Википедија

Tuli (kultura)

Tuli (/ˈtuːli/ ili /ˈθjuːl/)[1] ili proto-Inuiti su preteče modernih Inuita. Njihova kultura se razvila na obalama Aljaske oko 1000. godine i širila dalje na istok preko Kanade, stižući do Grenlanda oko 13. veka.[2] Kako su napredovali, tako je došlo do smene starije, paleo−eskimske, dorsetske kulture, čiji su nosioci pre toga naseljavali ovaj prostor. Termin "Tuli" potiče od naselja Pitufik ili Tuli (čiji su stanovnici između 1952. i 1953. preseljeni u novo naselje, koje je 1953. preimenovano u Kaanaak, nezvanično Novi Tuli) na severozapadu Grenlanda, gde su pronađeni arheološki ostaci ljudi koji su živeli oko Komer Midena. Veza Tula i Inuita je biološka, kulturološka i jezička.

Arktičke kulture 900-1500

Dokazi podržavaju ideju da su Tuli (ali i dorsetska kultura u manjoj meri) bili u kontaktu sa Vikinzima, koji su u 11. veku stigli do obale Kanade. U izvorima Vikinga, oni se pominju kao Skrilinzi, što je bio vikinški naziv za sve starosedeoce Severne Amerike. Neki Tuli su migrirali na jug u „drugom talasu širenja” ili „drugoj fazi”. Do 13. ili 14. veka, Tuli zauzimaju područje na kome trenutno žive centralni Inuiti, a do 15. veka Tuli konačno zamenjuju Dorsete. Intenzivni kontakti sa Evropljanima su započeli u 18. veku. Zbog negativnih efekata „Malog ledenog doba” (1650-1850), zajednice Tula su se razdvojile, i od tada su poznati kao Eskimi, a kasnije i Inuiti.

Istorija uredi

 
Arheološko nalazište Tula

Tulska kultura trajala je od 200. godine p. n. e. do 1600. godine n.e, oko Beringovog moreuza i Tuli se smatraju praistorijskim precima Inuita, koji danas žive u severnom Labradoru.[3] Kulturu Tula je mapirao Terkel Matiasen, nakon njegovog učešća kao arheologa i kartografa „Pete danske ekspedicije u Arktičkoj Americi” od 1921—1924. godine. Kopao je lokacije na ostrvu Bafin i severozapadnom regionu Hadson zaliva, i otkrio mesta za koje je smatrao da su ostaci visoko razvijene eskimsko kitolovačke kulture. Verovao je da su ovi ljudi potekli sa Aljaske i preselili se u arktičku Kanadu pre oko 1.000 godina.[4] Postoje tri faze razvoja koje vode do tulske kulture: Okvik-Staro Beringsko more, Punuk, Birnirk, pa tek onda tulska kultura. Nosioci kultura iz ovih faza su nazvani "Neo-Eskimi", i posmatraju se odvojeno od ranijih arktičkih kultura.[4]

Tulska kultura zamenila je dorsetsku kulturu na istočnom Arktiku i uvela, kako kajake, tako i umiake, tj. kožne čamce u svakodnevni život. U arheološkim zapisima se navodi upotreba gvožđa i bakra u naprednoj tehnologiji izrade harpuna u lovu na grenlandske kitove, najveće životinje na Arktiku[5] koja dalje širi se preko obala Labradora i Grenlanda, označavajući se kao "neo-eskimska" kultura.

Prva faza Tulske kulture - Staro Beringovo more (200—500 n.e) uredi

Staro Beringovo more (SBM) fazu je opisao Dajmond Dženes na osnovu sakupljanja fino dekorisanih patinizirane harpunskih glava od kostiju životinja i druge iskopane objekte na Sent Lorensu i Diomedovim ostrvima.[4] Dženes je identifikovao Beringovu kulturu kao visoko razvijenu inuitsku kulturu severoistočno-azijskog porekla pre dolaska Tula.

