Hamurabi

Hamurabi je bio vladar Starog vavilonskog carstva. Vladao je preko 40 godina, otprilike od 1709. do oko 1669. godine pre nove ere (prema staroj periodizaciji od oko 1792. do 1750. godine pre nove ere). Pod njegovom vladavinom carstvo je dostiglo svoj maksimum obuhvatajući teritorije čitave Mesopotamije. U svojim uspešnim osvajačkim pohodima osvojio je tadašnje najmoćnije gradove Mesopotamije — Isin, Larsu, Ašur, Ninivu, Mari, Ešnunu.

Hamurabijeva država

Hamurabi je poznat i po svom zakoniku koji spada u jednu od najstarijih zbirki zakona u istoriji.

Prve godine Hamurabijeve vladavine

Hamurabi je bio sin i naslednik kralja Sin-Mubalita. Dolazi na vavilonski presto 1792. godine (sumerski popis kraljeva). Prvih pet godina vladavine proveo je u učvršćivanju vlasti i pripremama za ratne pohode. Šeste godine svoje vladavine, Hamurabi napada najjaču državu u južnoj Mesopotamiji, Larsu kralja Rim-Sina I. U ovom ratu uspeo je zauzeti Uruk i Isin znatno umanjujući moć neprijatelja. Međutim, još uvek nije bio dovoljno moćan da napadne Rim-Sina već sa njim sklapa mir i savezništvo. Podređeno savezništvo sklopio je i sa moćnim asirskim kraljem Šamši-Adadom I. Savezništvo je sklopio i sa gradom Ešnunom koji je koristio kao bedem od mogućih asirskih napada.

Osvajački period

Hamurabijev zakonik, Luvr, Pariz

Obezbedivši savezništvo najmoćnijih država, Hamurabi se bacio na osvajanje onih slabijih. Godine 1783. napao je i srušio grad Malgium. Sledeće godine je stradao grad Rapikum. Oba grada bili su asirski bedemi na južnim granicama. Dolazak na presto Marija vladara Zimri-Lima još je više potkopalo moć Asirije. Smrt Šamši-Adada I odnela je jednog jakog Hamurabijevog protivnika. U savezništvu sa Zimri-Limom, Hamurabi je držao ceo srednji tok Eufrata, delimično i Tigra.

Nakon ovih akcija Hamurabi prekida ratne akcije sve do 1764. godine. Te godine Ešnuna, Malgium i Elam formiraju koaliciju protiv vavilonskog vladara. Hamurabijeva reorganizovana vojska razbila je savezničke snage i dovela do proširenja vavilonske države prema huritskim plemenima. Sledeće godine Hamurabi se osmelio da napadne Rim-Sina I, sada već potpuno ostarelog. Rat je trajao pola godine kada je Rim-Sin poražen. Hamurabi je njegovu državu priključio Vavilonu i uzeo titulu "otac Amorita". U sledeće dve godine pala je i moćna država Ešnuna kao i gradovi Malgium i Mankisum. Vavilonsko carstvo sada je dostizalo teritorije bivšeg Sumersko-akadskog carstva. Godine 1759. Hamurabi napada Mari koji je brzo osvojen. Njegov nekadašnji saveznik, Zimri-Lima, poginuo je prilikom osvajanja grada. Grad je razoren. Godine 1755. razorena je i Ešnuna, prestonica jedne od najjačih amoritskih država. Hamurabi je razorio kanale i poplavio grad. Država se više nikada nije oporavila.

U vojnom pohodu protiv Asirije, Hamurabi 1757. godine p. n. e. zauzima najvažnije gradove - Ašur i Ninivu. Asirska dinastija izbegla je na sever. U njegovim rukama sada se nalazila cela Mesopotamija. Van domašaja ostao je jedino Elam i zapadne oblasti Sirije.

