Википедија

Fransis Pegamegabov

Fransis Pegamegabov (engl. Francis Pegahmagabow; Peri Saund, 9. mart 1891. – 5. avgust 1952.) je bio kanadski vojnik prvih naroda, političar i aktivista za domorodačka prava. Bio je najuspešniji snajper Prvog svetskog rata sa 378 ubijenih Nemaca i kurir i izviđač zaslužan za zarobljavanje još više od tri stotine. [3] Tri puta je odlikovan britanskom Medaljom za vojničke zasluge, (engl. Military Medal), britanskom Ratnom medaljom (engl. War Medal), Zvezdom 1914-15 (engl. 1914–15 Star) i Medaljom pobede (engl. Victory Medal), što ga čini najodlikovanijim pripadnikom domorodačkog naroda Kanade svih vremena. U kasnijem periodu života bio je odbornik (engl. councillor) u skupštini Prvog naroda Vasauksinga (engl. Wasauksing First Nation), poglavica, aktivista i vođa u nekoliko organizacija Prvih naroda.

Fransis Pegamegabov
Fransis Pegamegabov posle završetka Prvog svetskog rata
Lični podaci
Nadimak"Pegi"[1]
Datum rođenja(1891-03-09)9. mart 1891.
Mesto rođenjaPeri Saund, Ontario, Kanada
Datum smrti5. avgust 1952.(1952-08-05) (61 god.)
Mesto smrtiPeri Saund, Ontario, Kanada
Vojna karijera
Služba Kanada
1914–1919 [2]
RodKanadski ekspedicioni korpus
ČinNarednik
Učešće u ratovimaPrvi svetski rat
  • Druga bitka za Ipr
  • Bitka na Somi, ranjen
  • Bitka kod Pašendala
    • Druga bitka kod Pašendala
  • Ofanziva od sto dana
    • Druga bitka na Somi
      • Bitka na Skarpu
Kasniji rad
  • Poglavica Prvog naroda Vasaukusinga (1921–25 i 1942–45)
  • Plemenski odbornik (1933–36)
  • Vrhovni poglavica Samostalne starosedelačke vlade
Odlikovanja
  • Medalja za vojničke zasluge sa dve trake
  • Zvezda 1914-15
  • Ratna medalja
  • Medalja pobede
Pegamegabov na konferenciji u Otavi gde je osnovana Nacionalna indijanska vlada 1945. godine. godine

Detinjstvo i mladost uredi

Fransis Pegamegabov rođen je 9. marta 1891. godine,[4] u današnjem rezervatu Prvog naroda Šavanaga u selu Nobel u Ontariju.[1] Na jeziku Odžibva se zvao Binasvi („Vetar koji duva”).[5] Roditelji su mu bili pripadnici prvih naroda i živeli su na severnoj obali Džordžijskog zaliva jezera Hjuron.[4] Fransisov otac je umro kada je imao tri godine i majka ga je napustila i vratila se svojim roditeljima u Fenvi Inlet. Odgajio ga je poglavica Noa Nabimanikoda u rezervatu Šavanaga, gde je naučio tradicionalne veštine lova, ribolova i tradicionalne medicine. Ispovedao je mešavinu katolicizma i religije Anišinaba. [1]

U januaru 1912. godine dobio je novčanu pomoć za smeštaj i hranu od advokata Valtera Lokvud Hajta da bi mogao da nastavi školovanje. Napustio je školu u dvanaestoj godini i radio je u logorima drvoseča i ribolovaca, da bi na kraju postao brodski vatrogasac.[1]

Vojna karijera uredi

Nakon izbijanja Prvog svetskog rata, Pegamegabov se prijavljuje kao dobrovoljac da služi u Kanadskom ekspedicionom korpusu (engl. Canadian Expeditionary Force). U avustu 1914. godine[6], uprkos tadašnjoj diskriminaciji kanadskih vlasti [1] i namernom odbijanju pripadnika domorodačkih naroda primljen je u 23. Kanadski puk „Severni pioniri”. Početkom oktobra 1914. godine poslat u Evropu sa Prvim kanadskim pešadijskim bataljonom Prve kanadske divizije, prve kanadske jedinice poslate na evropsko ratište.[7] Saborci su mu dali nadimak Pegi.[1]

