Homofilija (pokret)
Homofil i homofilija su raniji termini za homoseksualnost. Upotreba ove reči počela je nestajati sa pojavom gej oslobodilačkog pokreta krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, a zamenjena je novim skupom terminologije koja jasnije opisuje identitet osobe poput gej, lezbijka, biseksualac i transrodna osoba.
.jpg)
Etimologija uredi
Termin homofilija mnogima je omiljen jer naglašava ljubav ("-philia" na grčkom znači ljubav), a ne seks. Prvi element ove reči, grčki koren reči "homo-" znači "isti"; nije povezan sa latinskom rečju koja znači "čovek". Termin je izmislio nemački astrolog, autor i psihoanalist Karl Hajmsot u svojoj doktorskoj diseraciji iz 1924. godine Hetero- und Homophilie, a često je korišćen pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka među homoseksualnim organizacijama i objavama; grupe ovog vremena su danas kolektivno poznate kao homofilni pokret.
Crkva Engleske koristila je ovaj izraz u određenim kontekstima još od 1991. godine - na primer, "homofilna orijentacija" i "seksualno aktivne homofilne veze".[1]
Na skoro svim jeziicima u kojim se koriste i "homofilija" i "homoseksualnost", "homoseksualnost" je izabrana kao moderni konvencionalni neutralni izraz. Jedan izuzetak je norveški, gde se desilo suprotno, "homofilija" je izabrana kao neutralniji konvencionalniji termin za "homoseksualnost".
Pokret homofila (1940–1970) uredi
Nakon uspeha na pokretima za prava homoseksualaca krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, živahne homoseksualne supkulture dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka postale su tihe jer je rat zarobio Evropu. Nemačka je tradicionalno bila domaćin ovakvih pokreta (Naučno-humanitarni komitet) i aktivista (Magnus Hiršfeld), ali je u Nacističkoj Nemačkoj sva gej literatura spaljena, gej organizacije raspuštene i mnogi gej ljudi zatvoreni u koncentracione logore. Švajcarski časopis Der Kreis ("Krug") bio je jedini homoseksualni izdavač u Evropi koji je objavljivao tokom nacističkog perioda. Der Kreis je uređivala Ana Vok, a kasnije Karl Majer; grupa se stalno menjala od dominacije žene do dominacije muškarca tokom tridesetih godina prošlog veka, dok je ton časopisa istovremeno postajao sve manje ratoboran.
Nakon rata, organizacije su počele ponovo da se osnivaju, kao što je to slučaj sa holandskim COC 1946. godine. Druge, nove organizacije počele su da nastaju, uključujući Forbundet af 1948 ("Liga 1948"), koju je osnovao Eksl Eksgil u Danskoj, sa Helmerom Fogedgardom koji objavljuje pridruženi časopis Vennen ("Prijatelj") od januara 1949. do 1953. godine. Fogedgard je koristio pseudonim "Homophilos", tako uvodeći koncept "homofila" u maju 1950. godine, nesvestan da je ta reč bila predstavljena kao alternativni izraz nekoliko meseci ranije od strane Japa van Livena, jednog od osnivača COC. Reč se uskoro proširila među članovima iskrnsnulog posleratnog pokreta koji su bili srećni što mogu istaknuti uglednu romantičnu stranu svojih veza umesto seksualne.
Švedski ogranak Forbundet af 1948 osnovan je 1949. godine, a norveški ogranak 1950. godine. Švedska organizacija je postala nezavisna pod imenom Riksförbundet för sexuellt likaberättigande (RFSL, "Federacija za seksualnu jednakost") 1950. godine, a predvodio ju je Alan Helman. Iste godine u SAD, formiran je Mattachine Society, a pratile su ga druge organizacije poput ONE, Inc. (1952) i Daughters of Bilitis (1955). Do 1954. godine, prodaja časopisa ONE dostigla je 16.000. Homofilne organizacije na drugim mestima uključuju Arcadie (1954) u Francuskoj i Britansko društvo za reformu zakona za homoseksualce (osnovano 1958). Ove grupe smatrane su politički opreznim, u poređenju sa LGBT pokretima koji su im prethodili i sledili.
