Filigran
Filigran je jedna od najlepših je tehnika obrade metala. Ovom tehnikom tokom vekova izrađivan je divan nakit kao i ukrasni predmeti kojima se i danas divimo. Naziv ove tehnike dolazi od lat. filum-nit i granum-zrno.[1] Da bi se neki ukrasni predmet ili nakit uradio u ovoj tehnici upotrebljava se srebrna, zlatna i ređe bakarna žica za komponovanje motiva. Niti žice se savijaju i upleću, međusobno vezuju i tako se formira složeni motiv koji može biti položen na metalnu podlogu ili slobodan (a-jour-filigran). Od filigranske žice pravili su se krugovi, cvetići, geometrijske šare. Na ovako izrađene predmete ponekad su stavljane i sitne metalne kuglice.[2]
| Filigran | |
|---|---|
 Poslužavnik izrađen tehnikom najfinijeg filigrana | |
| Zanimanje | |
| Naziv zanimanja | Filigranski zanat |
Područje rada | Stari zanati, Nakit, Srebro |
| Opis | |
Slični poslovi | Zlatar |
Filigranski zanat se nalazi na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.[3]
Istorija uredi
Filigran je bila najrasprostranjenija tehnika u umetničkoj obradi srebra i zlata. Kako nisu postojale mustre i šeme za izradu motiva kod ove tehnike najviše je ispoljen individualni narodni duh. Svaki je majstor kombinovao šare „iz glave“, a dobri majstori filigrana bili su daleko poznati i dobro plaćeni za svoj rad. Filigranska tehnika prvenstveno je zastupljena u pojasu Mediterana. Poznati su primerci nakita pronađeni u Troji koji potiču 2500 godina p. n. e. kao i u Mikeni 1500. p. n. e. Prelepi primerci nakita izrađeni filigranskom tehnikom otkriveni su u etrurskim grobnicama koje potiču iz VI veka p. n. e.
U Starom Rimu filigranska tehnika je obilato korišćena. Pod uticajem rimske umetnosti u vreme Seobe naroda ova tehnika izrade nakita bila je široko prihvaćena i kod germanskih plemena. Svoj vrhunac dostiže u Vizantiji od VI do XII veka.
Nakon punog procvata izrade predmeta i nakita tehnikom filigrana tokom XII i XIII veka, u razvijenim gradskim centrima, i postepenog odumiranja do ponovnog procvata umetničke izrade nakita od filigrana dolazi oko 1800. godine, kada nakit izrađen ovom tehnikom ponovo ulazi u modu. Nasuprot tome izrade nakita ovom tehnikom u narodnoj umetnosti Evrope i Azije održala se sve vreme.
Filigranski zanat se od 2012. godine nalazi na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije[3].
Filigran u Srbiji uredi
| Filigranski zanat | |
|---|---|
 | |
| Nematerijalno kulturno nasleđe | |
| Region | Centralna Srbija |
| Predlagač | Opština Knjaževac |
| Datum upisa | 18.06.2012 |
| Veb sajt | http://nkns.rs/cyr |
| Prsten Stefana Prvovenčanog, ukrašen sa četiri kupasta ispupčenja (očuvana su samo tri) i filigranskim nitima. Izgled prstena, ali i podatak da ga je kralj dobio od svoga brata, svetog Save, ukazuju da je to zlatarski rad nekoliko decenija stariji od vremena kada je Stefan proglašen za župana, pa se pretpostavlja da je mogao biti i deo nasleđenog porodičnog nakita. Prsten kralja Stefana danas se nalazi u riznici manastira Studenica[4] |
Filigran, kao tehnika obrade nakita od srebra i zlata, bio je veoma zastupljen i u starom srpskom zlatarstvu i predstavljao je najčešće nasleđe gradskih sredina, koje se proteže i do srednjeg veka. Filigranski nakit je deo narodnog ukrašavanja, u seoskim i građanskim sredinama, a prstenje, grivne, naušnice i ogrlice se nasleđuju i poklanjaju prilikom rođenja, krštenja, svadbi. Zanatska znanja se najčešće pronose u okviru porodice. Filigranski zanat je bio veoma raširen i u starom srpskom zlatarstvu i kao takav je 2016. godine uvršten u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.[3]
представља српско средњовековно наслеђе које у турско време постаје једна од најзаступљенијих техника приликом обраде накита од сребра и злата.
Na formiranje srpskog zlatarstva i uopšte umetničke obrade metala tokom srednjeg veka uticali su i Zapad i Istok. Početak XIII veka znači i početak izrade skupocenog nakita u Srbiji. U prvo vreme u njegovoj izradi vidi se jači uticaj Zapada da bi od kraja XIII veka preovladao uticaj Vizantije. Pod uticajem Vizantije u naše krajeve dolazi i filigran koji na taj način postaje i naše srednjovekovno nasleđe. Lep primer preplitanja stilova na izradu nakita u Srbiji je prsten Stefana Prvovenčanog. Precizna izrada, zlatna filigranska žica, granule, sve odaje ruku majstora koji je izvanredno dobro upoznat sa tananom tehnikom filigrana.[5]
Uticaj Vizantije uredi
Uticaj Vizantije veoma je primetan i na srebrnim i zlatnim naušnicama izrađenim u tehnici filigrana od XII do XIV veka. U srednjovekovnoj Srbiji filigranska tenika upotrebljavana je i za izradu drugog nakita kao što su prstenje i narukvice. Narukvice su najčešće izrađivane od srebrnih pločica na koje je lemljena filigranska žica. Filigran je često korišćen i za izradu predmeta koji su upotrebljavani pri liturgijskim službama. Sačuvani su brojni primeri krstova izrađenih ovom tehnikom. Svoj zenit umetnička izrada nakita od filigrana doživljava u doba kralja Milutina. U ekonomski ojačanu Srbiju kralj Milutin poziva zlatare iz drugih zemalja koji izrađuju nakit po njegovom ukusu.
