Википедија

Ugovor u Saragosi

Мировни уговор између Шпаније и Португалије потписан 22. априла 1529. године

Ugovor u Saragosi je sklopljen 22. aprila 1529. godine, između Španije i Portugala. Potpisali su ga portugalski kralj Žoao I i car Karlo V. Rešen je problem Ostrva začina (Molučka ostrva). Ugovorom u Tordesiljasu, povučena je demarkaciona linija na zapadu, u Atlantskom okeanu. Sve istočno od te linije, pripalo je Portugalu, a zapadno Španiji. Međutim, pošto je Zemlja okrugla, trebalo je definisati granicu i na suprotnoj strani planete. Sukob je nastao 1520, kada su ekspedicije obe države stigle do Pacifika.

Ugovor u Saragosi
Potpisan22. april 1529. (1529-04-22)
Strane

Granicu je ovim ugovorom predstavljao meridijan koji je prolazio 297.5 morskih milja istočno od Molučkih ostrva, tako da su ova ostrva bogata začinima pripala Portugalu. Za to je Špancima isplaćeno 350.000 zlatnih dukata.

Pozadina: pitanje Molučkih ostrva

uredi

Godine 1494. Kastilja i Portugal potpisale su sporazum iz Tordesiljasa, koji je podelio svet na dve oblasti istraživanja i kolonizacije: kastiljansko i portugalsko. Uspostavio je meridijan u Atlantskom okeanu, sa oblastima zapadno od linije isključivo za Španiju, i istočno od linije za Portugal.

Godine 1511, Malaku, tada centar azijske trgovine, osvojio je Afonso de Albukerk za Portugal. Upoznavanje sa tajnom lokacijom takozvanih „molučkih ostrva“ – ostrva Banda, Ternate i Tidore na ostrvima Maluku (savremena Indonezija), zatim jedinstvenog svetskog izvora muškatnog oraščića i karanfilića, i glavne svrhe evropskih istraživanja u Indijskom okeanu – Albukerki je poslao ekspediciju koju je predvodio Antonio de Abreu u potrazi za Molučkim ostrva, posebno ostrvima Banda. Ekspedicija je stigla početkom 1512, prolazeći putem kroz Mala Sundska ostrva, kao prvi Evropljani koji su tamo stigli.[1] Pre nego što su stigli do Bande, istraživači su posetili ostrva Buru, Ambon i Seram. Kasnije, nakon razdvajanja izazvanog brodolomom, Abreuov potkapetan Fransisko Serao je otplovio na sever ali je njegov brod potonuo kod Ternatea, gde je dobio dozvolu za izgradnju portugalske fabrike tvrđave.

Pisma koja opisuju „Ostrva začina“, od Seraoa do Fernanda Magelana, koji je bio njegov prijatelj i verovatno rođak, pomogla su Magelanu da ubedi špansko kraljevstvo da finansira prvi obilazak Zemlje.[2][3] Dana 6. novembra 1521. Magelanova flota je sa istoka stigla do Moluka, „kolevke svih začina“, koja je tada plovila pod Huanom Sebastijanom Elkanom, u službi španske kraljice. Pre nego što su Magelan i Serao mogli da se sretnu na ostrvima, Serao je umro na ostrvu Ternate, skoro u isto vreme kada je Magelan poginuo u bici kod Maktana na Filipinima.[4]

Nakon Magelan-Elcano ekspedicije (1519–1522), Karlo V je poslao drugu ekspediciju, koju je predvodio Garsija Žofre de Loaisa, da kolonizuje ostrva, na osnovu tvrdnje da su ona u zoni Kastilje, prema Ugovoru iz Tordesiljasa.[note 1] Posle izvesnih poteškoća, ekspedicija je stigla do ostrva Maluku, pristajući u Tidoreu, gde su Španci osnovali utvrđenje. Došlo je do neizbežnog sukoba sa Portugalcima, koji su već bili uspostavljeni u Ternateu. Posle godinu dana borbi, Španci su pretrpeli poraz, ali je uprkos tome usledila skoro decenija sukoba oko posedovanja ostrva.

Konferencija Badahoz-Elvas

uredi

Godine 1524, oba kraljevstva su organizovala „Huntu de Badahos–Elvas“ da bi rešila spor. Svaka kruna je imenovala po tri astronoma i kartografa, tri navigatora i tri matematičara, koji su formirali komisiju za utvrđivanje tačne lokacije antimeridijana Tordesiljasa, a namera je bila da se ceo svet podeli na dve jednake hemisfere.

