksonen je s biznismenom i prijateljem Durkom Dehnerom osnovao kompaniju Tom od Finske za očuvanje autorskih prava na njegovu umetnost, koja su već tada bila naširoko piratizovana. Godine 1984. osnovana je Fondacija Tom od Finske za prikupljanje, čuvanje i izlaganje homoerotskih umetničkih dela.[20] Iako je Laksonen u ovom trenutku bio prilično uspešan, njegova biografija je bila na listi best-selera, a Benedikt Tašen, najveći svetski izdavač umetničkih knjiga je preštampavao i proširio monografiju njegovih dela, Laksonen je ipak bio najviše ponosan na svoju Fondaciju.[21] Obuhvat organizacije se proširio i na erotske radove svih vrsta, sponzorisana takmičenja i izložbe, stvorivši temelj za nastanak muzeja erotske umetnosti.

Laksonenu je dijagnostikovan emfizem 1988. godine. Na kraju su bolest i lekovi izazvali i podrhtavanje ruku, što ga je navelo da sa olovke pređe na pastel. Umro je 1991. godine od moždanog udara izazvanog emfizemom.[5]

Odziv uredi

Tokom njegovog života i šire, Laksonenov rad privlačio je i divljenje i prezir iz različitih redova umetničke zajednice. Laksonen je razvio prijateljstvo sa gej fotografom Robertom Mapltorpom, čiji je rad, koji prikazuje sado-mazohizam i fetišnu ikonografiju, takođe bio izložen kontroverzi.

Kontroverzna tema u njegovim crtežima bio je erotski tretman muškaraca u nacističkim uniformama. Oni čine tek omanji deo njegovog ukupnog dela, ali tipično laskavi vizuelni tretman ovih modela doveo je do simpatije i naklonosti nacizmu kod nekih čitalaca, pa su izostavljeni iz najnovijih antologija njegovog dela. Kasnije u svojoj karijeri Laksonen se odrekao tih dela i trudio se da odvoji sebe i svoj rad od fašističkih ili rasističkih ideologija. Takođe je na svojim crtežima prikazivao značajan broj crnaca, bez jasne rasne ili političke poruke u kontekstu u kojem se pojavljuju. Iako postoje zajedničke crte s rasističkim karikaturama „hiperseksualnog“ crnca, sve ove osobine dele i Laksonenovi beli likovi. [traži se izvor] Likovni kritičari imaju različita stanovišta o Laksonenovom radu. Njegova detaljna tehnika crtanja dovela je do toga da ga opisuju kao "majstora s olovkom", dok je jedan recenzent holandskog lista Het Parol opisao njegovo delo kao "ilustrativno, ali bez izražaja".[22]

Postoji rasprava oko toga da li je njegovo prikazivanje „supermena“ (muških likova sa ogromnim seksualnim organima i mišićima) neukusno, ili ipak postoji dublja složenost u radu koji se poigrava sa stereotipima i poništava ih. Na primer, neki kritičari primetili su instance prividne nežnosti između tradicionalno grubih, muških likova, te momente igre i smeha u sado-mazohističkim scenama.  [traži se izvor] U oba slučaja ostaje veliki deo publike koji se divi njegovom radu u čisto utilitarističkom smislu; kako je opisao Rob Meijer, vlasnik radionice kože i umetničke galerije u Amsterdamu, "Ovi radovi nisu dela koja podstiču razgovor, već dela koja podstiču masturbaciju." [traži se izvor] Pišući za Artforum, Kevin Kilian je rekao da posmatranje originalnih dela Toma od Finske "izaziva veliko poštovanje prema njegovom spretnom, dosetljivom stvaralaštvu".[23] Kejt Volf piše da je "Tom od Finske pomogao da se utre put gej oslobađanju".[24]

Kulturni uticaj i nasleđe uredi

Krajem osamdesetih, umetnik Dž. B Džouns započeo je seriju crteža pod nazivom "Tomove devojke". Crteži su rađeni u stilu Toma od Finske i zasnovani su na njegovim crtežima, ali su prikazivali pank devojke ili pripadnice drugih supkultura. Međutim, za razliku od Tomovih crteža, u Džounsovom radu autoritetne figure postoje samo da bi bile savladane, a ne poštovane. Dvojica umetnika zajedno su izlagali svoje radove u Njujorku ranih devedesetih.

Godine 1995. Kompanija za odeću Tom od Finske predstavila je modnu liniju zasnovanu na njegovim radovima, koja pokriva širok spektar izgleda i pored tipičnog stila iz njegovih crteža. Modna linija uravnotežuje originalnu homoerotičnost crteža s popularnom modnom kulturom. [traži se izvor][traži se izvor]

