Википедија

Uništavanje tragova nacističkog zločina na Bubnju

Uništavanje tragova nacističkog zločina na Bubnju bila je jedna od organizovanih zločinačkih aktivnosti okupacione vlasti u Nišu, koja je imala za cilj da uništi tragove četvorogodišnjih zločinačkih aktivnosti na prostoru jugoistoka Srbije.

Na mestu nakadašnjeg stratišta Bubanj, na kome su uništeni tragovi nacističkog zločina nad oko 10.000 logoraša iz cele bivše JUgoslavije, 1963. godine izgrađen je Spomen-park Bubanj

Zbog ovakvih i sličnih aktivnosti do sada se naučnim metodama nije moglo doći do približnog broja logorisanih a potom streljanih građana za vreme Drugog svetskog rata u okupiranoj Srbiji. Samim tim ostaće nepoznat i približan broj pogubljenih na stratištu Bubanj, prethodno zatočenih u niškom koncentracionom logoru Crveni krst. Nakon ovih aktivnosti okupacione vlasti, nikad nisu mogli postati ime i prezime stradali.[1] Time je za sva vremena izostao realan dokaz o broju stradalih od nacističko-fašističkog terora u okupiranom Nišu.

Istorija uredi

Vidi još: Spomen-park Bubanj

Da bi se obezbedilo povremeno pražnjenje nacističkog logora Crveni krst u Nišu, streljanjem logoraša, šef Gestapao-a SS kapetan Hamer je krajem 1941. godine za ovu namenu odabrao brdo Bubanj, jer prethodno korišćena lokacija Delijski Vis bila mali egzekucioni prostor, i nije bila u skladu sa Uputstvu od 10. oktobra 1941. godine kojim je precizirano kakva treba da budu mesta odabrana za streljanje i kako treba zakopavati ubijene.[2]

Deo brda Bubanj, kao istaknute brdske masa zapadne Gorice, na periferiji Niša, izabran je za novo mesto za streljanje. Izvršna oblast je bila smeštena oko 300 metara levo od starog puta Niš - Leskovac, iznad sadašnjeg spomenika. Na području odručje koje je pokrivalo 6 hektara posečena je šuma radi bolje vidljivosti i stvoren odgovarajući brisani prostor za pokušaje bega zatvorenika. Kako je ovaj prostor, pre rata, bio vojno državno imanje, poligon za vežbe okružen jakim stubovima i bodljikavom žicom.[3] Nemci su ojačali ogradu i postavili stražu, sastavljenu od nedićevaca. Pristup mestu pogubljenja bio je zabranjen, na šta je ukazivao natpis upozorenja na daskama:

„Ko god se besposlen uhvati na Bubnju biće streljan".

Nakon četvorogodišnje neprijateljske okupacije (1941—1944) na stratištu Bubanj u Nišu u periodu od 1942 — 1944. godine, ostali su tragovi zločini, nad desetak hiljada ljudi sa teritorije čitave tadašnje Jugoslavije, odvedenih prvo na teške prisilne radove, potom u logor na Crvenom krstu i na kraju streljanih na stratištu Bubanj.

Kada se sredinom 1944. godine javila sumnja na mogućnost napuštanja Srbije u drugoj polovini avgusta 1944. godine, okupacione vlasti su počele razmišljati o evakuaciji, prvenstveno civilnih ustanova u zemlje Trećeg rajha, a onda i materijala, sirovina i mašina. Na osnovu naređenja drugog čoveka Trećeg rajha Hajnriha Himlera, sledila su prva naređenja o potpunom povlačenju svih pripadnika nemačke narodnosti za čiju realizaciju su već bili izrađeni detaljni planovi.[4] U okviru tih planova bio je i plan kako na najlakši i najbrži način uništiti tela streljanih i ugušenih na stratištima širom okupirane Srbije.[5]

U novembru 1943. godine u Beogradu su komandant policije i službe bezbednosti za Srbiju SS pukovnik Emanuel Šefer i komandant Glavne uprave državne bezbednosti Trećeg rajha formirali 1052. Cpecijalni odred policije i službe bezbednosti sa zadatkom da u najvećoj tajnosti ukloni tragove masovnih zločina nemačke okupacione uprave širom Srbije.[6]