Hamurabijeva država

Hamurabijeva "svetska" carevina imala je u sebi mnoge bivše države sa različitim zakonima, običajima i bogovima. Hamurabi je zbog toga sproveo reforme u cilju objedinjavanja Vavilonskog carstva. Vrhovni bog Carstva bio je Marduk, dotadašnji vavilonski bog. Zemlja je podeljena na administrativne jedinice sa prestonicom u Vavilonu. Čuven je Hamurabijev zakonik ispisan klinastim pismom. Spada u najstarije pronađene zakonike; svega tri zakonika starija su od njega - Zakonik Ur-Namua, Lipit-Ištarov i Dadušin. Ispisan je na bazaltnoj steni dugačkoj 2,62 metra i sadrži 282 člana. Kazne nisu bile jednake za sve slojeve stanovništva.

Ekonomija i socijalni odnosi

Kralj preduzima niz mera za čuvanje šuma, koje su bile podeljene na pojedine „šumske komplekse“ i stajale pod nadzorom naročitih „šumara“, potčinjenih glavnom šumaru. Sačuvan je dokument u kome kralj naređuje da se izvrši istraga o sečenju drveta na šumskim kompleksima poverenim na upravu glavnim šumarima Ablianumu i Sinmagiru, kao i to da se dozna, ko je sasekao drveće: šumari ili „tuđa ruka“ (tj. zlonamerno lice). Šumari su snosili odgovornost za nepovredivost šuma. Za prestupe na dužnosti oni su kažnjavani smrtnom kaznom.

Velikog značaja u ekonomici Vavilonskog carstva i dalje je imalo stočarstvo. Prostrane livade, stepe i planinske kose predstavljale su izvrsne pašnjake, na kojima su pasla ogromna stada. Regulišući prava svojine na stoku, zakonodavac osobito brižljivo štiti interese bogatih sopstvenika stada. Po Hamurabijevom zakoniku, lice koje uzme pod najam stoku snosilo je pred vlasnikom punu odgovornost za najmljenu stoku i bilo dužno da sopstveniku naknadi štetu u slučaju da stoka pretrpi ma kakav gubitak (smrt, povreda oka, rogova, repa ili nozdrva). To potvrđuje činjenicu da je veliki broj stada bio koncentrisan u rukama pojedinih bogataša, koji su davali stoku pod najam, očevidno, siromasima.

Aluvijalno tle Mesopotamije, dobro đubreno i navodnjavano izlivima reka Tigra i Eufrata, bilo je osobito povoljno za razvitak zemljoradnje, koja je i u vavilonsko doba sačuvala svoj prvorazredni značaj.

U to vreme oranje je obično vršeno pomoću teškog grubog pluga, u koji su upregnuta dva vola. Ponekad su u plug uprezani i ljudi, što ukazuje na široku rasprostranjenost robovskog rada. Razvitak zemljoradnje, usled prirodnih uslova, u znatnoj je meri bio uslovljen veštačkim navodnjavanjem. Zato Hamurabi obraća veliku pažnju na razvitak irigacije. On se diči time što je „učinio zemlju pogodnom za obrađivanje, nalik na žitnicu prepunu žita... sakupio u zemlju Sumer i Akad rasuto stanovništvo, napojio ga i nahranio, naselio u izobilju i dovoljnosti“. Po Hamurabijevom naređenju iskopan je kanal Nar—Hamurabi — „bogatstvo naroda, koji sobom donosi obilje vode Sumeru i Akadu, pretvara svoje obale u kulturnu oblast, gomila hrpe žita i snabdeva stalnom vodom stanovništvo Sumera i Akada“.

