Filip Lenard
Filip Eduard Anton fon Lenard (nem. Philipp Eduard Anton von Lenard; 7. jun 1862 — 20. maj 1947) bio je nemački teorijski fizičar i dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1905. za njegovo istraživanje katodnih zraka i otkrivanje mnogih njihovih svojstava. On je je bio nacionalista i antisemitista; kao aktivni proponent nacističke ideologije, on je podržavao Adolfa Hitlera tokom 1920-ih i bio je važan uzor za pokret „Nemačka fizika” tokom nacističkog razdoblja. Poznat je po tome što je naučni doprinos Alberta Ajnštajna nazvao „jevrejskom fizikom”.
Filip Eduard Anton fon Lenard | |
|---|---|
 Filip Lenard 1900. godine | |
| Datum rođenja | 7. jun 1862. |
| Mesto rođenja | Presburg Austrijsko carstvo |
| Datum smrti | 20. maj 1947. (84 god.) |
| Mesto smrti | Meselhauzen Nemačka |
| Državljanstvo | Mađarsko[1] u Austrougarskoj (1862–1907), nemačko (1907–1947) |
| Zanimanje | Fizičar |
| Nagrade | Nobelova nagrada za fiziku (1905) |
Detinjstvo i mladost uredi
Filip Lenard je rođen u Požunu (današnjoj Bratislavi), dana 7. juna 1862 u kraljevini Ugarska. Lenardova familija je prvobitno došla iz Tirola u 17. veku, i Lenardovi roditelji su govorili nemački (Karpatski Nemci).[2] Njegov otac, Filip fon Lenardis (1812–1896), bio je trgovac vinom u Požunu. Njegova majka je bila Antoni Bauman (1831–1865).[3] Mladi Lenard je studirao u Kraljevskoj katoličkoj srednjoj školi u Bratislavi (danas Gamča), i kako piše u svojoj autobiografiji, to je na njega ostavilo veliki utisak (posebno ličnost njegovog učitelja Virgila Klata).[4] Godine 1880. studirao je fiziku i hemiju u Beču i Budimpešti.[4] Godine 1882. Lenard je napustio Budimpeštu i vratio se u Požun, ali se 1883. godine preselio u Hajdelberg, nakon što mu je odbijen tender za mesto asistenta na Univerzitetu u Budimpešti. U Hajdelbergu je studirao pod slavnim Robertom Bunsenom, izuzev jednog semestra tokom koga je u Berlinu radio pod nadzorom Hermana fon Helmholca, i 1886. godine stekao je doktorat.[5] Godine 1887. ponovo je radio u Budimpešti u laboratoriji Loranda Etvoša kao demonstrant.[4] Nakon pozicija u Ahenu, Bonu, Breslau, Hajdelbergu (1896–1898) i Kilu (1898–1907), vratio se na Univerzitet u Hajdelbergu 1907. godine kao šef Instituta Filip Lenard. Godine 1905. Lenard je postao član Kraljevske švedske akademije nauka, a 1907. godine Mađarske akademije nauka.[4]
Njegovi rani radovi obuhvatali su studije fosforescencije i luminiscencije i provodljivosti plamena.
Doprinosi fizici uredi
Fotoelektrična istraživanja uredi
Kao fizičar, Lenardov najveći doprinos je bio u proučavanju katodnih zraka, koje je započeo 1888. Pre njegovog rada, katodni zraci su se proizvodili u primitivnim, delimično evakuisanim staklenim cevima koje su imale metalne elektrode u sebi, preko kojih je mogao da se uspostavi visok napon. Katodne zrake je bilo teško proučavati korišćenjem ovog aranžmana, jer su bili unutar zatvorenih staklenih cevi, teško dostupni i zato što su zraci bili u prisustvu molekula vazduha. Lenard je prevazišao ove probleme tako što je osmislio metodu pravljenja malih metalnih prozora u staklu koji su bili dovoljno debeli da mogu da izdrže razlike u pritisku, ali dovoljno tanki da omoguće prolaz zracima. Napravivši prozor za zrake, mogao je da ih propusti u laboratoriju, ili, alternativno, u drugu komoru koja je bila potpuno evakuisana. Ovi prozori su postali poznati kao Lenardovi prozori. On je bio u stanju da pogodno detektuje zrake i meri njihov intenzitet pomoću listova papira obloženih fosforescentnim materijalima.[6]
Lenard je primetio da je apsorpcija katodnih zraka, u prvom redu, bila proporcionalna gustini materijala kroz koji su napravljeni da prođu. Činilo se da je to u suprotnosti sa idejom da su oni neka vrsta elektromagnetnog zračenja. Takođe je pokazao da zraci mogu da prođu kroz nekoliko inča vazduha normalne gustine, i izgledalo je da su rasejani njime, što implicira da su to čestice koje su čak i manje od molekula u vazduhu. On je potvrdio neke od radova Dž. Dž. Tomsona, koji su na kraju doveli do razumevanja da su katodni zraci tokovi negativno naelektrisanih energetskih čestica. On ih je nazvao kvanti elektriciteta ili skraćeno kvanti, po Helmholcu, dok je Tomson predložio naziv korpuskule, ali su na kraju elektroni postali svakodnevni termin.[7] U vezi sa njegovim i drugim ranijim eksperimentima o apsorpciji zraka u metalima, opšta spoznaja da su elektroni sastavni delovi atoma omogućila je Lenardu da tačno tvrdi da se atomi najvećim delom sastoje od praznog prostora. On je predložio da se svaki atom sastoji od praznog prostora i električno neutralnih korpuskula zvanih „dinamide”, od kojih se svaka sastoji od elektrona i jednakog pozitivnog naelektrisanja.
