Hotel Esnaf

Hotel Esnaf je hotel koji je radio u Pirotu. Nalazio se u ulici Srpskih vladara, odmah pored hotela Srpski kralj. Ovo je bila druga najposećenija gostionica u Pirotu posle hotela Nacional.

Istorijat

Pirotske zanatlije su htele da kupovinom ove zgrade obezbede sebi mesto gde će smestiti svoju upravu, održavati godišnje skupštine, sastanke i zanatlijske zabave. Hteli su da pre useljenja u zgradu izvrše njenu potpunu restauraciju, tako što bi prizemlje preuredili za kafanski, a spratni deo kao upravni prostor. Svi građevinski radovi na zdanju završeni su u toku 1924. godine. Na kafanski deo u prizemlju, prema dvorištu, se nadovezala novoizgrađena prostrana sala sa pozornicom. Uprava Zanatlijskog esnafa je odmah uvidela da bi izdavanjem kafanskog prostora, koji se nalazio na odličnoj gradskoj lokaciji, mogla doći do značajnog izvora prihoda za svoju blagajnu.

Dva meseca pre useljenja i završetka radova, uprava je izdala kafanski prostor i sobe na spratu zakupcima, braći Misirlić, Svetozaru i Ljubomiru. Zanatlijski esnaf je za svoje potrebe zadržao samo jednu sobu na spratu. Ugovor o zakupu je sačinjen na 12 godina. Kirija je za prvih pet meseci iznosila 1500 dinara mesečno, zatim 2000 din, a za poslednje tri godine, po 2500 dinara mesečno. Ugovorom je takođe bilo predviđeno da uprava esnafa može besplatno koristiti salu za svoje godišnje skupštine i zabave. Između zakupaca i uprave došlo je do još jednog dogovora po kome je uprava esnafa prepustila zakupcima jedinu preostalu prostoriju na spratu dok su zakupci zauzvrat morali sagraditi manju zgradu u dvorištu za potrebe esnafa.

Zgrada je svečano otvorena i osvećena 7. januara 1925. i tom prilikom je dobila i naziv „Zanatlijski dom", a kafana je dobila ime „Esnaf". Zakupci „Esnafa, Misirlići, bili su sinovi Todora Misirlića, poznatog pirotskog trgovca. Pored kafedžijskog posla, Svetozar Misirlić se bavio i politikom. Prema političkom opredeljenju bio je radikal, pa radikal samostalac da bi se po proglašenju diktature 1929, priklonio vladajućem režimu. Svetozar se sukobio sa grupom oficira i uz psovke i reči da mu oficiri ne trebaju, isterao ih iz kafane. Zbog toga, a i po naredbi vojnih vlasti, pirotski oficiri nisu nekoliko meseci posećivali „Esnaf".

Zbog velike sale sa pozorišnom binom,„Esnaf" je postala najposećenije mesto za izlazak u gradu. Od samog početka njenog rada pa sve do izbijanja Drugog svetskog rata, ova kafana je nudila bogat kulturno-zabavni i prosvetni program. O programima koji su se nudili Piroćancima u kafani, izveštavao je list Glas našeg istoka (kasnije nazvan Naš istok).

U Esnafu su se održavale tradicionalne godišnje zabave o Božiću, Sv. Savi i Duhovima, kao i uoči Nove godine, koncerti pirotskih pevačkih društava, javna predavanja, pozorišne predstave niškog i beogradskog pozorišta, ali i lokalnih glumaca amatera. Pirotsko pevačko društvo „Uspenje Presvete Bogorodice" priređivalo je često svoje koncerte u sali „Esnafa", a gotovo uvek za doček Nove godine. Ovi nastupi su bili posećeni. Tako su jedne nedelje, 2. oktobra 1932, priredili koncert sa kompozicijama Biničkog, Mokranjca, Golemovića i Čajkovskog, posle kojeg je nastupila i igranka uz orkestar vojne muzike. Pirotsko tamburaško društvo „Branko Radičević" je takođe koristilo salu „Esnafa" za svoje nastupe, pa je jednu od svojih zabava sa pozorišnim komadom „Vojvoda Brana" održalo 3. februara 1934, sa ulaznom cenom od 5 i 7 din. Ovo društvo je tradicionalno priređivalo svoje zabave u „Esnafu" prvog dana Božića. Događaj za pamćenje je bila npr. udružena zabava, koju su održali hor „Uspenje`; sportski klub „Omladinac" i tamburaško društvo „Branko Radičević" drugog dana Božića 1934, jer dotle zajedničkih zabava nije bilo. Sala „Esnafa" sa pozorišnom binom izdavana je na korišćenje i srpskim pozorištima. Banovsko pozorište iz Niša je na primer, često gostovalo u Pirotu.

U „Esnafu" su se mogla pratiti sportska dešavanja Nišavske župe, učestvovati na tradicionalnom maskenbalu podružine Ženskog društva, prisustvovati preizbornom narodnom zboru kao podrška nekom političkom kandidatu ili javnom predavanju o izlasku iz ekonomske krize dr Dragoljuba Jovanovića, novembra 1935. Iako je po otvaranju „Esnaf" smatran za strogo radikalsku kafanu, zbog radikalskih stavova Svetozara Misirlića, tridesetih godina 20. veka, postala je dostupna svim građanima. Zabave su bile posećene, ako je ulaz bio besplatan, pa je to bio najlakši način da se konkurenciji „otme" publika. Na takvim zabavama bi se prikupljali dobrovoljni prilozi u vrednosti jedne ulaznice. Posećenije su bile zabave gde se nije izričito zahtevalo otmeno odevanje. Tako je jedna pirotska zabava jula 1932. sasvim "propala", jer su pristup zabavi imali samo oni sa pozivnicama, svečanim odelima i belim rukavicama. Sutradan je priređena zabava u „Nacionalu" bez pozivnica i bez svečanih odela: Početak je bio zakazan za 9 časova, ali nestrpljiva publika počela je zauzimati mesto još od 8 i kad je bilo vreme početka, sala je bila dupke puna i ako je velika kriza.

Piroćanci su uživali u priredbama gde su nastupali mađioničari ali među izvođačima, našao se i Sava Pengačević, „najjači Srbin", za koga se pričalo da je mogao da pojede celo pečeno jagnje za ručak.

Dvanaestogodišnji ugovor o zakupu između Zanatlijskog esnafa i 6paće Misirlić istekao je početkom 1937. godine. Napravljen je novi ugovor sa Petrom Smiljanićem Prcanjom, kafedžijom. O radu „Esnafa" u rukama novog zakupca, nema podataka. Posebnu privilegiju kod njega imali su studenti. Ne zna se, takođe, da li je „Esnaf" radio za vreme okupacije. Posle oslobođenja 1944. godine, zgrade Zanatlijskog esnafa postale su državna svojina i na duže vreme su ustupljene na korišćenje pirotskom pozorištu. Danas se u ovoj zgradi nalaze privatni lokali.

Literatura

• Mila Panajotović, Stare pirotske mehane i kafane, Muzej Ponišavlja Pirot, 2019.