U portugalskoj delegaciji koju je poslao kralj Žoao III bili su Antonio de Azevedo Kutinjo, Diogo Lopes de Sekeira i Lopo Homem, kartograf i kosmograf. Opunomoćenik iz Portugala bio je Merkurio Gatin, a oni iz Španije bili su Garsija de Loajsa, biskup Osme, i Garsija de Padilja, veliki majstor reda Kalatrave. Bivši portugalski kartograf Diogo Ribeiro, bio je deo španske delegacije.[note 2]

Smatra se da se na ovom sastanku odigrala zabavna priča. Prema savremenom kastiljanskom piscu Peteru Martiru d'Angijeri, mali dečak je zaustavio portugalsku delegaciju i pitao je da li nameravaju da podele svet. Delegacija je odgovorila da jesu. Dečak je odgovorio tako što je ogolio zadnjicu i predložio da mu povuku liniju kroz pukotinu na zadnjici.[5][6][7]

Odbor se sastao nekoliko puta, u Badahosu i Elvasu, a da nije postigao dogovor. Geografsko znanje u to vreme bilo je neadekvatno za tačnu dodelu geografske dužine, i svaka grupa je izabrala karte ili globuse koji su pokazivali da se ostrva nalaze u njihovoj sopstvenoj hemisferi,[note 3] dok se nije ustanovilo na čijoj su hemisferi bila smeštena.

Između 1525. i 1528. Portugalija je poslala nekoliko ekspedicija u oblast oko Malučkih ostrva. Gomeza de Sekueiru i Dioga da Ročz poslao je guverner Ternate Horhe de Meneses u Celebe (koje je već posetio Simao de Abreu 1523) i na sever. Ekspeditori su bili prvi Evropljani koji su stigli do Karolinskih ostrva, koja su nazvali „Ostrva Sekeira“.[8][note 4] Istraživači kao što su Martim Afonso de Melo (1522—24) i možda Gomes de Sekeira (1526—1527), uočili su ostrva Aru i Tanimbar.[9] Godine 1526, Horhe de Meneses je stigao do severozapadne Papue Nove Gvineje, pristao u Bijaku na ostrvima Šouten, a odatle je doplovio do Vajgea na poluostrvu Ptičje glave.

S druge strane, pored Lojizine ekspedicije od Španije na Molučkih ostrva (1525—1526), Kastiljani su tamo poslali i ekspediciju preko Pacifika, koju je predvodio Alvaro de Savedra Seron (1528) (koju je priredio Ernan Kortez u Meksiku), kako bi se takmičio sa Portugalcima u regionu. Članove ekspedicije Garsija Žofre de Lojize zarobili su Portugalci, koji su preživele vratili u Evropu zapadnim putem. Alvaro de Savedra Seron je stigao do Maršalovih ostrva i u dva neuspela pokušaja da se vrati sa Malučkih ostrva preko Pacifika, istražio je deo zapadne i severne Nove Gvineje, a takođe je stigao i do ostrva Šouten i ugledao Japen, kao i Admiralska ostrva i Karoline.

Dana 10. februara 1525, mlađa sestra Karla V Katarina od Austrije udala se za Jovana III od Portugalije, a 11. marta 1526. Karlo V se oženio sestrom kralja Jovana Izabelom Portugalskom. Ova ukrštena venčanja su ojačala veze između dve krune, olakšavajući sporazum u vezi sa Molučkim ostrvima. Caru je bilo u interesu da izbegne sukob, kako bi se mogao fokusirati na svoju evropsku politiku, i Španci tada nisu znali kako da istočnim putem dođu do začina sa Molučkih ostrva u Evropu. Rutu Manila-Akapulko uspostavio je tek Andres de Urdaneta 1565. godine.

Ugovor

uredi

Ugovorom iz Saragose je utvrđeno da je istočna granica između dve domenske zone bila 297 1⁄2 lige (1.763 km, 952 nautičke milje),[note 5] ili 17° istočno, od Malukuskih ostrva.[11] Ugovor je uključivao zaštitnu klauzulu u kojoj se navodi da će ugovor biti poništen ako car u bilo kom trenutku poželi da ga opozove, pri čemu će Portugalcima biti vraćen novac koji su morali da plate, a svaka nacija će „imati pravo i tužbu kao da je sada." To se, međutim, nikada nije dogodilo, jer je caru očajnički bio potreban portugalski novac za finansiranje Rat Konjačke lige protiv svog glavnog rivala Fransoe I Valoa.

Ugovor nije razjasnio niti modifikovao liniju razgraničenja uspostavljenu Ugovorom iz Tordesiljasa, niti je potvrdio tvrdnju Španije na jednake hemisfere (svaka po 180°), tako da su dve linije podelile Zemlju na nejednake delove. Deo Portugala iznosio je otprilike 191° Zemljinog obima, dok je deo Španije bio otprilike 169°. Postojala je granica nesigurnosti od ±4° u pogledu tačne veličine oba dela, zbog varijacija u mišljenju o preciznoj lokaciji linije Tordesiljas.[12]