Jaka adaptacija na život pored mora je karakteristična za Tule u SBM fazi. Po prvi put se u arheološkim nalazima pojavljuju i kajaci i umiaki (veliki čamci).[5] Najčešći alat tog vremena su bili dobro uglačani škriljci, a ne artefakti od kremena ili kamenik okresaka. Takođe su bili u upotrebi kopljasti noževi, projektilske glave i ului (kratki ručni nož sa širokim sečivom u obliku polumeseca). Tuli su pravili sirovu (nepečene) keramiku. Kosti i rogovi su imali široku primenu. Koristili su se za izradu glava na harpunima, pravljenje strelica, igala, šila i pijuka. Morževe lopatice su se koristile kao lopate.[5]

Postoji mnogo važnih inovacija koje su dovele do toga da lov bude efikasniji. Harpuni sa montiranim ledenicama na njima su korišćeni za lov na tuljane. Ovi ljudi su u velikoj meri zavisili od tuljana i morževa. Lako je odvojiti SBM kulturnu fazu zbog prepoznatljivih tačaka, krugova i kraćih linija, korišćenih za ukrašavanje njihovih alata.[5]

Hronološki odnos između kultura Okvik i SBM je predmet debate i još uvek nije rešeno to pitanje, a tumačenje je zasnovano uglavnom na stilove oslikavanja-rezbarenja. Neki smatraju da je to posebna kultura, preteča SBM faze, ali njihova sličnosti i rezultat datiranja radioaktivnog ugljenika ukazuju na to da je najbolje ove faze smatrati jednom, sa više regionalnih varijanti.[4]

Punuk i Birnirk faze (800—1400 n.e) uredi

Staza Punuk je nastavak SBM faze, koja se raspodelila duž glavnih ostrva Beringovog moreuza i uz obalu čukotskog poluostrva. Kulturu Punuk faze je opisao Henri Kolins 1928. godine, čije je ostatke pronašao na smetlištu dubokom 4,9 m na jednom od punučkih ostrva. Kasnije iskopavanje na ostrvu Sent Lorens je potvrdilo Dženesove ideje o kulturi Beringovog mora i pokazalo kontinuiranu kulturnu vezu na ostrvima SBM, preko Punuka do savremene eskimske kulture.[4]

Punuk se razlikuje od SBM svojim stilom oslikavanja-rezbarenja i izgradnji kuća, kao i stilovima praljenja harpuna i načina lova na kitove. Punuk naselja su bila veća i češća od nego u SBM. Kuće su bili su podzemni, kvadratni ili pravougaoni stanovi sa drvenim podovima. Konstrukciju kuća su činile kosti vilica kitova pokrivene kožom ili busenovima trave, a zatim snegom. Ove kuće su bile lepo izolovane i bile bi vidljive samo stanarima.[6] (Da biste pogledali kako izleda rekonstruisani 3D model kuće Tula, pronađite vezu u odeljku spoljašne veze).

Lov na kitove ima veću važnost ovoj kulturološkoj fazi. Lovci bi koristili umiake i ubijali kitove u uskim ledenim kanalima, ali i na otvorenom moru na jesen. Kitovi na otvorenom moru su zahtevali iskustvo, timove čamaca i lovaca, kao i uzajamnu saradnju nekoliko čamaca istovremeno. Kapetan (umialik) čamca za lov na kitove je i danas važna pozicija u arktičkim zajednicama.[5] Oklesani kameni alati zamenjeni su škriljcima, a alat od kljova morževa je zamenjem trozupčastim alatom od gvožđa.[7] Harpunski stilovi su postali jednostavniji i standardizovaniji, kao i punučka umetnost. Punuk je dao nove metode lova koji su doveli do izmišljanja oklopa napravljenog od kosti, kao i prve upotrebe luka i strele. Takođe se u ovoj fazi pojavljuju zaštitnici za zglobove, napravljeni od kostiju, ojačani lukovi za lov, buzdovani i ojačane mreže.[4]

Birnirk kultura je najpoznatija duž obalne severne i zapadne Aljaske. Postoje tri faze Birnirk kulture: rani Birnirk, srednji Birnirk i kasni Birnirk. Ove faze su se prvenstveno razlikovale postepenim promenama u glavama harpuna i strela. Harpunske glave su češće bile izrađivane od rogova, a ne od kljova morževa.[4]