Padom Srbije pod vlast Turaka menja se u potpunosti ekonomska i politička struktura zemlje. No i pored toga srpski zlatari ne prekidaju svoj rad. U teškim momentima sredinom XV za izvesno vreme zamire njihova delatnost da bi ponovo oživela sredinom XVI veka. Ali, usled pada ekonomske moći u upotrebu ulaze jeftiniji metali pre svega srebro i bakar. I pored toga majstori pri izradi ovog nakita daju oduške svojoj mašti, ukrašavajući ga filigranskom žicom, staklenom pastom i privescima kako bi izgledali što raskošnije.
Posle osvajanja naših krajeva od strane Turaka, pored latinskog naziva filigran u upotrebu ulazi i turski naziv srma.
Ipak postepeno dolazi do folklorizacije nakita, koji prestaje da bude onaj skupoceni ukras visokog umetničkog kvaliteta. Dolazi i do orijenatalnog uticaja čiji su glavni nosioci bili Turci. Pojedini gradski centri postaju poznati po izradi predmeta od filigrana. Jedan od takvih centara je bio i Užice. Proizvodi užičkih kujundžija od filigrana su u pojedinim momentima mala remek-dela.
Načini izrade uredi
Filigran se najčešće radio od tanke srebrne ili zlatne upredene žice. Srebro se prvo izlivalo u tanke šipke, poput olovke, zatim je kovano na nakovnju i istezano sve dok Valcna za valjanje se ne bi pripremilo za izvlačenje na kalibar ili „srmenje u "- metalnu ploču sa nizom otvora različitog prečnika, tako da je na najužem otvoru dobijana srebrna žica debljine vlasi kose. Izvlačenje žice vršeno je ručno pljosnatim kliještima i ovaj postupak se ponavljao više puta sve dok se ne dobije željena debljina. Kasnije se za izradu srebrne žice koristio „rubin"- kružna pločica od mesinga sa rubinom u čijoj se sredini nalazila rupica, kroz koju je provlačila žica, sve do željene dimenzije. Tokom vremena za izvlačenje žice u upotrebu ulazi i čekrk. Sprava u obliku sanduka koji je na sredini imao pregradu od drveta u koju je umetan „srmenjak“ ili „rubin“. Na krajevima sanduka nalazili su se valjci sa ručicama za okretanje. Žica se namotavala na jedan valjak provlačila kroz „srmenjak', namotavala na drugi valjak i motala ručicom.
Od kraja XIX veka za izradu filigrana počinje da se koristi mašinski napravljena žica. U zavisnosti od toga zašta će se žica koristiti ona je ostavljana kao jednostruka ili je upredana sastavljanjem dve ili više žica.
Prema načinu izrade, filigran se delio na pravi i pseudofiligran ili lažni filigran.
Pravi filigran izrađivan je na dva načina. Kod prvog postupka predmet od filigrana je izrađivan slobodnim komponovanjem u osnovnom okviru konture predmeta i to je takozvani vazdušasti- lelujavi filigran. Na drugi način pravi filigran je izrađivan postavljanjem srebrnih niti na podlogu sa šarom, koja je u stvari baza.
Da bi se neki predmet ili nakit uradio tehnikom filigrana, zbog osetljive i nežne strukture, mora se prvo oblikovati osnovna kontura (mustra) predmeta koji se izrađuje. Ova osnova se formira od deblje žice ili traka na izgoreloj daščici i ona je davala čvrstinu predmetu. Posle formiranja osnove radi se takozvano „punjenje“ tj. ispunjavanje međuprostora malim spiralama od najtanje žice. Posle spajanja (lemljenja) svih detalja dolazilo je dopunsko ukrašavanje bez kojih je filigran nezamisliv. Pre svega tu je dodavanje granula, sitnih srebrnih kuglica, zatim su tu sitnije i krupnije rombične pločice, trake ili polulopte. Ponekad se filigran inkrustirao ukrasnim kamenom.
Pseudo filigran ili lažni izrađivan je tako što je predmet liven, a zatim je dorađivan iskucavanjem, probijanjem, struganjem i graviranjem. Za razliku od pravog filigrana predmeti izrađeni u tehnici lažnog filigrana su znatno grublji.[6]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ „filigran”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 18. 1. 2019.
- ^ autor:, Maja. „Šta je filigran? O kakvom delu zanatskog rada je reč?”. Veliki rečnik. Pristupljeno 18. 1. 2019.
- ^ a b v „FILIGRANSKI ZANAT”. Nematerijalno kulturno nasleđe Srbije. Ministarstvo kulture i informisanja RS i Etnografski muzej u Beogradu. Pristupljeno 17. 3. 2020.
- ^ „Prsten kralja Stefana Prvovenčanog”. Arheo-amateri Srbije. Udruženje „Arheo-amateri Srbije“. Pristupljeno 20. 1. 2019.
- ^ „VOLITE LI NAKIT?”. STARI ZANATI SRBIJE. Galerija „Stara Srbija“. Arhivirano iz originala 19. 01. 2019. g. Pristupljeno 18. 1. 2019.
- ^ Petrović, Slavoljub. „FILIGRAN”. Zvanična prezentacija. Filigran Pokimica. Arhivirano iz originala 11. 01. 2019. g. Pristupljeno 18. 1. 2019.
