Flegmona spoljašnjeg uva
Flegmona spoljašnjeg uva (lat. рhlegmone auris externae) je zarazno gnojno zapaljenje, izazvano piogenim bakterijama.[1]
| Flegmona spoljašnjeg uva | |
|---|---|
 | |
| Klasifikacija i spoljašnji resursi | |
| Specijalnost | zarazne bolesti |
| MKB-10 | H60.1 |
| MKB-9-CM | 053.71, 054.73, 112.82, 380.1-380.2 |
Etiopatogeneza
urediZa razliku od apscesa koji su zapaljenjski procesi relativno dobro ograničeni, piogenom membranom (koja se sastoji od leukocita, granulacionog tkiva i fibroblastičnih elemenata), koja sprečava da gnoj „probije“ u okolne međućelijske prostore, flegmonozno zapaljenje ima sposobnost ekspanzije i prodire preko perifokalnog edema u okolinu šireći se uz pomoć bakterijskih fermenata, hijaluronidaze i fibrinolizira u okolne međućelijske prostore.[2]
Kako su flegmonozna zapaljenja procesi difuzne prirode koja organizam nije u stanju da svojim odbrambenim snagama ograniči kao kod apscesa, bolest se širi u razne delove tela pa i na spoljašnje uvo.
Prouzrokovači flegmone su;
Među streptokokama (lat. Streptococcus pyogenes, Streptococcus agalactiae), najznačajniji uzročnik flegmone je β -hemolitički streptokok grupe A, koji se karakteriše difuznim, ubrzanim širenjem infekcije kroz međućelijske prostore uz pomoć bakterijskog enzima hijaluronidaze koji on proizvodi u organizmu, i uz čiju pomoć „probija“ ćelijske komponente, koje bi inače zadržale i lokalizovale upalu[3].
Manje česti uzročnici su streptokoke grupe B npr.(lat. Streptococcus agalactiae) koje kod starijih pacijenata sa dijabetesom mogu izazvati flegmonu.[4]
Flegmona izazvana stafilokokama (lat. Staphylococcus aureus) je uglavnom lokalizovana na manjim područjima, i obično se javlja kod otvorenih rana na koži ili u apscesima. Odnedavno, meticilin-rezistentni S. aureus (poznatiji kao MRSA) je postao sve češći uzročnik flegmona kod pacijenata u bolničkim uslovama ili staračkim domovima. Na flegmonu uzrokovanu MRSA bakterijom treba uvek posumljati; kada je flegmona nastala u bolničkim ustanovama, ako se ponavlja kod istog pacijenta ili ako ne reaguje na monoterapiju antibioticima.[5]
Hemofilus influence (lat. Haemophilus influenzae) može izazvati flegmonu kod dece,[6], a pseudomonas (lat. Pseudomonas aeruginosa) kod pacijenata sa dijabetesom ili neutropenijom.
Povrede nastale u toku potapanja tela u vodu (npr za vreme boravka u banjskim lečilištima) mogu imati za posledicu pojavu flegmone, koju u svežoj vodi izazva bakterija (lat. Aeromonas hydrophila)[7] [a] a u toploj slanoj vodi, u umerenim klimatskim uslovima u najvećem delu sveta (lat. Vibrio vulnificus) u retkim slučajevima nekrotizirajući fasciitis[8].
Pasturela lat. Pasteurella multocida iz pljuvačke mačke, i lat. Capnocytophaga sp iz pljuvačke psa, nakon ujeda čoveka za uvo mogu da dovedu do nastanka flegmone.
U osnovi poremećaja i kod apscesa i kod flegmone uzročnici bolesti su isti. Samo što na nastajanje flegmone znatan uticaj imaju faktori rizika kao što su; imunodeficijencija ili smanjenje odbrambenih snaga organizma, i opšta oboljenja kao što su; dijabetes, hronična oboljenja bubrega, ciroza jetre, tumori, bolesti krvi, hipoproteinemija, teška trauma...
Sigurno je da na nastanak i tok flegmone utiču brojni faktori; ulazno mesto, izvor zaraze, način infekcije (put prenošenja), broj vrsta i virulencija prouzrokovača (patogena), predispozicija (trenutno stanje organizma i hronične bolesti) itd.
U faktore rizika za pojavu flegmone, spadaju i; oštećenja kože (npr. povrede (rane), ulceracije (čirevi), gljivične infekcije i druge kožne bolesti koje narušavaju zaštitnu ulogu kože), koja su uobičajena kod bolesnika sa hroničnom venskom insuficijencijom ili limfedemom. Ožiljci koji nastaju na venama u toku plasmana venskih katetera, ili nakon drugih intervencija na krvnim sudovima u vaskularno hirurgiji pogodne su lokacije za pojavu rekurentne flegmone, posebno ako prisutna infekcija kože.
U tkivu koje je zahvaćeno flegmonoznim zapaljenjem, pored hiperemije i leukocitarne infiltracije, dolazi do stvaranja mnogobrojnih tromboza sitnih krvnih sudova i obrazovanja mnogobrojnih mikro apscesa, što sve dovodi do dalje nekroze tkiva i razvoja gangrene. Ukoliko je došlo do gangrene tkiva, zahvaćeni deo je crne boje i može se lako odstraniti hirurškim instrumentima.
Napomene
urediIzvori
uredi- ^ „MKB10—H60.1, Bolesti uva i mastoidnog nastavka”. Arhivirano iz originala 03. 05. 2016. g. Pristupljeno 13. 01. 2017.
- ^ Lalević-Vasić B, Medenica Lj, Nikolić M. Dermatovenerologija sa dermatovenerološkom propedevtikom, Savremena administracija, Beograd, 2008.
- ^ {en}} Zartash Zafar Khan, „Streptococcus Group A Infections”. 13. 6. 2023. Pristupljeno 14. 04. 2012.
- ^ (jezik: engleski) Thomas E Herchline. Streptococcus Group B Infections, „Cellulitis Differential Diagnoses”. Pristupljeno 14. 04. 2012.
- ^ (jezik: engleski) Robert W Tolan , „Staphylococcus Aureus Infection”. 19. 4. 2024. Pristupljeno 14. 04. 2012.
- ^ (jezik: engleski) Christian J Woods, „Haemophilus Influenzae Infections”. 30. 8. 2023. Pristupljeno 14. 04. 2012.
- ^ a b Janda, J. Michael; Abbott, Sharon L. (2010). „The Genus Aeromonas: Taxonomy, Pathogenicity, and Infection”. Clinical Microbiology Reviews. 23 (1): 35—73. PMC 2806660
. PMID 20065325. doi:10.1128/CMR.00039-09.
- ^ (jezik: engleski) Robert A Schwartz, „Vibrio Vulnificus Infection”. 27. 2. 2023. Pristupljeno 14. 04. 2012.
Spoljašnje veze
uredi
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