Izložbe uredi

Njujorški muzej moderne umetnosti nabavio je nekoliko primeraka Laksonenovih umetničkih dela za svoju stalnu kolekciju.[25] 2006. godine, MoMA u Njujorku prihvatila je pet crteža Toma od Finske u sklopu mnogo većeg poklona Fondacije Džudit Rotšild. Poverenik Fondacije Džudit Rotšild, Harvi S. Šipli Miler, rekao je: "Tom od Finske jedan je od pet najuticajnijih umetnika dvadesetog veka. Kao umetnik bio je vrhunski, kao uticaj bio je transcendentan. " [26] Hadson, iz kompanije Fičr Inkorporejted u Njujorku, smestio je dela Toma od Finske u kolekcije Muzeja umetnosti i umetničkog instituta iz Čikaga kompanije Roud Ajlend. Njegov rad je takođe u javnim kolekcijama sledećih muzeja: Muzej savremene umetnosti (MOMA), Los Anđeles, SAD; Muzej umetnosti Vaino Aaltonen ; Turku, Finska; Muzej umetnosti Berkli, Univerzitet Kalifornija, Berkli (Kalifornija), SAD; Muzej umetnosti okruga Los Anđeles, Los Anđeles, SAD; Kiasma, Muzej savremene umetnosti, Helsinki, Finska; Muzej moderne umetnosti u San Francisku, San Francisko, SAD; i Fondacija Tom od Finske, Los Anđeles, SAD.

Godine 1999. održana je izložba u Finskom kulturnom centru u Parizu.

U 2011. godini, u Turku u Finskoj, održana je velika retrospektivna izložba Laksonenovih umetničkih dela. Izložba je bila jedan od zvaničnih događaja u programu Evropske prestonice kulture.[27]

Kulturhuset je 2012. predstavio retrospektivu Tom od Finske iz Stokholma u Švedskoj; a rad Toma od Finske bio je u fondu Roberta Rauhenberga "Mi, Narod" u Njujorku, SAD.

MOCA je 2013. godine predstavila Bob Mizer & Tom od Finske u Los Anđelesu, SAD. Rad tog umetnika je viđen i u izložbi HAPPY BIRTHDAY Galerije Perotin - 25 godina u Francuskoj; Muzej Leslie Lohman retki i sirov u Nev Iorku, SAD; i Institut savremene umetnosti Keep Your Timber Limber (Works on Paper) u Londonu, Engleska.

Artists Spejs je 2015. godine u Njujorku, SAD, predstavio izložbu „Tom od Finske: Zadovoljstvo igre“.[28] Izložba je takođe predstavljena u Kunsthale Helsinki tokom 2016. godine, upotpunjena dodatnim materijalom, poput fotografija iz porodičnih albuma.[29]

Film uredi

Godine 1991. Filmitakomo i Ileisradio snimili su dokumentarni film Daddy and the Muscle Academy: The Life and Art of Tom of Finland,[1] u režiji Ilpa Pohjola. Do kasnih osamdesetih Laksonen je bio poznat u gej svetu, ali njegove "pneumatično mišićave, pažljivo nacrtane čudovišno-kurate ikone muškosti" privukle su pažnju kada je film - koji uključuje stotine njegovih crteža zajedno sa intervjuima - prikazan u bioskopima u Finskoj. Osvojio je finsku nagradu Jusi u svojoj kategoriji 1992. godine, i prikazivan je na filmskim festivalima i kućama filmske umetnosti širom sveta.[21][30][31] Dok je hvalio kvalitet umetničkog dela, jedan kritičar primetio je da film predstavlja Laksonena kao ikonu gej prajda, dok je zanemario njegovu "sličnost i sa S&M pornografijom, i sa fašističkom umetnošću" koju je povezivala sa Laksonenovim ranim seksualnim iskustvima sa nemačkim vojnicima tokom Drugog svetskog rata .

Reditelj Ves Harli navodi Toma od Finske kao uticaj u svom radu, uključujući kratke filmove Piter i vuk i njegov kultni komični mjuzikl Waxie Moon in Fallen Jewel.[32]

Varajeti je 2013. najavio da će finski režiser Dom Karukoski napraviti biografiju Laksonena, pod nazivom Tom od Finske. Helsinki-film ga je producirao i osigurao ekskluzivna prava. Film, objavljen februara 2017. u Finskoj,[33] je prva filmska biografija umetnika.[34]

Markice uredi

U septembru 2014. godine Finska poštanska služba Itela Posti objavila je set od tri marke prve klase na kojima su bili crteži Laksonena.[35] Dve marke imaju delove ilustracije golog čoveka koji sedi u krilu drugog muškarca obučenog kao policajac; na drugoj je predstavljena gola zadnjica sa muškarčevim licem između bedara.[36][37] Komplet marki nadmašio je očekivanja poštanske službe kada su stigle pred-porudžbine iz 178 zemalja, što ga čini najprodavanijim setom markica u istoriji službe.[38]

Videografija uredi

  • Ilpo Pohjola (autor): Kari Paljaka i Alvaro Pardo (producenti): Daddy and the Muscle Academy: Tom of Finland. Filmitakomo & ILE, Finska 1991. (Trajanje filma: 58 minuta Takođe sadrži Laksonenove grafike)

