Википедија

Туатаре

Tuatare (lat. Sphenodon) su rod reptila iz porodice Sphenodontidae i reda Rhynchocephalia. Tuatare su endem Novog Zelanda.[2] Ime tuatara potiče iz maorskog jezika i znači „bodlje na leđima”.[3] Tuatare su jedini živi rod iz reda Rhynchocephalia, koji je bio široko rasprostranjen pre oko 200 miliona godina.[4] Najbliži zajednički predak koga red Rhynchocephalia deli sa nekom drugom grupom životinja je onaj koga deli sa redom Squamata (gušteri i zmije).[5]

Tuatare
Vremenski raspon: Pleistocen – danas,[1] 0.126–0 Ma
↓
Mužjak severne tuatare
(Sphenodon punctatus)
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Animalia
Tip:
Chordata
Klasa:
Reptilia
Red:
Rhynchocephalia
Porodica:
Sphenodontidae
Rod:
Sphenodon

Gray, 1831
Vrste
  • Sphenodon punctatus
  • Sphenodon guntheri
  • Sphenodon diversum †
Areal tuatare
Sinonimi
  • Sphaenodon
  • Hatteria
  • Rhynchocephalus

Vrste uredi

U prošlosti su postojale dve priznate živuće vrste tuatare, severna tuatara (Sphenodon punctatus) i tuatara brad`rs ostrva (Sphenodon guntheri), koja je priznata 1989. kao posebna vrsta,[6] ali je 2009 to priznanje povučeno,[7] nakon objavljivanja naučnog rada, kojim je osporeno postojanje dovoljno velikih genetskih ralika između njih, da bi one bile smatrane za posebne vrste. Zaključeno je da one predstavljaju dve geografske varijacije i da trebaju biti priznate kao jedna vrsta Sphenodon punctatus.[8]

Postoji i jedna izumrla vrsta tuatare, a to je vrsta Sphenodon diversum (fosil).

Opis uredi

Glava tuatare je četvrtasta, napred blago kljunasto izdužena. Prednje i zadnje noge imaju po pet prstiju spojenih plivaćim kožicama. Tuatare mogu biti zelene, smeđe ili sive boje. Dostižu težinu od 1,3 kg i dužinu od oko 80 cm od glave do vrha repa.[6] Na leđima imaju bodlje duž kičme, koje su naročito izražene kod mužjaka. U gornjoj vilici imaju dva reda zuba, a u donjoj jedan red. Nemaju spoljne uši, ali imaju čulo sluha.

Mozak i motorika tuatare je slična mozgu i motorici vodozemaca, a srce tuatare je najprimitivnije među svim gmizavcima.[9] Pluća tuatare nemaju bronhije.[10]

Prisutan je polni dimorfizam, mužjaci su krupniji od ženki, bodlje mužjaka na leđima su veće nego bodlje ženki, a takođe je i stomak mužjaka uži nego stomak ženki.[11]

Severna tuatara uredi

Boja severne tuatare (Sphenodon punctatus) može biti maslinasto zelena, siva, tamno ružičasta ili boje crvene opeke, ali uvek sa belim tačkama.[12][13][14]

Severna tuatara je značajno veća od tuatare brad`rs ostrva (S. guntheri).[15]

Severna tuatara se deli na dve podvrste: jedna podvrsta je tuatara kukovog prolaza, koja naseljava ostrva u Kukovom prolazu (sem severnog brad`r ostrva) i ostrva u njegovoj okolini, a druga podvrsta je severna tuatara (Sphenodon punctatus punctatus), koja naseljava ostrva u zalivu Plenti i ostrva severno od njega.[4]

Tuatara brad`rs ostrva uredi

Boja tuatare brad`rs ostrva (Sphenodon guntheri) je maslinasto smeđa sa žutim flekama.

Tuatara brad`rs ostrva, naseljava kao autohtona vrsta isključivo Severno Brad`r ostrvo u Kukovom prolazu,[16] a od 1995. do 2017. preneta je na još tri mala ostrva.

Izumrla vrsta tuatare uredi

Vilijam Kolenso je u novembru 1885. otkrio primerak subfosila izumrle vrste tuatare, u rudniku uglja. Kolenso je novootkrivenu vrstu nazvao Sphenodon diversum.[17]

Ponašanje uredi

Odrasle tuatare su kopneni noćni gmizavci, koje se ponekad mogu videti i u toku dana, dok se sunčaju da bi se zagrejale. Mladi su za razliku od odraslih dnevne životinje, verovatno zato što su odrasle tuatare kanibali. Tuatare naseljavaju oblasti sa klimom koja je mnogo hladnija od one koju većina drugih gmizavaca može da podnese. Aktivne su na temperaturama do 5°C,[18] dok su temperature preko 28°C za njih po pravilu smrtonosne. Telesna temperatura tuatara je niža od telesne temperature svih drugih gmizavaca, a posledica toga je i sporiji metabolizam.

