Trijera

Trijera (izvedeno od lat. trirēmis, „sa tri banke vesala”; stgrč. τριήρης triērēs, doslovno „troveslač”) je tip ratnog broda u doba antičke Grčke. U engleskom jeziku ne postoji jasna diferencijacija između grčkih trijera i latinskih trirema što dovodi do zabune da se radi o istim tipovima brodova. Međutim, ako bolje pogledamo, razlike i te kako postoje.

Grčka trijera

Iako ne postoje čvrsti dokazi o tačnoj godini njihovog pojavljivanja na istorijskoj sceni, prema Tukididu prva trijera izgrađena je 704. p. n. e. u pomorskom gradu-državi (polisu) Korintu, predvodniku grčkog pomorstva i pomorske trgovačke ekspanzije staroga doba. Ovaj tip broda zamenio je dotadašnje pentekontere, tj. monere, ratne brodove sa jednim redom od 25 vesala sa svake strane i sa 50 veslača. Novinu su činila tri reda vesala sa obe strane broda. Po vertikali bila su razmeštena tri reda klupa sa po jednim veslačem po veslu na svakoj od njih. Dva reda veslača bila su raspoređena ispod, a jedan na palubi trijere. Oni su uglavnom bili zaštićeni tokom borbe, dok su u bitkama učestvovali samo mornari-vojnici. Kapetan broda upravljao je njegovim kretanjem pomoću dva vesla na krmi. Posadu trijere činilo je oko 200 ljudi, od kojih su 170 bili veslači. Pored plovidbe uz pomoć jedra, koje se zadržalo kao glavno pogonsko sredstvo brodova do 19. veka, trijere su plovile na vesla brzinom i do 16 km na sat. Njihove relativno male razmere (dužina oko 40 metara), što se može okarakterisati i kao njihova manjkavost, bile su nadoknađene velikom pokretljivošću i manevarbilnošću za brodove tog vremena. Slabe strane su predstavljali i njihova krhkost tokom bura i nedostatak prostora za spavanje posade. Glavno oružje trijera bili su jaki drveni i metalni kljunovi na pramcu kojima bi se tokom bitke pokušavali zariti u neprijateljski brod. Ipak je najpopularnije sredstvo pomorskog ratovanja tada, kao i kasnije, bio abordaž.

Jedan od retkih antičkih prikaza grčke trijere

Uskoro su i druge državice na kopnu i na ostrvima počele graditi trijere, čime se grčka pomorska snaga povećala, sastojeći se isključivo od ovih snažnih brodova. Prevlast je preuzela grad-država Atina i držala je čitavo vreme tokom velikih pomorskih ratova s vrlo pozitivnim uticajem na snagu i sposobnost grčke flote.

Drveni model grčke trijere

Trireme nisu efektivno korišćene u pomorskim bitkama sve do 525. p. n. e., kada je, prema Herodotu, vladar Samosa Polikrat uputio flotu od 40 trijera u invaziju Egipta kao saveznik persijskog kralja Kambiza II. Kod nekih istoričara postoje neslaganja oko ovog podatka s obzirom da se na početku vladavine Polikrata pominje flota od 100 pentekontera, a onda odjednom postoji flota od 40 trijera. Takva tehnologija izgradnje dovela bi u pitanje revolucionarnost u brodogradnji Atinjana koji su u to vreme ipak bili daleko ispred drugih.

Postoje, međutim, podaci o još ranijem uključivanju trijera u pomorske operacije. Naime, Herodot pominje da je još egipatski faraon Neho II (610-595. godine p. n. e) gradio trijere na Nilu, za plovidbu po Mediteranu i na Crvenom moru za plovidbu u Indijskom okeanu. S obzirom na bliske veze ovog faraona sa Grčkom, a posebno Korintom, i ako su Korinćani zaista prvi porinuli trijere u more, nije nemoguće da su i Egipćani ovladali njihovom izgradnjomu u to vreme.

Presek grčkog ratnog broda trijere, s položajem veslača na jednoj strani, jer je druga simetrična

Shodno tome, sačuvani primerak atičke grnčarije, koji datira iz perioda između 735. i 710. p. n. e., sadrži sliku broda sa tri reda vesala, s tim što gornji red nije zaposednud veslačima. Smatra se da slika predstavlja rani primerak, možda čak i prototip trijere.

Još uvek se sa sigurnošću ne može reći koja je od ovih teorija uvođenja trijera u ratnu upotrebu bliža istini i istraživanja se nastavljaju.

Početkom 5. veka p. n. e. započeli su teški ratovi sa Persijom koji su trajali više od 200 godina. Grčka flota je izgrađena u poslednji čas. U to vreme su zabeležene i prve velike kombinovane kopneno-pomorske operacije u istoriji ratovanja, a ratne flote i pomorske bitke igrale su u tim ratovima značajnu ulogu. Trijere su bile glavna snaga ratnih mornarica Mediterana između 7. i 4. veka pre naše ere. Svoj vrhunac dosegle su u bici kod Salamine 480. p. n. e., najvećoj i najslavnijoj pomorskoj bici antičkog doba.