Reference uredi

  1. ^ a b Slade, Joseph W. (2001). Pornography and Sexual Representation: A Reference Guide. 545–546: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-27568-5. 
  2. ^ a b v g Löfström, str. 189
  3. ^ Hooven 1993, str. 3
  4. ^ Arell & Mustola, str. 15
  5. ^ a b „Tom of Finland: A Short Biography”. Tom of Finland Foundation. Arhivirano iz originala 07. 09. 2018. g. Pristupljeno 6. 3. 2017. 
  6. ^ Hooven 1993, str. 30
  7. ^ Arell & Mustola, str. 31. This followed the naming conventions of the magazine. Other pseudonyms of the time were Bruce of Los Angeles and Spartan of Hollywood, for example.
  8. ^ Löfström, str. 190
  9. ^ Suárez 1996, str. 150
  10. ^ The Celluloid Closet; Directors: Rob Epstein, Jeffrey Friedman (1996) UPC: 043396821071.
  11. ^ Hooven 1993, str. 84–85
  12. ^ Suárez 1996, str. 152, 158.
  13. ^ Löfström, str. 190–1
  14. ^ Suárez 1996, str. 152, 158.; Dyer 1983
  15. ^ a b v g Löfström, str. 191
  16. ^ a b Beefcake (1999); Thom Fitzgerald, writer, director, co-producer; Shandi Mitchell, co-producer; Alliance Independent Films.
  17. ^ Waugh, Thomas: Hard to Imagine: Gay Male Eroticism in Photography and Film from Their Beginnings to Stonewall. New York: Columbia University Press. 1996. ISBN 978-0-231-09998-1.
  18. ^ Ilppo Pohjola (author): Kari Paljakka and Alvaro Pardo (producers): Daddy and the Muscle Academy: Tom of Finland: United Kingdom: Oracle Home Entertainment: 2002.
  19. ^ Hooven 2012, str. 134
  20. ^ Prono, Luca: Encyclopedia of Gay and Lesbian Popular Culture. P. 258. Greenwood Publishing Group. Prono, Luca (2008). Encyclopedia of Gay and Lesbian Popular Culture. Bloomsbury Academic. str. 258. ISBN 978-0-313-33599-0. 
  21. ^ a b Hooven, F. Valentine, III, Gay histories and cultures: an encyclopedia. Volume 2 of Encyclopedia of lesbian and gay histories and cultures. P. 884. George E. Haggerty, editor. Taylor & Francis. Haggerty, George E. (2000). Gay Histories and Cultures: An Encyclopedia. Taylor & Francis. str. 884. ISBN 978-0-8153-3354-8. 
  22. ^ The Queer Encyclopedia Of The Visual Arts, Claude J. Summers, Cleis Press. 2004. ISBN 978-1-57344-191-9.
  23. ^ “Bob Mizer and Tom of Finland”, Kevin Killian, Artforum International Magazine, March 2014
  24. ^ “Bob Mizer and Tom of Finland”, Kate Wolf, Artforum International Magazine (Online), November 21, 2013
  25. ^ Arell & Mustola, str. 187
  26. ^ Hooven 2012, str. 233
  27. ^ „Tom of Finland | Turku 2011”. Turku2011.fi. 18. 4. 2017. Pristupljeno 10. 12. 2016. 
  28. ^ Tom of Finland: The Pleasure of Play
  29. ^ „Tom of Finland: The Pleasure of Play”. Kunsthalle Helsinki. Pristupljeno 1. 8. 2017. 
  30. ^ Edinburgh International Film Festival highlights The Independent, Friday, 14 August 1992.
    Seattle Film Festival: Special events Seattle Times, 7 May 1992.
  31. ^ Festival Diary: Bad karma and the Big Yin: The Billy Connolly Affair and trouble and strife with The Bay City Rollers. Sheila Johnston reports from the 46th Edinburgh International Film Festival Sheila Johnston, The Independent, 21 August 1992.
  32. ^ Miller, Jason (26. 3. 2013). „3 Questions with Wes Hurley |”. Central-cinema.com. Arhivirano iz originala 20. 12. 2016. g. Pristupljeno 10. 12. 2016. 
  33. ^ „That Tom of Finland Biopic Finally Has a Trailer”. 20. 9. 2016. Pristupljeno 11. 12. 2016. 
  34. ^ “Karukoski's English-Language Debut Will Be Tom of Finland's First Authorized Biopic”. Elsa Keslassy. Variety 2013-09-13
  35. ^ „Tom of Finland to appear on stamps in September”. Itella Posti. 13. 4. 2014. Arhivirano iz originala 15. 04. 2014. g. Pristupljeno 17. 4. 2014. 

    „World's first homoerotic stamps produced in Finland” (audio interview). Today programme. BBC News Online. 17. 4. 2014. Pristupljeno 17. 4. 2014. 
  36. ^ „World's first homoerotic stamps produced in Finland”. BBC News. 17. 4. 2014. Pristupljeno 19. 8. 2015. 
  37. ^ Millstein, Seth (15. 4. 2014). „Finland's Homoerotic Postage Stamps Are Pretty Bold”. Bustle. Pristupljeno 19. 8. 2015. 
  38. ^ „Tom of Finland stamps on sale Monday; Finland's biggest seller ever”. Yle Uutiset. 8. 9. 2014. Pristupljeno 15. 1. 2015. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Том_од_Финске&oldid=27353942”