Kao rezultat njegovih istraživanja na Kruksovoj cevi, on je pokazao da su zraci proizvedeni zračenjem metala u vakuumu ultraljubičastom svetlošću u mnogim aspektima slični katodnim zracima. Njegova najvažnija zapažanja su bila da je energija zraka nezavisna od intenziteta svetlosti, ali je veća za kraće talasne dužine svetlosti.[8]
Ova poslednja zapažanja Albert Ajnštajn je objasnio kao kvantni efekat. Ova teorija je predvidela da će dijagram energije katodnog zraka u odnosu na frekvenciju biti prava linija sa nagibom jednakim Plankovoj konstanti, h. Pokazalo se da je to bio slučaj nekoliko godina kasnije. Fotoelektrična kvantna teorija je bio rad koji je citiran kada je Ajnštajn dobio Nobelovu nagradu za fiziku 1921. Sumnjičav prema opštem dodvoravanju Ajnštajnu, Lenard je postao istaknuti skeptik relativnosti i Ajnštajnovih teorija uopšte; on, međutim, nije osporio Ajnštajnovo objašnjenje fotoelektričnog efekta. Lenard je postao izuzetno ogorčen zbog zasluga Vilhelma Rendgena, koji je dobio prvu Nobelovu nagradu za fiziku 1901. godine, za otkriće rendgenskih zraka,[9][10] uprkos činjenici da je Rendgen bio Nemac i nije Jevrej. Lenard je napisao da je on, a ne Rentgen, bio „majka rendgenskih zraka”, pošto je izumeo aparat koji se koristi za njihovu proizvodnju. Lenard je uporedio Rendgenovu ulogu sa ulogom "babice" koja samo pomaže pri porođaju.
Lenard je 1905. dobio Nobelovu nagradu za fiziku kao priznanje za ovaj rad.
Meteorološki prilozi uredi
Lenard je bio prva osoba koja je proučavala ono što je nazvano Lenardov efekat 1892. Ovo je razdvajanje električnih naboja koje prati aerodinamičko razbijanje kapljica vode. Takođe je poznat kao elektrifikacija raspršivanjem ili efekat vodopada.[11]
On je sproveo studije o distribuciji veličine i oblika kišnih kapi i konstruisao novi aerotunel u kome su kapljice vode različitih veličina mogle da ostanu nepokretne nekoliko sekundi. On je bio prvi koji je prepoznao da velike kapi kiše nisu u obliku suza, već su u obliku nalik na lepinje za hamburger.[12]
Bibliografija uredi
- Lenard, Philipp (1906). Über Kathodenstrahlen (On Cathode Rays) (na jeziku: nemačkom).
- Lenard, Philipp. Über Aether und Materie (On Aether and Matter) (na jeziku: nemačkom).
- Lenard, Philipp (1914). Probleme komplexer Moleküle (Problems of complex molecules) (na jeziku: nemačkom).
- Lenard, Philipp (1918). Quantitatives über Kathodenstrahlen (na jeziku: nemačkom).
- Lenard, Philipp (1918). Über das Relativitätsprinzip (On the Principle of Relativity) (na jeziku: nemačkom).