Državna vlast, zastupljena kraljevom ličnošću, ne stara se samo o širenju mreže kanala za navodnjavanje, nego i o njenom održavanju u ispravnosti. Kralj stalno izdaje naređenja lokalnim činovnicima o čišćenju kanala i preduzimanju raznih radova u vezi sa irigacijom. Dok je održavanje irigacione mreže bila funkcija države, dotle je održavanje svakog pojedinog njenog sektora bio u prvom redu zadatak seoske opštine. Na to ukazuju članovi 53-56 Hamurabijevog kodeksa. Ti članovi utvrđuju odgovornost svakog člana opštine za održavanje datog sektora irigacionog sistema; pri tome, ako čijom krivicom nastane u nasipu rupa i bude poplavljena susedna parcela, krivac je dužan da naknadi time uništeno žito. A ako nije u stanju da ga naknadi, onda po § 54 treba njega samog i njegovu imovinu prodati i dobijeni novac upotrebiti na podmirivanje pričinjene štete. Čitav niz drugih dokumenata iz toga vremena svedoči o pojačanoj kontroli koju je centralna vlast sprovodila nad održavanjem irigacione mreže u ispravnosti.

Pored žitarstva i stočarstva veliku rasprostranjenost stiče i voćarstvo. Nije slučajnost što je stara Mesopotamija ličila na cvatući vrt, i upravo tu ponikla je legenda o rajskom vrtu, u kome rastu prekrasne voćke. Država, koja je štitila interese zemljišnih sopstvenika, uzima na sebe i zaštitu interesa sopstvenika voćnjaka. Po jednom članu Hamurabijevog kodeksa, za nezakonito sečenje voćki u tuđem voćnjaku propisivana je prilično visoka globa: pola mine u srebru (oko 240 grama).

Trgovina

Pogodan geografski položaj Vavilona doprineo je prilično znatnom razvitku trgovine. Nažalost, u Hamurabijevom kodeksu sačuvano je malo pomena o predmetima koji su bili glavni trgovački artikli. Ali se može pretpostavljati da su iz Vavilonskog carstva, kao iz agrarne zemlje, osobito široko izvoženi zemljoradnički proizvodi. Tako se u 104 članu nabrajaju kao roba žito, vuna i ulje, a u 237 članu ovim poljoprivrednim produktima dodate su još i urme.

U vezi sa porastom i jačanjem Vavilonske države širila se i ona spoljna trgovina koju su vodili vavilonski trgovci. Tako mi znamo da su oni kretali na inostrana tržišta da kupuju i prodaju robove.

Ali privredno uređenje Vavilonije uglavnom i dalje ostaje naturalno. Žito u računima igra istu ulogu koju i srebro. U žitu se plaća rad poljoprivrednih radnika, goniča volova, pastira, najam kola, volova i magaraca, kao god i plata kraljevskim činovnicima i sudijama.

Razvitak trgovine i zelenaštva, koji je osobito primetan u periodu procvata Vavilonskog carstva, doprineo je daljem socijalnom raslojavanju unutar starih seoskih opština.

Porodica

Veliki značaj i dalje je imala patrijarhalna porodica, u kojoj su se uobličavali najstariji vidovi skrivenog ropstva, i u vezi sa tim nicali najstariji oblici ugnjetavanja i vladavine. Gospodarem je u patrijarhalnoj porodici uvek smatran otac i muž, i njemu su bili dužni da se neograničeno pokoravaju svi članovi porodice. Otac i muž imao je prava rođenog robovlasnika, nad svim članovima svoje porodice. Običaj mnogoženstva stavljao je ženu u ponižen položaj. Po Hamurabijevom kodeksu, za narušenje supružanske vernosti žena i muž snosili su različne kazne. U slučaju neverstva muža žena je mogla da uzme svoj miraz i da se vrati ocu, ali u slučaju neverstva žene, ona je morala biti bačena u vodu. U bračnim ugovorima ističe se, ako se žena odrekne svoga muža, muž ima pravo da na nju stavi pečat roba i da je proda. Žena je imala ograničeno pravo svojine. Udova nije mogla u punoj meri da slobodno raspolaže svojom imovinom. Zakonodavac je svim sredstvima težio tome da do maksimuma sačuva svojinu u rukama jedne porodice. Čitav niz članova Hamurabijevog kodeksa svedoči o tome da udova nije imala prava da otuđuje svoju imovinu posle muževljeve smrti, jer je ta imovina smatrana nasledstvom dece, među kojom je najstariji sin imao pravo na dobijanje najvećeg dela nasledstva. Mnogobrojni dokumenti iz vavilonskog doba ukazuju na niz slučajeva prodaje dece u roblje. Sudeći po nekim dokumentima, postojala je utvrđena cena takvog domaćeg roba. Niz dokumenata rečito govori o tome da je otac i muž imao neograničena prava nad svojom porodicom i da je mogao da proda u roblje sve članove porodice. Tako se u jednom dokumentu govori o tome kako je neki Šamaš-Dajan prodao na ime duga svome poveriocu sve članove svoje porodice i robove i robinje koji su joj pripadali. Jedino po tu cenu sačuvao je on svoju ličnu slobodu. Dete je smatrano očevom svojinom. Po članu 14 Hamurabijevog kodeksa, krađa maloletnog sina slobodnog čoveka kažnjavana je smrtnom kaznom.