Uništavanje tragova i spaljivanje leševa na stratištu Bubanj u Nišu započeto je približno u isto vreme kada su uništavani i tragovi zločina u Jajincima kod Beograda. Za tu aktivnost u Niš je uz Beograda od marta do kraja jula 1944.godine stiglo 100 zatvorenika podeljenih u tri grupe, iz logora na Banjici, logora na Sajmištu i policijskih zatvora:

  • Prvu grupu (15 zatvorenika) — činili su zarobljeni pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVUO) pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića, koji su februara 1944. godine zarobljeni u Šumadiji.[a]
  • Drugu grupu — činili su zarobljeni pripadnici i saradnici Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP-a) iz južne Srbije, najviše iz leskovačkog sreza (selo Podrimce), koji su zarobljeni i uhapšeni u bugarsko-nemačkoj akciji, u februaru 1944. godine.
  • Treću grupu — činili su zarobljeni Italijanski vojnici, nakon kapitulacije Italije 1943. godine.

Zatvorenici svih grupa bili su u sastavu Specijalne radne komande (1005) koja je imali zadatak da u prisustvu Nemaca unište tragove zločina počinjenih u Nišu za vreme nacističke okupacije.[7]

Uništavanje tragova uredi

Na uništavanju tragova nacističkog zločina na stratištu Bubanj radili su zatvorenici iz sastava napred navedenih grupa logoraša, među kojima je najviše bilo zarobljenih Italijana i samo nekoliko logoraša iz logora Crveni krst. Oni su bili smešteni u logoru Crveni krst, odakle su svakodnevno kamionima odvoženi na rad na stratište Bubanj.

Prema svedočenju jednog od preživelih logoraša, koji je na Bubnju posluživao nemačke podoficire u toku ovog zadatka, ceo postupak uništavanja tragova zločina odvijao se ovako:

Za kremaciju iskopanih leševa bila je konstruisana lomača sa betonskim stubovima visine 1,5 metar (koja je doterana vozom iz Beograda). Na ovim stubovima pričvršćene su čelične rešetke a na njih su stavljane cepanice premazane smolom i katranom. Na ove cepanice pre nego što se palila vatra bacalo se od 250 do 300 iskopanih i izvađenih leševa. Kremacija je vrlo kratko trajala. Čim bi se završilo sa jednom grupom stavljane su nove cepanice i bacali novi leševi. Preko zatrpanih jama, iz kojih su vađeni leševi, sejana je trava, a mali tenk-guseničar je poravnjavao površine.[8]

Takođe prema izjavama svedoka, uništavanje tragova zločinakog streljanja okupatora trajalo je oko dva meseca, doj je samo spaljivanje i sagorevanje leševa trajalo 21 dan. Plamen sa lomače bio je toliko jak da je išao u visinu i preko 20 metar, šireći pri tome nesnosni smrad. Ove činjenice o trajanju spaljivanja, dužini sagorevanja i visini plamena govori o velikom broju žrtava koje je okupator poubijao na startištu Bubanj.

Takođe naknadno ubijeni zatvorenici nakon streljanja su odmah kremirani.

Radna grupa na Bubnju čuvana je u maloj baraci u kojoj je bila puštena struja tako da je svako bekstvo bilo onemogućeno.

Na kraju obavljenog zadatka, kako ne bi bilo svedoka o ovim zločinim, a svi radno angažovani zatvorenici su bili ubijeni i potom spaljeni.[9]

 
Izgled bubanjskih jama iz kojih su pred kraj okupacije iskopani i spaljeni leševi. Snimak posleratne državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina.[10]

Epilog uredi

Dobijeni pepeo spaljenih leševa je pedantno sitnjen i prosejavan. Kriminalistički sekretari su na licu mesta pregledavali prosejan pepeo i sve plemenite metale slagali u posebne sanduke. Sanduci su pakovani i odnošeni u Berlin u Kriminalističko-tehnički institut, koji je bio glavno sabiralište za zlatne proteze, okvire za naočare, prstenje, satove i druge dragocenosti, koje su na ovaj i slične načine oduzete od zatvorenika i streljanih ljudi širom okupacionih područja.[11]

 
Spomenik u obliku „Tri pesnice” kao simbol stradanja i otpora na nekadaljem stratištu Bubanj

Prema podacima posleratne Zemaljske komisije za utvrđivanje ratne štete, kroz koncentracioni logor u Nišu je za vreme okupacije prošlo oko 30.000 zatvorenika, a 10.000 (procena se kreće od 5.000 do 12.000) logoraša i zatvorenika iz drugih zatvora u gradu streljano je na Bubnju kod Niša.[12][13] Prema pouzdanim podacima, do sada je utvrđeno 3.550 imena streljanih, do 14. septembra 1944. godine.[14]

Tačan broj streljanih na stratištu Bubanj nije bilo moguće utvrditi pošto su nacisti uništili tragove zločina.