U aprilu 1915. godine Pegamegabov se borio u drugoj bici za Ipr u kojoj su Nemci prvi put upotrebili hlor kao bojni otrov. Tokom ove bitke počeo je da stiče svoju reputaciju vrsnog snajpera i izviđača.[2] Posle bitke unapređen je u kaplara (engl. lance corporal).[1] Njegov bataljon je učestvovao i u bici na Somi 1916. godine u kojoj je ranjen u levu nogu. Odlikovan je Medaljom za vojničke zasluge za prenošenje poruka između linija u toku ove dve bitke. Oporavio se i sa Prvim kanadskim bataljonom ušao u Belgiju.[2]

Tokom 6. i 7. novembra 1917. godine za zasluge u drugoj bici kod Pašendala (engl. Second Battle of Passchendaele) još jednom je odlikovan Medaljom za vojničke zasluge, odnosno dobio je traku na medalji koju je već imao. Njegov bataljon je dobio zadatak da napadne Pašendal, [2] a njemu je povereno održavanja veze sa jedinicama na krilu bataljona. Kada su se vojnici koji je trebalo da pomognu bataljonu izgubili, Pegamegabov ih je odveo do njihovih položaja. [2]

U bici na Skarpu 30. avgusta 1918. godine u odbrani rova „Oriks” od nemačkih napada, uvidevši da njegov položaj ostaje bez municije i da neprijatelj pokušava da ih opkoli, Pegamegabov je uprkos žestokoj puščanoj i mitraljeskoj paljbi istrčao na ničiju zemlju i doneo dovoljno municije [2] da se položaj održi i odbije snažne neprijateljske kontranapade. Za ovaj podvig odlikovan je još jednom trakom čime je postao jedan od trideset devet Kanađana koji su ikada odlikovani Medaljom za vojničke zasluge sa dve trake. [2][8]

Rat je završen u novembru 1918. godine i Pegamegabov se početkom 1919. godine vratio u Kanadu.[2] Ugled izvrsnog strelca stekao je puškom Ros, koja je važila za oružje loše reputacije.[9] Pripisano mu je 378 ubistava a zarobio je preko 300 nemačkih vojnika.[3] Iz rata je izašao sa činom narednika. [5] Za zasluge u vojnoj službi u jedinicama Britanske imperije tri puta je odlikovan Medaljom za vojničke zasluge, (engl. Military Medal), Ratnom medaljom (engl. War Medal), Zvezdom 1914-15 engl. 1914–15 Star i Medaljom pobede (engl. Victory Medal).[1] Važi za najboljeg snajpera Prvog svetskog rata sa 378 dokumentovanih pogodaka. [10]

Politička karijera uredi

Nakon povratka u Kanadu nastavio je da služi u vojsci kao privremeni pripadnik „Severnih pionira” (današnji Angolkunški puk).[2] kao i deda i otac odabran je za poglavicu plemena Ostrva Peri u februaru 1921. godine. Jednom prilikom je pismom u kome je pozivao da određeni pojedinci i ljudi mešanih rasa budu izbačeni iz rezervata, doveo do raskola u plemenu.[3] Ponovo je izabran za poglavicu 1924. godine i na tom položaju je ostao do aprila 1925. godine kada je podneo ostavku da ne bi bio svrgnut zbog borbe za vlast unutar plemena. [3]