Rekonstrukcija „Olimpijasa“

Brodograditelji u Pireju su u periodu od 1985. do 1987. godine, finansirani od strane Frenka Velša (Frank Welsh) (bankara iz Safoka, pisca i entuzijaste za trijere), potpomognuti savetima istoričara J. S. Morisona (J.S.Morrison) i inženjera brodogradnje Džona F. Koutsa (John F. Coates) – koji je sa Velšom osnovao „Trijera fondaciju“ koja je inicirala i rukovodila projektom, i na osnovu informacija i dokaza podvodne arheologije, izgradili rekonstrukciju atinske trijere „Olimpijas“ ("Olympias").

Rekonstrukcija „Olimpijasa“

S posadom od 170 veslača – dobrovoljaca, među kojima je bilo i žena, „Olimpijas“ je 1988. godine ploveći pravolinijski postigao brzinu od 9 čvorova (17 km na sat). Ovi rezultati, postignuti od strane neiskusne posade, pokazali su da antički pisci nisu preterivali u vezi performansi trijera. Naime, „Olimpijas“ je bio u stanju da napravi zaokret od 180 stepeni za samo jednu minutu i to u luku ne širem od dve i po dužine broda. Slične plovidbe organizovane su 1987, 1990, 1992. i 1994. godine. Godine 2004. „Olimpijas“ je korišćen za prevoz olimpijskog plamena od luke Kerecini do Pireja u završnom delu ceremonije donošenja baklje sa olimpijskim plamenom na letnje Olimpijske igre u Atini. Graditelji rekonstruisane trijere uspeli su da dokažu suprotno onome u šta se sumnjalo, a to je da je u atinskim trijerama posada bila razmeštena u tri nivoa tako da je postizan optimum iskorišćenosti njenih dimenzija. Međutim, s obzirom da su današnji prosečni ljudi za 6 cm viši od antičkih Grka, a da je kontrukcija plovila pratila precizne dimenzije svog antičkog prethodnika, došlo je do nemogućnosti da moderna posada „Olimpijasa“ pruži svoj maksimum efikasnosti. Sve to objašnjava zašto je antički brzinski rekord ostao nenadmašen.

Posada

Ukupni komplement (pleroma) broda je bio oko 200. Oni su bili podeljeni na 170 veslača (eretaj), koji su davali pokretačku snagu broda, posadu palube na čelu sa trijerarhom i odred marinaca. Za posadu atinskih trijera, brodovi su bili produžetak njihovih demokratskih uverenja. Bogati i siromašni veslali su jedno pored drugog. Viktor Dejvis Hanson tvrdi da je ovo „služilo širem građanskom interesu akulturacije hiljada ljudi dok su radili zajedno u skučenim uslovima i pod strašnim okolnostima.“

Tokom Peloponeskog rata, bilo je nekoliko varijacija tipičnog rasporeda posade trijera. Jedan je bio drastično smanjen broj veslača, da bi se brod koristio za transport trupa. Tranitesi bi veslali sa gornjih klupa, dok bi ostatak prostora, ispod, bio ispunjen hoplitima. U drugoj varijanti, Atinjani su koristili 10-ak trijera za prevoz konja. Takvi trijeri su imali 60 veslača, a ostatak broda bio je za konje.

Trijera je dizajnirana za jednodnevna putovanja, bez mogućnosti da ostane na moru preko noći ili da nosi namirnice potrebne za izdržavanje posade preko noći. Svakom članu posade je bilo potrebno 2 galona (7,6 l) sveže vode za piće da bi ostao hidriran svakog dana, ali je nepoznato kako je to skladišteno i distribuirano. To je značilo da su svi ljudi na brodu zavisili od kopna i naroda gde god bi se iskrcali svake noći za zalihe. Ponekad bi to podrazumevalo putovanje i do osamdeset kilometara da bi se nabavile namirnice. U Peloponeskom ratu, nasukana atinska flota je više puta zatečena nespremna dok je tražila hranu (bitka kod Sirakuze i bitka kod Egospotamija). Posećeni gradovi, koji su odjednom morali da obezbede zalihe za veliki broj mornara, obično se nisu protivili dodatnom poslu, iako su oni koji su bili zaduženi za flotu morali da paze da im ne iscrpe resurse.

Trijerarh

U Atini je kapetan broda bio poznat kao trijerarh (triērarchos). On je bio bogati atinski građanin (obično iz klase pentakosiomedimnoja), odgovoran za popunjavanje, opremanje i održavanje broda najmanje tokom svoje liturgijske godine; sam brod je pripadao Atini. Triērarchia je bila jedna od liturgija drevne Atine; iako je to pružalo veliki prestiž, predstavljalo je veliki finansijski teret, tako da su u 4. veku taj status često delila dva građanina, a posle 397. p. n. e. dodeljivana je posebnim odborima.

