Емануел Шефер (нем. Emanuel Schäfer; Хлучин, 20. април 1900Келн, 4. децембар 1974) је био нацистички шеф Полиције безбедности и Службе безбедности у окупираној Србији у Другом светском рату.[тражи се извор]

Емануел Шефер
Емануел Шефер (лево) у бугарској амбасади у Београду
Датум рођења(1900-04-20)20. април 1900.
Место рођењаХлучинАустроугарска
Датум смрти4. децембар 1974.(1974-12-04) (74 год.)
Место смртиКелнЗападна Немачка

Биографија

уреди

Рођен 1900. године у чешком граду Хлучину. Полицијску каријеру је започео 1925. године, у Потсдаму. Године 1933. постаје шеф полиције у Бреслауу, а исте године учлањује се у националсоцијалистичку партију. Постаје тада припадник СА формација, а и Служби безбедности СС.[1]

Почетком Другог светског рата, Шефер је именован шефа Ајнзацгрупе II, током ратног похода у Пољској. Касније, све до краја 1941. године, обавља важне полицијске функције у Катовицама и Келну, где надгледа прве депортације Јевреја из тих градова у Ниско, Лоц и Ригу. У јануару 1942. године, Рајнхард Хајдрих га је поставио за шефа Полиције безбедности и Службе безбедности у Србији ; био је то период реорганизације окупационог апарата, у којем ће у Србију доћи и Бруно Затлер, нови шеф београдског Гестапоа, и Аугуст Мајснер, виши вођа СС и полиције. Шефер ће преузети сав персонал од СС пуковника Вилхелма Фукса, осим Ханса Хелма, који је премешетен у Загреб.[2]

Шефер је на пролеће 1942. године надгледао ликвидацију јеврејских жена и деце интернираних на Сајмишту, после чега је саопштио Берлину: „Београд је једини велики град у Европи који је без Јевреја![3]

Шефер је из Београда премештен у БдС у Трст.[4] После рата се скривао све док није откривен априла 1951.[5]

Због улоге у злочинима почињеним над Јеврејима у Пољској и Србији, Емануел Шефер је 1953. осуђен у Западној Немачкој на шест и по година затвора.[4] Умро је 1974. године.[тражи се извор]

Напомена

уреди
  • Садржај чланка је преузет из публикације Места страдања и антифашистичке борбе у Београду 1941–44. објављене под Creative Commons лиценцом.

Референце

уреди
  1. ^ Browder 1996, стр. 60.
  2. ^ Odić & Komarica 1977, стр. 134–135.
  3. ^ Browning 2004, стр. 422–423.
  4. ^ а б Odić & Komarica 1977, стр. 222.
  5. ^ Lebel 2007, стр. 342.

Литература

уреди