Tuatare se hrane beskičmenjacima, kao što su bube, zrikavci i paukovi, ali hrane se i žabama, gušterima i ptičjim jajima i ptićima.[13] Tuatere oba pola brane svoju teritoriju, pri čemu pokušavaju da zastraše uljeza, a u krajnjem slučaju ga i ujedaju. Njihov ugriz može da izazove ozbiljne povrede.[19] Tuatara kada ujede ne pušta lako.[20]

Razmnožavanje uredi

 
Henri, mužjak tuatare star 111 godina, koji je i dalje reproduktivno aktivan.[21]

Tuatarama je potrebno 10 do 20 godina da dostignu polnu zrelost.[22] Do parenja dolazi sredinom leta, a ženke se pare i polažu jaja jednom u 4 godine.[23]

Pol mladunaca zavisi od temperature jaja, iz toplijih jaja se uglavnom izležu mužjaci, a iz hladnijih ženke. Iz jaja koja se inkubiraju na temperaturi od 21°C postoji jednaka mogućnost da će se izleći mužjaci i ženke. Na temperaturi od 22°C, 80% mladih su mužjaci, a na temperaturi od 20°C, 80% su ženke, a na temperaturi od 18°C svi mladunci će biti ženke.[3] Prema nekim podacima određivanje pola tuatara zavisi i od genetskih faktora i od faktora iz okruženja.[24]

Tuatare rastu sve do svoje 35 godine.[3] Prosečan životni vek tuatara je oko 60 godina, ali mogu živeti i duže od 100 godina.[3] Neki stručnjaci veruju da tuatare u zarobljeništvu mogu da žive i 200 godina.[25]

Rasprostranjenost uredi

Tuatare su nekada bile uobičajene na oba glavna ostrva Novog Zelanda, a sa njih su nestale pre dolaska prvih Evropljana. Preživele su na 32 manja ostrva na kojima nije bilo sisara.[4] Do tih ostrva je teško doći i na njima živi mali broj životinjskih vrsta.

Ukupna populacija tuatare je procenjena na više od 60.000,[13] ali manje od 100.000.[26]

Ugroženost uredi

 
Trenutna rasprostranjenost tuatare je predstavljena crnom bojom:[27][28][29] Krugovima je predstavljena severna tuatara, a kvadratima tuatara brad`rs ostrva. Simboli mogu da predstavljaju i do 7 ostrva

Severna tuatara (Sphenodon punctatus) je zakonom zaštićena od 1895.[30][31] Tuatara je ugrožena zbog gubitka staništa i zbog prenetih neautohtonih grabljivaca kao što je polinezijski pacov (Rattus exulans). Na dva glavna novozelandska ostrva je izumrla i nije je bilo na njima sve do puštanja na slobodu 2005. jedne grupe tuatara u ograđeno utočište za divlje životinje Karori na Severnom ostrvu.[12] Tuatara se u utočištu uspešno razmnožila i 2008. je prvo primećeno gnezdo, a zatim i prvi mladunac koji se izlegao na ostrvu posle više od 200 godina.[32][33]

Tuatara brad`rs ostrva uredi

Tuatara brad`rs ostrva (Sphenodon guntheri) je autohtona na malom Severnom Brad`r ostrvu, a njena populacija je oko 400 jedinki. Godine 1995. 50 mladunaca i 18 odraslih jedinki je preneto na ostrvo Titi u Kukovom prolazu. Nekoliko godina kasnije 1998. 34 mladunca i 20 odraslih jedinki je pušteno na ostrvo Soms,[28] a na ostrvo Long Ajlend je 2007. preneto 50 jedinki.[34]

Severna tuatara uredi

Severna tuatara (Sphenodon punctatus) je autohtona vrsta na 29 ostrva, a njena populacija je procenjena na 60.000 jedinki.[13] Godine 1996. 32 odrasle jedinke su prenete na ostrvo Vejl, a na ostrvo Tiritiri Matangi je 2003. pušteno 60 jedinki.