Ropstvo

Izvor ropstva u to doba bilo je ropstvo za dug. Zemljoradnicima je bila potrebna zemlja, seme i stoka, zanatlijama sirovina, a sitnim trgovcima roba. Uzimajući zajam, ti ljudi su uzimali na sebe obavezu da će plaćati prilično visoke kamate, mahom od 20 do 33%. Kod zajmova u žitu obično se plaćalo 30°/o godišnje kamate, a kod zajmova u novcu — 20%. Poverioci su bili kako privatna lica tako i hramovi, koji su koncentrisali u svojim rukama krupna bogatstva. Dužnici su često morali da svojevremenu isplatu kako zajma tako i kamate garantuju specijalnim zalogom (ponekad u vidu nekretnine, na primer, kuće), ili jemstvom trećeg lica. Ako se zajam dat pod garanciju ne bi vratio o roku, odgovornost je padala na jemca, koji je imao pravo da pretvori u roba insolventnog dužnika i čak da prisvoji sebi njegovu porodicu i imovinu, kako to pokazuju neki dokumenti. Sve je to išlo na ruku brzom propadanju i padanju u ropstvo dužnikâ koji nisu mogli platiti dug. Zaoštravale su se klasne protivrečnosti između siromaha, koji gube svoju poslednju imovinu i stoje na granici ropstva, i bogataša, koji su činili jaku i združenu klasu robovlasnika. Očigledno radi toga da unekoliko ublaži oštre forme sazrele klasne borbe, nastoji Hamurabi u svom kodeksu da donekle zaštiti ličnost i imovinu dužnika-roba od preteranog iznuđavanja i tlake poverioca. Tako, po članu 117, ako bi dužnik dao u ropstvo za dug svoju ženu, svoga sina ili svoju kćer, poverilac je imao pravo da ih drži u svojoj kući i da se koristi njihovim radom najviše tri godine: četvrte godine on je bio dužan da ih pusti na slobodu. Prema tome, poverilac nije mogao da dužnikove rođake drži kao robove dugo vremena, i čak i u slučaju da dug ne bude vraćen, nije ih mogao pretvoriti u faktičko roblje.