Ljudi Birnirka su koristili iste lovačke metode i tehnologiju kao ljudi Punuka i SBM-a, ali nije bilo umetnosti. Postoji vrlo malo dokaza o alatu ili dekoru oružja. Umetnost koja je bila prisutna u fazi Birnirk bila je ograničena na spiralne i koncentrične motive na glinenim posudama s koštanim držačima.[5] Koristili su saonice istog osnovnog dizajna koji su kasnije korišćene sa psećom vučom. Birnirkovi ljudi su bili lovci na morske sisare, koji su se bavili i ribolovom.[5] Kuće su bile kvadratne, sa zidovima izgrađenim od horizontalno naslaganih stabala sa pojedinačnim ili duplim stubivima u svakom uglu. Prostori za spavanje su bili u zadnjem delu stana. U ruševinama kuća nisu pronađena unutrašnja ognjišta, mada su lepo ukrašeni i ožareni delovi grnčarskog posuđa ukazali na široku upotrebu otvorene vatre.[4]

Klasični Tuli (1100—1400) uredi

Tokom ovog vremena, istočni Tuli su se proširili kroz severno arktičko područje, ali su otišli i na jug. Tuli su živeli duž obala hadsonovog prolaza, u regionu Hadsonovog zaliva i na obali Foksa), duž kopna od delte Makenzi reke do poluostrva Melvil. Termin "klasični Tuli" prvobitno je upotrebio arheolog Alan MekKartni za stanovništvo koje je postojalo između 1100 i 1400 godine. Tuli su i dalje živeli u polupodzemnim zimskim kućama, ali su se tokom leta selili u šatore od kože. Ivice šatora su održavali kružno postavljeni kamenovi. Tuli su koristili gvožđe dugo pre kontakta sa Evropljanima. U zapadnim terotorijama je korišćeno u malim količinama, pre svega za pravljenje noževa i za graviranje drugog alata. Izvor gvožđa su bili meteori, ali i trgovina sa Norsima čije su popolacije počele sa ekspanzijom. Gvozđe je korišćeno i u pravljenju vrhova projektila kroz proces pod nazivom epimetalurgija. Ovim procesom se pravi jači, teži i efikasniji vrh strele, koplja ili harpuna. Metal je omogućio Tulima da kombinuju više materijala kako bi napravili više alata od drveta i kostiju. Jedini problem sa kojim su se suočavali je bila nestalna snabdevenost metalom. Tuli su imali jako razvijenu tehnologiju. Izveštaji navode brojne artefakte koji se koriste za lov.[5] Klasični Tuli nisu pridavali veliki značaj umetnosti. Pronađene umetnine su bile kućni predmeti kao što su češalj, i to sa vrlo jednostavanim, linearnim dizajnom. Na gravurama su prikazivani ljudi, životinje ili simboli koji su predstavljali ljudske veze sa natprirodnim svetom.

Postklasični Tuli i prvi kontakt sa Evropljanima uredi

Postklasična tulska tradicija trajala je od 1400. godine pa do prvih kontakata sa Evropljanima u područjima gde nije bilo mnogo kitova. Postoji puno dokaza o drugim načinima preživljavanja, kao što su dokazi lova na irvase, tuljane i ribe. Ova naselja pokazuju postepeno smanjenje upotrebe kitova i češće korišćenje egzistencijskih strategija sa zapada. Seobe Tula oslikavaju pritiske sa kojima su se suočavali klasični Tuli, ali je klima odigrala presudnu ulogu. Početak "malog ledenog doba" koji se dogodio između 1400. i 1600. godine, ograničava upotrebu brodova i broj kitova prisutnih u toj oblasti. Ovo je skratilo sezonu lova. Lov umiacima i kajacima je prestao na Arktiku u 16. veku. Oko 1600. godine ljudi su se preselili i napustili daleki Arktik zbog ozbiljnih klimatskih promena.[5] Tuli koji su živeli blizu otvorene vode nisu bili pod uticajem smanjenja temperature.[8] Tokom ovog vremena pojavile su se lokalne grupe kao što su Bakar Inuiti, Netsilingmuiti i Inglulingmuiti.