Na novozelandsko Severno ostrvo je 2005. u ograđeno utočište za divlje životinje Karori puštena prva grupa severnih tuatara,[12] a 2007. je puštena druga grupa.[35]

Program istrebljivanja pacova uredi

Tuatare su uklonjene sa ostrva Stenli, Red Merkjuri i Kuvijer 1990 i 1991, nakon čega su čuvane u zatočeništvu do istrebljivanja polinezijskih pacova na tim ostrvima. Kada su oni istrebljeni tuatare su vraćene na ta ostrva. Na ostrvu Lit`l Berij`r 1991–92 pronađeno je samo 8 tuatara, koje su zatim čuvane u zatočeništvu do 2006. kada su nakon istrebljenja polinezijskih pacova na ostrvu, sa svojim mladuncima koji su u međuvremenu rođeni, puštene u divljinu.[36]

Polinezijski pacovi su takođe istrebljeni i na ostrvima Vatupuke 1993. Lejdi Elis 1994. i Kop`rmajn Ajl`nd 1997. Nakon čega su na ovim ostrvima ponovo primećeni mladunci.

Reference uredi

  1. ^ „Sphenodon”. The Paleobiology Database. Arhivirano iz originala 20. 06. 2018. g. Pristupljeno 7. 6. 2014. 
  2. ^ „Tuatara”. New Zealand Ecology: Living Fossils. TerraNature Trust. 2004. Arhivirano iz originala 03. 05. 2017. g. Pristupljeno 27. 02. 2017. 
  3. ^ a b v g „The Tuatara”. Kiwi Conservation Club: Fact Sheets. Royal Forest and Bird Protection Society of New Zealand Inc. 2007. 
  4. ^ a b v „Tuatara”. Conservation: Native Species. Threatened Species Unit, Department of Conservation, Government of New Zealand. Arhivirano iz originala 31. 1. 2011. g. Pristupljeno 27. 2. 2017. 
  5. ^ Rest, Joshua S.; Ast, Jennifer C.; Austin, Christopher C.; Waddell, Peter J.; Tibbetts, Elizabeth A.; Hay, Jennifer M.; Mindell, David P. (1. 1. 2003). „Molecular systematics of primary reptilian lineages and the tuatara mitochondrial genome”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 29 (2). doi:10.1016/s1055-7903(03)00108-8. 
  6. ^ a b „Reptiles:Tuatara”. Animal Bytes. Zoological Society of San Diego. 2007. Arhivirano iz originala 30. 11. 2012. g. Pristupljeno 27. 02. 2017. 
  7. ^ Hay & Sarre 2010, str. 1063–1081.
  8. ^ Hay JM, Sarre SD, Lambert DM, Allendorf FW, Daugherty CH (2010). Genetic diversity and taxonomy: a reassessment of species designation in tuatara (Sphenodon: Reptilia). Conservation Genetics, 11 (3), 1063–1081. Published online: 3 July 2009. . doi:10.1007/s10592-009-9952-7.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  9. ^ Russell, Matt (August 1998). "Tuatara, Relics of a Lost Age". Cold Blooded News. Colorado Herpetological Society. Archived from the original on 19 April 2012.
  10. ^ „Infectious Diseases and Pathology of Reptiles”. 
  11. ^ „Tuataras at Animal Corner”. Arhivirano iz originala 17. 03. 2015. g. Pristupljeno 27. 02. 2017. 
  12. ^ a b v „Tuatara Factsheet (Sphenodon punctatus)”. Sanctuary Wildlife. Karori Sanctuary Wildlife Trust. Arhivirano iz originala 21. 10. 2007. g. Pristupljeno 27. 2. 2017. 
  13. ^ a b v g Cree, Alison. Tuatara. In: Halliday, Tim and Adler, Kraig (eds.), The new encyclopedia of reptiles and amphibians. . Oxford: Oxford University Press. 2002. pp. 210-211. ISBN 978-0-19-852507-3. 
  14. ^ Lutz 2005, str. 16
  15. ^ Gill, Brian & Whitaker, Tony. New Zealand Frogs and reptiles. David Bateman publishing. 1996. ISBN 978-1-86953-264-2. str. 22-24.
  16. ^ „Tuatara – Sphenodon punctatus”. Science and Nature: Animals. bbc.co.uk. Arhivirano iz originala 28. 08. 2005. g. Pristupljeno 27. 02. 2017. 
  17. ^ Colenso, W. (1885). „Notes on the Bones of a Species of Sphenodon, (S. diversum, Col.,) apparently distinct from the Species already known” (PDF). Transactions and Proceedings of the Royal Society of New Zealand. 18: 118—128. 