Godine 1951. predsednik i potpredsednik holandskog COC-a pokrenuo je Međunarodni kongres evropskih homofilnih grupa, što je rezultiralo formiranjem Međunarodnog komiteta za seksualnu jednakost (ISCE). ICSE je zajedno sa drugim grupama okupio Forbundet of 1948 (Skandinavija), Riksförbundet för Sexuellt Likaberättigande (Švedska), Arcadie (Francuska), Der Kreis (Švajcarska), i kasnije ONE (SAD). Istoričarka Lejla Rup opisuje je ICSE kao klasičan primer transnacionalnog organizovanja; "Stvorili su mrežu preko nacionalnih granica, negovali su transnacionalni identitet homofila i uključili se u aktivizam namenjen menjanju zakona i mišljenja." Ipak, ISCE nije uspeo da opstane posle ranih šezdesetih zbog slabog prisustva na sastancima, nedostatka aktivnih vođa i neuspeha članova da plate članarine.[2]
Do sredine šezdesetih, gejevi, lezbijke i transrodni ljudi u SAD formirali su vidljivije zajednice, što se ogledalo u političkim strategijama homofilnih američkih grupa. Od šezdesetih godina, bavili su se ubacivanjem i demonstracijom, tako se idetifikujući na javnim mestima po prvi put. Osnovano 1964. godine, Društvo za prava pojedinaca (SIR) iz San Franciska imalo je novu otvorenost i demokratičniju strukturu učešća. SIR se fokusirao na izgradnju zajednice, a sponzorisao je dosadne emisije, večere, lige kuglanja, softbol mečeve, izlete, časove umetnosti, itd. Godine 1966, SIR je otvorio prvi nacionalni gej i lezbijski društveni centar, koji je do 1968. godine imao je preko 1.000 članova, što ga je činilo najvećom homofilnom organizacijom u državi. Prva gej knjićara na svetu otvorena je u Njujorku godinu ranije. U San Francisku su 1966. godine transrodne ulične prostitutke, u siromašnoj četvrti Tenderlon, protestovale protiv maltretiranja policije u popularnom restoranu. Ove i druge aktivnosti javnog otpora na ugnjetavanje vodili su do novog pokreta.
Godine 1963. homofilne organizacije u Njujorku, Filadelfiji i Vašingtonu udružile su se da bi osnovale Homofilne organizacije istočne obale (ECHO - "East Coast Homophile Organizations") kako bi bolje koordinisale svoje aktivnosti. Uspeh ECHO inspirisao je druge homofilne grupe širom zemlje da istraže ideju formiranja nacionalne homofilne grupe. Ovo je učinjeno pravljenjem Severnoameričke konferencije homofilnih organizacija (NACHO - "North American Conference of Homophile Organizations") 1966. godine.[3] NACHO je održavao godišnje konferencije, pomagao osnivanju desetina lokalnih gej grupa širom zemlje i izdao dokumente o položaju različitih problema vezanih za LGBT. Organizovao je nacionalne demonstracije, uključujući i akciju protiv vojne diskriminacije maja 1966. godine, koja je uključivala prvu gej povorku automobila u zemlji.[4] Kroz svoj pravni odbrambeni fond, NACHO je osporavao anti-gej zakone i propise koji se kreću od imigracionih pitanja i vojne službe do zakona o služenju alkohola homoseksualcima.[3] NACHO je raspušten nakon sporne konferencije 1970. godine, na kojoj su se sukobili mlađi i stariji članovi.[5] Časopis Gay Sunshine proglasio je konvenciju "bitkom koja je završila homofilski pokret".[5]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ „'Issues in Human Sexuality': Annotated Notes on the Bishops' Report”. 3. 2. 1999. Arhivirano iz originala 01. 12. 2008. g. Pristupljeno 26. 8. 2018.
- ^ Rupp, Leila (2011). The Persistence of Transnational Organizing: The Case of the Homophile Movement. The American Historical Review. str. 1014—1039.
- ^ a b Bianco, David (1999). Gay essentials : facts for your queer brain (1. izd.). Los Angeles, CA: Alyson Books. ISBN 978-1-55583-508-8. OCLC 41612422.
- ^ Yamaguchi, Fletcher, Lynne (1992). The first gay pope and other records (1. izd.). Boston: Alyson Publications. ISBN 978-1-55583-206-3. OCLC 27447544.
- ^ a b Armstrong, Elizabeth A. (2002). Forging gay identities : organizing sexuality in San Francisco, 1950-1994. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-02693-0. OCLC 49673200.
Literatura uredi
- Rupp, Leila (2011). The Persistence of Transnational Organizing: The Case of the Homophile Movement. The American Historical Review. str. 1014—1039.