Širenje Tula na istok i zapad Arktika uredi

Između 900. i 1100. godine, počelo je širenje kulture Tula na zapad. Efikasnost izgradnje kuća se poboljšavala sa širinjem naroda ka zapadu i otkrivanjem novih metoda, pošto je počela upotreba saonica sa psećom vučom. To je omogućilo lovcima da dalje putuju i prate migraciju krupne divljači i morskih sisara. Nakon 1000. godine praksa upotrebe poliranog škriljca za izradu alata je nastavila se širi sve do aleutskih ostrva. Metode izrade grnčarije su se takođe širile i zamenile nortonsku tradiciju na južnoj Aljasci.[5] Postojale su razlike između područja u kojima je tradicija migrirala. Kuće u istočnijim regijama bile su iznad zemlje i okružene kamenim platformama za spavanje. Oblik i podrška zgrada je bila od kostiju kita. Istočne populacije su preferirale krojačku kredu (steatit) umesto grnčarije i razvile tehniku upotrebe pasa za vuču saonica.

Negde oko početka drugog milenijuma, Tuli su počeli da se migriraju na istok.[5] Dok su zapadni Tuli naselili severnu i zapadnu obalu Aljaske, ostale grupe su migrirale su na istok preko kanadskog Arktika do Grenlanda. Nešto pre 1000. godine, centralni i istočni kanadski arktik su okupirali ljudi dorsetske kulture. Tokom nekoliko vekova, ova kultura je potpuno maskirana ili potisnuta od strane imigranata sa zapada. Dokazi o kontaktu između Dorseta i Tula su oskudni i priroda dorset-tul smene kultura ostaje slabo shvaćen fenomen.[4]

Kultura Tula je prvi put identifikovana na istočnom Arktiku interdisciplinarnim istraživanjima danskih naučnika između 1921. i 1924. godine. Tim antropologa, arheologa i prirodnjaka sastavio je masivan opis kanadskog Arktika u petoj ekspediciji na Tule. Terkel Matiasen je tvrdio da je tradicija počela na Aljasci, a da je lov Tula bio baziran na upotrebi saonica sa psima, velikim kožnim čamcima i kajacima koji su im omogućavali kretanje preko mnogo veće lovačke teritorije, učestvuju u trgovini i transportu robe. Ispostavilo se da je Matiasen bio u pravu u vezi sa njegovim hipotezama, pa je čak je mapirao migraciju Tula i interakciju sa Grenlandom.

Postoji mnogo različitih teorija o tome zašto su se Tuli iselili iz Beringovog moreuza. Neke od njih su sledeće.

  • Jedna teorija je objašnjena kulturno-ekološkim modelom koji je razvio R. Makgi. Ideja je da su prve porodice Tula pratile kretanja grupe grenlandskih kitova koji su bili važan izvor hrane i sirovina. Na početku epizode novoatlantske klimatske promene, koja se dogodila između 900. i 1200. na severnoj hemisferi, rezultirala je produženom sezonom otvorene vode duž severne obale Aljaske. Takođe dolazi do širenja letnjeg areala rasprostranjenja kitova od Boforovog mora i dalje ka istoku u kanadski arhipelag. Kao i druge vrste kitova, grenlandski kitovi nagoveštavaju kada treba izbegavati ledene kanale i prolaze zbog mogućnosti zaglavljivanja u njima i neminovne smrti. Opšte klimatsko zagrevanje možda je smanjilo količinu leda, dozvoljavajući da se kitovi i njihovi lovci šire na istok.
  • Po drugoj teoriji je zbog rata na Aljasci i želje da se pronađu novi izvori gvožđa za izradu alata, došlo kretanja ljudi ka istoku. Arheolozi su koristili distribuciju ranih harpunskih glava aljaskog stila izrade kako bi pratili puteve koje su koristili Tuli. Jedna ruta prati Boforovo more i Amundsenov zaliv, ulazeći u Arktik preko Parijevog kanala i Smit Saunda. Druga ruta je vodila Tule na jug duž zapadne obale zaliv Hadson.

Kultura uredi

Poznati po upotrebi škriljčanih noževa, umiacima, čamaca od tuljanske kože i dvostranim harpunima, Tuli su pretežno zavisili od morskih životinja - naročito velikih morskih sisara.

Zimska naselja su obično imala jednu do četiri kuće sa oko deset ljudi. Njihove kuće su napravljene od kostiju kita i korišćene u periodu letnjeg lova. Druge građevine uključuju mesta za ubijanje, skladištenje hrane i privremene boravke. Neka velika naselja su u najboljem slučaju imala desetak kuća, sa oko pedesetak stanovnika.