  18. ^ Schofield, Edith (24. 3. 2009). „New arrivals thrill staff at sanctuary”. Otago Daily Times. Pristupljeno 23. 3. 2009. 
  19. ^ Daugherty, Charles and Keall, Susan. Tuatara: Life History In: Te Ara: The Encyclopedia of New Zealand.
  20. ^ Lutz 2005, str. 24
  21. ^ 111-Year-Old Reptile Becomes a Dad After Tumor Surgery Discover Magazine, 26 January 2009.
  22. ^ „Reptile’s Pet-Store Looks Belie Its Triassic Appeal”. New York Times. 22. 11. 2010. 
  23. ^ Cree; Cockrem, J. F.; Guillette, L. J. (1992). „Reproductive cycles of male and female tuatara (Sphenodon punctatus) on Stephens Island, New Zealand”. Journal of Zoology. 226 (2): 199—217. doi:10.1111/j.1469-7998.1992.tb03834.x. 
  24. ^ Thompson, B; Daugherty, C. H. (1995). „Tuatara sex determination”. Nature. 375 (6532): 543. doi:10.1038/375543a0.  |first1= zahteva |last1= u Authors list (pomoć)
  25. ^ „110-year-old 'living fossil' becomes a dad”. CNN. 30. 1. 2009. 
  26. ^ Daugherty, Charles and Keall, Susan. Tuatara: Tuatara islands In: Te Ara: The Encyclopedia of New Zealand.
  27. ^ Daugherty, C. H.; Cree A.; Hay, J. M.; Thompson, M. B. (1990). „Neglected taxonomy and continuing extinctions of tuatara (Sphenodon)”. Nature. 347 (6289): 177—179. doi:10.1038/347177a0. 
  28. ^ a b Gaze, Peter (2001). Tuatara recovery plan 2001–2011 (PDF). Threatened Species Recovery Plan 47. Biodiversity Recovery Unit, Department of Conservation, Government of New Zealand. ISBN 978-0-478-22131-2. Arhivirano iz originala (PDF) 05. 11. 2011. g. Pristupljeno 27. 02. 2017. 
  29. ^ Beston, Anne (2003). „New Zealand Herald: Tuatara Release” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 4. 10. 2007. g. Pristupljeno 27. 2. 2017. 
  30. ^ Newman 1987
  31. ^ Cree, Allison; Butler, David (1993). Tuatara Recovery Plan (PDF). Threatened Species Recovery Plan Series No.9. Threatened Species Unit, Department of Conservation, Government of New Zealand. ISBN 978-0-478-01462-4. Arhivirano iz originala (PDF) 30. 09. 2012. g. Pristupljeno 27. 02. 2017. 
  32. ^ New Zealand’s ‘living fossil’ confirmed as nesting on the mainland for the first time in 200 years! Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. februar 2013), Karori Sanctuary Trust, 31 October 2008.
  33. ^ Our first baby tuatara! Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. фебруар 2023), Karori Sanctuary Trust, 18 March 2009.
  34. ^ „Rare tuatara raised at Wellington Zoo” (Саопштење). Wellington Zoo. 29. 10. 2007. 
  35. ^ „130 Tuatara Find Sanctuary”. The Dominion Post. 20. 10. 2007. Архивирано из оригинала 10. 12. 2008. г. Приступљено 27. 02. 2017. 
  36. ^ „Fauna on Little Barrier Island”. Department of Conservation. Архивирано из оригинала 29. 03. 2014. г. Приступљено 27. 02. 2017. 

Литература uredi

  • Cree, Allison; Butler, David (1993). Tuatara Recovery Plan (PDF). Threatened Species Recovery Plan Series No.9. Threatened Species Unit, Department of Conservation, Government of New Zealand. ISBN 978-0-478-01462-4. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 09. 2012. г. Приступљено 27. 02. 2017. 
  • Gaze, Peter (2001). Tuatara recovery plan 2001–2011 (PDF). Threatened Species Recovery Plan 47. Biodiversity Recovery Unit, Department of Conservation, Government of New Zealand. ISBN 978-0-478-22131-2. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 11. 2011. г. Приступљено 27. 02. 2017. 
  • Cree, Alison (2014). Tuatara : biology and conservation of a venerable survivor. Canterbury University Press. ISBN 9781927145449. 

Спољашње везе uredi

 
Туатаре на Викимедијиној остави.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Туатаре&oldid=27674053”