Bio je odbornik skupštine Prvog naroda Vasaukusinga od 1933. do 1936. godine. Kanadsko odeljenje za indijanska pitanja je 1933. godine zabranilo poglavicama prvih naroda da sarađuju sa tim odeljenjem. Odredili su da se svaka saradnja počevši od proleća 1933. godine obavlja preko agenta za indijanska pitanja. Ovo je dalo velika ovlašćenja tadašnjem agentu Džonu Daliju, sa kojim se Pegamegabov nije slagao.[3] Pripadnici prvih naroda koji su služili u ratu su bili veoma aktivni kao politički aktivisti. Oni su proputovali svetom, stekli poštovanje svojih ratnih drugova u rovovima i sada su odbijali da se potčine agentu koji je iznenada stekao veliku moć. Istoričar Pol Vilijams ih je nazvao „vojnim poglavicama” i naveo nekolicinu među njima, uključujući i Pegamegabova, kao veoma aktivne. Ovo je izazvalo velika neslaganja sa agentom Dalijem i dovelo do smenjivanja Pegamegabova sa položaja poglavice. Dali i ostali agenti koji su dolazili u dodir sa Pegamegabovom bili su veoma besni zbog njegovih, kako ih je on nazivao, pokušajima da oslobodi svoj narod „ropstva pod belcima”. Agenti za indijanska pitanja su ga proglasili psihijatrijskim bolesnikom i nastojali da uklone i njega i sve njegove pristalice. [3]

Pored borbe za vlast između Indijanskog saveta i Odeljenja za indijanska pitanja sa kojim se sukobio, Pegamagabov je stalno agitovao za dobijanje ostrva u Džordžijskom zalivu od Hurona. Regionalne vlasti prve nacije su tvrdile da su ostrva njihova, a Pegamagabov i drugi poglavice su uzalud pokušavali da dobiju priznanje njihovog statusa. [3]

Tokom Drugog svetskog rata radio je kao čuvar u fabrici municije u blizini Nobela, Ontario i bio je narednik u lokalnoj miliciji. Postao je vrhovni poglavica Samostalne starosedelačke vlade i ranih organizacija prvih naroda 1943. godine.[11]

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e ž Koennecke, Franz M. „"Francis Pegahmagabow"”. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z Veterans Affairs, Canada. „"Native Soldiers – Foreign Battlefields – A Peaceful Man"”. Arhivirano iz originala 25. 08. 2007. g. Pristupljeno 05. 04. 2020. 
  3. ^ a b v g d đ e Brownlie, Robin (2003). A Fatherly Eye: Indian Agents, Government Power, and Aboriginal Resistance in Ontario, 1918–1939. University of Toronto Press. str. 204. ISBN 978-0-19-541784-5. 
  4. ^ a b Hayes, Adrian (2003). Pegahmagabow: Legendary Warrior, Forgotten Hero (2003 izd.). Fox Meadow Creations. ISBN 978-0-9681452-8-9. 
  5. ^ a b Powers, Lucas. „"WW I hero Francis Pegahmagabow given Aboriginal Day honour"”. CBC News. Arhivirano iz originala 22. 06. 2016. g. Pristupljeno 28. 3. 2020. 
  6. ^ Schmalz, Peter S. (1991). The Ojibwa of Southern Ontario. University of Toronto Press. str. 334. ISBN 978-0-8020-6778-4. 
  7. ^ Hayes, Adrian (2005). Parry Sound: Gateway to Northern Ontario. Dundurn Press Ltd. str. 253. ISBN 978-1-896219-91-2. 
  8. ^ Bethune, Brian. „"Windigo in the First World War"”. Arhivirano iz originala 03. 04. 2012. g. Pristupljeno 27. 03. 2020. 
  9. ^ Pegler, Martin (2006). Out of Nowhere: A History of the Military Sniper (2006 izd.). Osprey Publishing. str. 139. ISBN 978-1-84603-140-3. 
  10. ^ https://www.cbc.ca/2017/canadathestoryofus/the-deadliest-sniper-of-wwi-was-francis-pegahmagabow-an-ojibwa-soldier-1.4083644
  11. ^ Mackey, Doug. „"Legendary Soldier – Native Leader"”. Community Voices. Pristupljeno 28. 3. 2020. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Франсис_Пегамегабов&oldid=27394539”