Alati uredi

Različite faze tulske kulture se razlikuju po različitim stilovima stvaranja alata i umetnosti. Kasnije faze, Punuk i Birnirk, imaju veću zastupljenost u arheološkom zapisu. Ljudi tih perioda su se širili dalje i trajali duže od svoji prethodnika.[5] Tuli su dobro poznati po tehnološkom napretku u transportnim i lovačkim tehnikama i alatima. Harpun je igrao veoma značajnu ulogu u lovu na kitove, a Tuli su izmislili nekoliko tipova harpunskih vrhova od kitovljevih kostiju.

Postojanje uredi

 
Kost kita upotrebljena za izgradnju tradicionalne tulske kuće.

Tradicija klasičnih Tula je u velikoj meri zavisila od grenlandskog kita, koji bili relativno lagan plen, budući da se kreću sporo i borave blizu obala. Ljudi su od njih dobijali hranu, od slanine su pravili ulje za održavanje vatre, kuvanje, a kosti koristili za građevinske konstrukcije i izradu alata. Tuli koji nisu bili deo zajednica kitolovaca su pretežno preživeljavali hraneći se ribama, velikim morskim sisarima i irvasima. Pošto su imali naprednu tehnologiju transporta, imali su pristup širem krugu izvora hrane. Većina arheoloških artefakata koji su pronađeni su bili napraljeni od kostiju kitova.[9]

 
Inuk pokazuje na naseobinu Tula, 1995

Nazališta Tula i projekti uredi

Postoji nekoliko glavnih arheoloških istraživačkih projekata koji su sprovedeni na kulturi Tula. Najveći broj istraživanja je na sledećim lokalitetima: Torngatska planina, Samerset, Zaliv Krunisanja, Nelson (reka), Bafinova zemlja, Viktorija ostrvo i Devon (ostrvo) .

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „Definicija Tula”. Oksford rečnik. Arhivirano iz originala 19. 04. 2017. g. Pristupljeno 11. 9. 2017. 
  2. ^ „Tulska kultura”. Ekciklopedija Kanadika. Pristupljeno 11. 9. 2017. 
  3. ^ „Tradicija Tula”. Arheologija Vaterlou. Pristupljeno 11. 9. 2017. 
  4. ^ a b v g d đ e ž z McCullough, Karen M. (1989). The Ruin Islanders: Early Thule Culture Pioneers in the Eastern High Arctic. Mercury Series Paperback. Volume 141 of Archaeological Survey of Canada. Canadian Museum of Civilization. ISBN 978-0-6601-0793-6. 
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j k Fagan, Brian M. (2005). Ancient North America: The Archaeology of a Continent (Fourth izd.). New York: Thames & Hudson. str. 196–97,210. ISBN 978-0-5002-8532-9. 
  6. ^ „3D model kuće Tula”. Glenbou Muzej. Arhivirano iz originala 22. 10. 2013. g. Pristupljeno 11. 9. 2017. 
  7. ^ Ford, James (1959). „Eskimo prehistory in the vicinity of Point Barrow, Alaska” (PDF). Anthropological Papers of the American Museum of Natural History. New York. 47 (1). Arhivirano iz originala (PDF) 01. 02. 2023. g. Pristupljeno 1. 6. 2015. 
  8. ^ McCartney, Allen P.; Savelle, James M. (1985). „Thule Eskimo Whaling in the Central Canadian Arctic”. Arctic Anthropology. University of Wisconsin Press. 22 (2): 40. JSTOR 40316088. 
  9. ^ McCartney, Allen P.; Savelle, James M. (februar 1999). „Thule Eskimo Bowhead Whale Interception Strategies”. World Anthropology. Taylor & Francis. 30 (3, Arctic Anthropology): 437. JSTOR 124962. 

Dodatna literatura uredi

  • Bonvillain, Nancy. The Inuit. Chelsea House Publishers, 1995
  • Dumond, Don. The Eskimos and Aleuts. Westview Press, 1977
  • Schledermann, Peter. The Thule Tradition in Northern Labrador. Memorial University of Newfoundland, 1971
  • Tuck, James. Newfoundland and Labrador Prehistory. Van Nostrand Reinhold, 1984
  • Istorija seobe Tula, Priroda stvari, Kanadska radiodifuzna korporacija. Informativna veb stranica vezana za TV dokumentarac, Inuitska Odiseja , prikazana ispod u odeljku Spoljašnje veze.

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тули_(култура)&oldid=27027734”