Prema ugovoru, Portugal je dobio kontrolu nad svim zemljama i morima zapadno od linije, uključujući svu Aziju i njena susedna ostrva koja su do sada „otkrivena“, ostavljajući Španiji veći deo Tihog okeana. Iako Filipini nisu pomenuti u ugovoru, Španija se implicitno odrekla bilo kakvog prava na njih jer su se nalazili dosta zapadno od linije. Ipak, do 1542. godine, kralj Karlo V je odlučio da kolonizuje Filipine, pretpostavljajući da Portugal neće previše energično protestovati jer arhipelag nije imao začine. Iako on nije uspeo u svom pokušaju, kralj Filip II je uspeo 1565. godine, uspostavljajući početnu špansku trgovačku postaju u Manili. Kao što je njegov otac očekivao, Portugalci se nisu puno protivili.[13]

U kasnijim vremenima, portugalska kolonizacija u Brazilu za vreme Iberijske unije prostirala se daleko zapadno od linije definisane Ugovorom iz Tordesiljasa i na ono što bi prema ugovoru trebalo da bude španska teritorija, kasnije su nove granice povučene u Madridskom ugovoru (13. januara 1750) utvrđujući trenutne granicae Brazila.

Napomene

uredi
  1. ^ Ekspedicija Garsije Žofre de Loaise (1525–1526) imala je za cilj da zauzme i kolonizuje Moluke. U floti od sedam brodova i 450 ljudi bili su najpoznatiji španski moreplovci: Huan Sebastijan Elkano, koji je izgubio život u ovoj ekspediciji, i mladi Andres de Urdaneta.
  2. ^ Zapisi komiteta, koji se čuvaju u portugalskom nacionalnom arhivu u Tore do Tombu, uključuju pismo koje je napisao Lopo Homem, portugalski kartograf i kosmograf, aludirajući na svađu između dva kraljevstva oko suverenih prava svakog od njih.
  3. ^ Kao primer ove pristrasnosti, glavni savetnik Karla V, Žan Karondelet, posedovao je globus Franciska Monahusa koji je pokazivao ostrva u španskoj hemisferi.
  4. ^ Postoji veoma sporna teorija da su Kristovao de Mendonza (1522) i Gomez de Sekeira (1525) bili prvi Evropljani koji su otkrili Australiju.
  5. ^ Using the legua náutica (nautical league) of four Roman miles totalling 5.926 km, used by Spain for navigation during the 15th and 16th centuries.[10]

Reference

uredi
  1. ^ Hannard (1991), page 7; Milton, Giles (1999). Nathaniel's Nutmeg. London: Sceptre. str. 5 and 7. ISBN 978-0-340-69676-7. 
  2. ^ R. A. Donkin, "Between east and west: the Moluccas and the traffic in spices up to the arrival of Europeans", p.29, Volume 248 of Memoirs of the American Philosophical Society, DIANE Publishing, (2003) ISBN 0-87169-248-1
  3. ^ Hannard, Willard A. (1991). Indonesian Banda: Colonialism and its Aftermath in the Nutmeg Islands. Bandanaira: Yayasan Warisan dan Budaya Banda Naira.
  4. ^ Duarte Barbosa; Mansel Longworth Dames; Fernão de Magalhães. The book of Duarte Barbosa: an account of the countries bordering on the Indian Ocean and their inhabitants. New Delhi: ISBN 81-206-0451-2
  5. ^ d'Anghiera, Pietro Martire. "The decades of the newe worlde or west India conteynyng the nauigations and conquestes of the Spanyardes, with the particular description of the moste ryche and large landes and ilandes lately founde in the west ocean perteynyng to the inheritaunce of the kinges of Spayne." U-M Library Digital Collections. 13 July 2018.
  6. ^ Bergreen, Laurence. Over the Edge of the World: Magellan's Terrifying Circumnavigation of the Globe. 2003. E-book.
  7. ^ Brotton, Jerry. "A History of the World in 12 Maps." Google Books. 13 July 2018.
  8. ^ Antonio Galvano, Richard Hakluyt, C R Drinkwater Bethune, The discoveries of the world: from their original unto the year of our Lord 1555, The Hakluyt Society, 1862, a partir da tradução inglesa de 1601 da edição portuguesa em Lisboa, 1563
  9. ^ Luis Filipe F. R. Thomaz, The image of the Archipelago in Portuguese cartography of the 16th and early 17th centuries, Persee, 1995, Volume 49 pages: 56
  10. ^ Roland Charon, "The linear league in North America", Annals of the Association of American Geographers 70 (1980) 129–153, pp. 142, 144, 151.
  11. ^ Emma Helen Blair, The Philippine Islands, 1493-1803, part 3
  12. ^ Delaney, John. „Demarcation Lines”. Strait Through: Magellan to Cook & the Pacific. Princeton University Library. Pristupljeno 2018-04-20. 
  13. ^ Tan, Samuel K. (2008). A History of the Philippines. UP Press. str. 51—52. ISBN 9789715425681. Pristupljeno 20. 4. 2018. 

Literatura

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Уговор_у_Сарагоси&oldid=27934978”