U znak sećanja na ove stravične događaje na stratištu Bubanj, prvo je ovo mesto obeleženo 1945. godine, a zatim je 1950. godine izgrađena skromna spomen piramida od pritesanog kamena sa natpisom.

Današnji spomen obeležje u obliku „Tri pesnice” delo hrvatskog vajara Ivana Sabolića, otkriveno je 14. oktobra 1963. godine na dan obeležavanja oslobođenja Niša u Drugom svetskom ratu. Spomenik u obliku tri pesnice različite veličine, simbolizuje stradanje dece, žena i muškaraca streljanih na stratištu Bubanj od 1942 do 1944. godine, i prema zamisli autora visoko uzdignutim pesnicama sugeriše nezadrživu prodornu snagu naprednih stremljenja.

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ^ Nakon obavljenog posla, pripadnici ove grupe su svi do jednog bili streljani i spaljeni.

Izvori uredi

  1. ^ Nebojša Ozimić, Aleksandar Dinčić, Bojana Simović, Ivana Gruden Milentijević, Ivan Mitić, Žrtve lagera Niš, Narodni muzej, Niški kulturni centar, Medivest KT, Niš, 2014
  2. ^ 36. NOR, 1/1-203
  3. ^ IaN, Mf. 1/520; AUN, DK, inv. br. 18602, prikaz ZLOČ. br. 17189.
  4. ^ M. Kreso, Njemačka okupaciona uprava u Beogradu 1941-1944 (sa osvrtom na centralne okupacione komande i ustanove za Srbiju, Jugioslaviju i Balkan), Beograd, 1979, str. 223-225.
  5. ^ M. Kreso, Njemačka okupaciona uprava u Beogradu 1941-1944 (sa osvrtom na centralne okupacione komande i ustanove za Srbiju, Jugioslaviju i Balkan), Beograd, 1979, str. 208.
  6. ^ M. Kreso, Njemačka okupaciona uprava u Beogradu 1941-1944 (sa osvrtom na centralne okupacione komande i ustanove za Srbiju, Jugioslaviju i Balkan), Beograd, 1979, str. 209.
  7. ^ N. Ozimić, A. Dinčić, B. Simović, I. Gruden Milentijević, I. Mitić, Žrtve Lagera Niš (1941-1944), Niš, 2014, 65.
  8. ^ Narodni muzej Niš, istorijsko odeljenje – zbirka predmeta zatočenika logora na Crvenom krstu kut.8, memoarska građa, Izjava Marka Franete i Petra Lazarevića
  9. ^ Istorijski arhiv Niš, Fond Okružno povereništvo za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača Niš (1944-1947), kutija 1, fascikla 67
  10. ^ N. Ozimić, A. Dinčić, B. Simović, I. Gruden Milentijević, I. Mitić, Žrtve lagera Niš, Niški kulturni centar, Narodni muzej Niš, medivest KT, Niš, 2014 str. 35
  11. ^ M. Kreso, Njemačka okupaciona uprava u Beogradu 1941-1944 (sa os-vrtom na centralne okupacione komande i ustanove za Srbiju, Jugioslavijui Balkan), Beograd, 1979, 210.
  12. ^ Arhiv Jugoslavije, fond Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, fascikla broj 61
  13. ^ Stranica posvećena žrtvama Logora Crveni krst
  14. ^ N. Ozimić, A. Dinčić, B. Simović, I. Gruden Milentijević, I. Mitić, Žrtve lagera Niš, Niški kulturni centar, Narodni muzej Niš, medivest KT, Niš, 2014

Literatura uredi

  • Nebojša Ozimić, Ivan Mitić, Aleksandar Dinčić, Niš oktobra 1944. Narodni muzej Niš, 2015.
  • Dinčić Aleksandar, Niški vojni (ratni) zarobljenici u Drugom svetskom ratu (1941-1945) , Zbornik Narodnog muzeja Niš, broj 21, Niš, 2012, (93-110)
  • D. Živković, Sudbina niških Jevreja za vreme fašističke okupacije, Gradina, broj 2, februar 1967, Niš, 60.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Уништавање_трагова_нацистичког_злочина_на_Бубњу&oldid=27030407”