Formatiranje diska
Formatiranje diska je proces pripreme uređaja za skladištenje podataka kao što su hard disk, SSD, flopi za prvu upotrebu. U neki slučajevima formatiranje takođe stvara novi fajl sistem. Prvi korak je formatiranje na niskom nivou.[1] Drugi korak ja particijonisanje uređaja što uređaj čini vidljivim operativnom sitemu.[1] Treći i poslednji korak je stvaranje fajl sistem ovaj korak se naziva i high-level format.
Formatiranje na niskom nivou (low-level format) uredi
Formatiranje na niskom nivou (low-level format) služi za podelu ploča diska na staze i podelu staza na sektore. Kod savremenih hard diskova taj postupak se obavlja u toku proizvodnje diska što ranije nije bio slučaj.
Ranije su se koristili step motori za pozicioniranje glava za čitanje i pisanje iznad staza ploča diska. Međutim zbog zagrevanja, habanja i drugih negativnih uticaja, tokom vremena, dolazilo je do deformacije ploče diska. Danas noviji modeli koriste linearne motore. Kontrolna logika hard diska može da oseti da detektuje odstupanja pozicije glave za čitanje i pisanje od željene lokacije i da koriguje upravljanje linearnim motorom . Zbog ovoga je proces formatiranja na niskom nivou , u toku upotrebe, postao nepotreban. Kod savremenih modela se primenjuje zonska podela ( Multiple Zone Recording ) dok je ranije bio isti broj sektora u svakoj stazi. Način zonske podele se definiše u toku proizvodnje i optimizovan je u skladu sa brzinom prenosa podataka i gustinom zapisa podataka.
Podela hard diska na particije uredi
Postupak podele memorijskog prostora hard diska na manje celine koji se nazivaju particije ili volumeni se zove podela hard diska. Podeljene celine jednog hard diska se tretiraju kao da postoji više nezavisnih hard diskova. Hard disk se deli na particije zbog bolje organizacije podataka i povećanja brzine pristupa podacima. Pored toga ako podelimo hard disk na više particija u mogućnosti smo da instaliramo više operativnih sistema na jednom hard disku. Svaka particija ima svoje ime a svaki hard disk mora da ima barem jednu particiju. Najrasprostranjenija imena particija su C i D. Iako postoji samo jedan fizički hard disk ako ga podelimo opertivni sistem će ga videti kao dva nezavisna diska.
Operativni sistem Microsoft Windows podžava tri različite metode podele diska: MBR (master boot record) metoda, GPT(GUID partition table) i dinamičko particionisanje (dynamic storage partitioning scheme). Diskovi podeljeni na particije MBR ili GPT metodom se sreću pod zajedničkim nazivom basic disk, a ako su podeljeni DP metodom nazivaju se dynamic disk. Ako računar ima više diskova svaki od njih može da bude podeljen različitom metodom.
Formatiranje diska (high-level format) uredi
Disk se deli na particije (volumene) pre instaliranja operativnog sistema ili u situacijama kada se na postojeći sistem priključuje dodatni (novi) disk.
Danas se za formatiranje diska koristi program sa grafičkim interfejsom Disk Management dok se ranije koristio program FDISK . Nakon podele diska na particije, potrebno je definisati fajl sistem (file system) za svaku prethodno napravljenu particiju kroz postupak koji se naziva formatiranje diska.[2] Tako se se kreiraju logičke strukture u koje će se kasnije upisivati podaci o fajlovima koji će se snimati na disk i mestu gde se fajlovi nalaze. Fajl sistem definiše veličinu klastera i kako su fajlovi i folderi zapisani u klastere. Ako postoji više particija na jednom hard disku moguće je imati i više fajl sistema. Dve najpoznatije vrste fajl sistema su FAT i NTFS.
Vidi još uredi
Reference uredi
Literatura uredi
- Tanenbaum, Andrew (2001). „Disk Formatting”. Modern Operating Systems, 2nd Edition. ISBN 978-0-13-031358-4.
- M. Milosavljević, M. Milić, Montaža i servisiranje računara, interno izdanje, Viša elektrotehnička škola, Beograd, 2005.