Materijalno propadanje sirotinje, ropstvo za dug i ratovi povećavali su broj robova u zemlji. Sudeći po zakonima i poslovnim dokumentima iz toga vremena, rad robova u Vaviloniji imao je široku primenu. Poznato je da je cena roba bila niska. Ona je iznosila koliko i najamnina za vola, tj. 160 grama srebra. Robovi su tretirani kao predmeti, oni su prodavani, razmenjivani, davani u dar, predavani u nasleđe. U slučaju pričinjavanja fizičke štete robu i njegovog ubistva, krivac je bio dužan da dâ kompenzaciju vlasniku toga roba. Čitav niz članova Hamurabijevog zakonika imao je pred sobom samo jedan cilj — zaštitu interesa robovlasnika. Zakon i vlasti kažnjavali su smrtnom kaznom onog čoveka koji „izvede iz kuće roba koji mu ne pripada“ ili koji „sakrije u svojoj kući odbeglog roba“. Robovlasnik kome je odbegao rob, mogao je uvek da se obrati državnoj vlasti s molbom da uhvati i da mu vrati odbeglog roba. Prilikom uzimanja roba u najam od nekog robovlasnika morao je korisnik najma da uzme na sebe materijalnu odgovornost za slučaj bekstva roba. Isto je to važilo i kod predaje roba u zalog. Svirepi oblici eksploatacije robovskog rada često su dovodili do toga da su robovi bežali od svojih gospodara. Na to ukazuje čitav niz članova iz vavilonskog zakonodavstva i neki običaji iz tog vremena. Prilikom prodaje roba ustanovljavan je trodnevni rok za utvrđivanje — nije li rob koji se prodaje begunac. Naročito je karakterističan član 282, koji propisuje kaznu za roba koji se ne pokorava svome gospodaru. Po tom članu, neposlušnom robu imalo se odseći uvo. Kao što se vidi iz Hamurabijevog zakonika, u Vavilonu je postojao običaj žigosanja robova, pri čemu je promena žiga zakonom strogo kažnjavana.

Propast carstva

Posle Hamurabijeve smrti, naslednici nisu uspeli da za dugo sačuvaju jedinstvo carstva. Ono je trajalo još nešto više od stotinak godina, kada su ga oko 1550. godine pre nove ere osvojili Hetiti, da bi potom planinski narod Kasiti definitivno srušio Staro vavilonsko carstvo. Posle njih će ovim prostorima zavladati Asirci, sve do kraja VII veka pre nove ere, kada je stvoreno kratkotrajno Novo vavilonsko carstvo. Živelo je tek nešto više od 70 godina, uglavnom u prvoj polovini VI veka, obnovivši sjaj Vavilona. Iz tog vremena potiču čuveni Semiramidini vrtovi, koje je poput nadgrobnog spomenika vavilonskoj civilizaciji, podigao najpoznatiji car ove države Nabukodonosor, koga pominju i Herodot i Biblija, a koga je ovekovečio i Đ. Verdi u svojoj operi Nabuko.

Potpuni kraj vavilonskom imenu i državnosti učinio je persijski car Kir, kome se krajem VI veka predao grad Vavilon. Time je simbolično stavljena tačka na razvoj jedne stare civilizacije, koja je davno propala. Vavilonsko carstvo je, u stvari, cvetalo svega par stotina godina, doživljavajući svoje zvezdane trenutke u doba Hamurabija. Najdragoceniji trag koji je ta civilizacija ostavila o svom vremenu je njegov monumentalni zakonik.

Kraljevi Prve vavilonske dinastije

Kralj	Vladavina	Komentar
Sumuabum	oko 1830—1817. p. n. e. (Kratka hronologija)	Osnivač dinastije
Sumu-la-El	oko 1817—1781. p. n. e.
Sabium	oko 1781—1767. p. n. e.
Apil-Sin	oko 1767—1749. p. n. e.
Sin-mubalit	oko 1748—1729. p. n. e.
Hamurabi	oko 1728—1686. p. n. e.	Carstvo dostiže vrhunac, prostire se na teritoriji čitave Mesopotamije
Šamsu-Iluna	oko 1686—1648. p. n. e.
Abiešu	oko 1648—1620. p. n. e.
Ami-ditana	oko 1620—1583. p. n. e.
Ami-saduka	oko 1582—1562. p. n. e.
Šamsu-Ditana	oko 1562—1531. p. n. e.	Pad Vavilona

Vidi još

• Hamurabijev zakonik
• Staro vavilonsko carstvo

Literatura

• Istorija starog veka 1 - dr Momir Jović(108-111)

Uporedna pravna tradicija/ Sima Avramović, Vojislav Stanimirović