- Lenard, Philipp (1921). Aether und Uraether (na jeziku: nemačkom).
- Lenard, Philipp (1930). Grosse Naturforscher (na jeziku: nemačkom).
- Lenard, Philipp. (in German). Erinnerungen eines Naturforschers. New edition: Erinnerungen eines Naturforschers - Kritische annotierte Ausgabe des Originaltyposkriptes von 1931/1843 (Arne Schirrmacher, ed.). Spinger Verlag, Heidelberg 2010, 344 pages. 1931. ISBN 978-3-540-89047-8.., e-. ISBN 978-3-540-89048-5..
- Lenard, Philipp (1933). Great Men of Science. London: G. Bell and sons. OCLC 1156317.
- Lenard, Philipp (1936). Deutsche physik in vier bänden (na jeziku: nemačkom). J.F. Lehmann. OCLC 13814543.
Reference uredi
- ^ „Lénárd Fülöp (1862–1947)”. Sulinet (na jeziku: Hungarian). Arhivirano iz originala 2007-11-16. g.
- ^ Pöss, Ondrej (2012). „Karpatskí Nemci”. Ur.: Nagy, Myrtil. Naše národnostné menšiny. Šamorín: Fórum inštitút pre výskum menšín. str. 9—12. ISBN 978-80-89249-57-2.
- ^ Neue deutsche biografie XIV, 1984 München
- ^ a b v g Palló, Gabriel (1997). „Fizikai Szemle; ELEKTRON ÉS ÉTERFIZIKA: LÉNÁRD FÜLÖP (1862–1947)” (na jeziku: Hungarian). Hungarian Academy of Sciences, Physical Sciences Section. str. 116. „Written in Hungarian by the autobiography of the famous physicist: Philipp Lenard, Erinnerungen eines Naturwissenschaftlers, der Kaiserreich, Judenschaft und Hitler erlebt hat. Geschrieben September 1930 bis Mrz 1931”
- ^ „Lénárd Fülöp”. Mek.iif.hu. Pristupljeno 2013-07-13.
- ^ Lenard, Philipp (1894). „Ueber Kathodenstrahlen in Gasen von atmosphärischem Druck und im äussersten Vacuum”. Annalen der Physik. 287 (2): 225—267. Bibcode:1894AnP...287..225L. doi:10.1002/andp.18942870202.
- ^ „Lenard's Nobel lecture (1906)” (PDF). Pristupljeno 2010-08-25.
- ^ Wheaton, Bruce R. (1978). „Philipp Lenard and the Photoelectric Effect, 1889-1911”. Historical Studies in the Physical Sciences. 9: 299—322. JSTOR 27757381. doi:10.2307/27757381.
- ^ „When science gets ugly – the story of Philipp Lenard and Albert Einstein”. Pristupljeno 2018-08-25.
- ^ „Science Gets Political, Einstein Gets Fired in Nat Geo's 'Genius'”. Space.com. 9. 5. 2017.
- ^ „American Meteorological Society Glossary”. Amsglossary.allenpress.com. 2013-06-25. Arhivirano iz originala 2012-02-05. g. Pristupljeno 2013-07-13.
- ^ Volynets, Igor (2001). Elert, Glenn, ur. „Diameter of a raindrop”. The Physics Factbook. Pristupljeno 2019-08-19.
Literatura uredi
- Beyerchen, Alan (1977). Scientists under Hitler: Politics and the physics community in the Third Reich. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-01830-1.
- Cornwell, John (2003). Hitler's Scientist: Science, War and the Devil's Pact. Penguin Books. ISBN 978-0-14-200480-7.
- Pöss, Ondrej (2012). „Karpatskí Nemci”. Ur.: Nagy, Myrtil. Naše národnostné menšiny. Šamorín: Fórum inštitút pre výskum menšín. str. 9—12. ISBN 978-80-89249-57-2.
- Hentschel, Klaus, ur. (1996). Physics and National Socialism: An anthology of primary sources. Basel: Birkhaeuser. ISBN 978-3-7643-5312-4.
- Walker, Mark (1995). Nazi science: Myth, truth, and the German atomic bomb. New York: Harper Collins. ISBN 978-0-306-44941-3.
- Wolff, Stephan L. (2003). „Physicists in the 'Krieg der Geister': Wilhelm Wien's 'Proclamation'”. Historical Studies in the Physical and Biological Sciences. 33 (2): 337—368. doi:10.1525/hsps.2003.33.2.337.