Palubna posada

Palubnu i komandnu posadu (hypēresia) predvodio je kormilar, kybernētēs, koji je uvek bio iskusan pomorac i često je bio komandir broda. Ovi iskusni mornari su se nalazili na gornjim nivoima trijera. Ostali oficiri su bili stražar na pramcu (prōreus ili prōratēs), bocman (keleustēs), intendant (pentēkontarchos), brodski majstor (naupēgos), gajdaš (aulētēs), koji je davao ritam veslača i dva nadglednika (toicharchoi), zadužena za veslače sa svake strane broda. Ono što je činilo iskustvo ovih mornara bila je kombinacija superiorne veštine veslanja (fizička izdržljivost i/ili doslednost u udarima punim udarcem) i prethodnog borbenog iskustva. Mornari su verovatno bili u svojim tridesetim i četrdesetim godinama. Pored toga, bilo je deset mornara koji su rukovali jarbolima i jedrima.

Galerija

• 
  Rimska trijera
• 
  Crtež trijere iz švedske enciklopedije Nordisk familjebok

Literatura

• Welsh, Frank (1988). Building the Trireme. London: Constable and Company Limited. 
• Coates, John F. (2000). The Athenian Trireme. New York: Cambridge University Press. str. 127—230. 
• Boris Prikril, ‘3000 godina pomorskih ratova’, prvi dio ‘Bitke mornarica starog doba’, Zagreb 1985.
• Coates, John F. (april 1989). „The trireme sails again”. Scientific American. 261 (4): 68—75. Bibcode:1989SciAm.260d..96C. doi:10.1038/scientificamerican0489-96. 
• Coates, John F. (2000). The Athenian Trireme (2nd izd.). Cambridge University Press. 
• Casson, Lionel (1991). The Ancient Mariners (2nd izd.). Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01477-7. 
• Casson, Lionel (1995). Ships and Seamanship in the Ancient World. Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-5130-8. 
• Fields, Nic (2007). Ancient Greek Warship, 500-322 BC (New Vanguard Series 132). Osprey Publications. ISBN 978-1-84603-074-1. 
• Foley, Vernon; Soedel, Werner (april 1981). „Ancient oared warships”. Scientific American. 244 (4): 116—129. Bibcode:1981SciAm.244d.148F. doi:10.1038/scientificamerican0481-148. 
• Hanson, Victor D. (2006). A War Like No Other. Random House. ISBN 978-0-8129-6970-2. 
• Meijer, Fik (1986). A History of Seafaring in the Classical World. Croom and Helm. 
• Morrison, John S.; Williams, R. T. (1968). Greek Oared Ships: 900–322 BC. Cambridge University Press. 
• Morrison, John S. (1974). „Greek naval tactics in the 5th century BC”. International Journal of Nautical Archaeology and Underwater Exploration. 3 (1): 21—26. doi:10.1111/j.1095-9270.1974.tb00854.x. 
• Morrison, John S.; Coates, John F.; Rankov, N. Boris (2000). The Athenian Trireme: The History and construction of an ancient Greek warship (2nd izd.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-56419-9. 
• Morrison, John S. (2004). Age of the Galley: Mediterranean Oared Vessels since pre-Classical Times. Conway Maritime Press. ISBN 978-0-85177-955-3. 
• Torr, Cecil (1894). Ancient Ships. Cambridge University Press. Arhivirano iz originala 10. 12. 2018. g. Pristupljeno 27. 12. 2018. 
• Wallinga, Herman T. (1993). Ships and Sea-Power Before the Great Persian War: The Ancestry of the Ancient Trireme. E.J. Brill. ISBN 978-90-04-09225-9. 
• Warry, John (2004). Warfare in the Classical World. University of Oklahoma Press. ISBN 978-0-8061-2794-1. 
• Welsh, Frank (1988). Building the Trireme. Constable and Company Limited. 
• Anon. (1904b), „The British Admiralty ...”, Scientific American, 91 (2), ISSN 0036-8733 
• Bacon, R.H.S. (1901), „Some notes on naval strategy”, Ur.: Leyland, J., The Naval Annual 1901, str. 233—52, OCLC 496786828 
• Dahl, E.J. (2001), „Naval innovation: From coal to oil” (PDF), Joint Force Quarterly (Winter 2000–01): 50—6, Arhivirano (PDF) iz originala 22. 10. 2016. g., Pristupljeno 28. 11. 2016 CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Lyon, D. (2005) [1996], The First Destroyers, Mercury, ISBN 1-84560-010-X 
• Siegel, J. (2002), Endgame: Britain, Russia, and the Final Struggle for Central Asia, I.B. Tauris, ISBN 1-85043-371-2 

Spoljašnje veze

• A Dictionary of Greek and Roman Antiquities (1890), entry on "Warships"
• E. J. de Meester's page
• Hellenic Navy web page for the reconstructed Olympias trireme
• History and archeology of the ship - lecture notes - 26. Triremes
• Merchant ships page
• The Trireme Trust