Cirus (lat. cirrus — pramen) je vrsta visokih oblaka. Nazivaju se još i perjasto-pramenasti.[1] Nastaju smrazavanjem vodene pare i njihovim prelaskom u ledene kristale.[2] Sastoje se od krupnih kristala leda. Cirusi imaju nežnu vlaknastu strukturu, bele su boje i svilastog sjaja, ne prave senku na Zemlji. Različitih su oblika — usamljeni pramenovi, perjasta vlakna, pramičci i sl. Razvijaju se na visinama od 8.000—9.000 metara.

Cirus
SkraćenicaCi
Tipvisoki oblak
Padavinenikad

Sa površine Zemlje, cirusni oblaci obično imaju belu ili svetlosivu boje. Nastaju kada se vodena para utečnjava na visinama iznad 18.000 ft (5.500 m) u umerenim regionima i iznad 21.000 ft (6.400 m) u tropskim. Oni nastaju i od izlivanja tropskih ciklona i od tranzicija kumulonimbusnih oblaka. Cirusni oblaci takođe stižu ispred frontalnih sistema povezanih sa tim olujama, verovatno nagoveštavajući pogoršanje vremenskih uslova. Iako nagoveštavaju dolazak padavina, ovi oblaci sami stvaraju najviše jesenje trake, čiji kristali leda isparavaju u toplijem i suvljem vazduhu, ne dostižući nivo tla.

Cirusni oblaci na mlaznom toku mogu da narastaju dovoljno dugo da se protežu preko kontinenata, dok ostaju samo nekoliko kilometara duboki..[3] Interakcija vidljive svetlosti sa kristalima leda u njima proizvodi, ispod, optičke fenomene kao što su sunčevi psi i oreoli. Poznato je da cirus podiže temperaturu (zbog toplote koja se oslobađa kada se vodena para smrzava) vazduha ispod glavnog sloja oblaka, u proseku za 10 °C (50 °F), kada pojedinačna vlakna postanu toliko široka da su praktično nerazlučiva, jedna od drugih, formiraju sloj visokog oblaka koji se zove cirostratus. Konvekcija na velikim visinama može proizvesti još jedan visinski rod oblaka, cirokumulus, sa paternom malih oblaka koji sadrže kapljice prehlađene vode. Neki polarni stratosferski oblaci mogu ličiti na cirus, a noćni oblaci obično postaju strukturirani na sličan način onima kod cirusa.

 
Cirusni oblaci koji se spajaju u cirokumulusne oblake

Debljina cirusnih oblaka je od 100 m (330 ft) do 8.000 m (26.000 ft), sa prosečnom debljinom od 1.500 m (4.900 ft) U proseku je prisutno 30 kristala leda po litru (110 po galonu), ali to se kreće od jednog kristala leda na 10.000 litara (3,7 kristala leda na 10.000 američkih galona) do 10.000 kristala leda po litru (37.000 kristala leda) po američkom galonu, razlika od osam redova veličine. Veličina svakog kristala leda je obično 0,25 milimetara,[4] ali se kreću od samo 0,01 milimetara do nekoliko milimetara.[5] Kristali leda u tragovima su mnogo manji od onih u prirodnom cirusnom oblaku, pošto su dužine oko 0,001 milimetar do 0,1 milimetar.[6] Temperatura cirusa može varirati od −20 °C (−4 °F) do −30 °C (−22 °F).[5]

Kristali leda u cirusnim oblacima imaju različite oblike pored različitih veličina. Neki oblici uključuju čvrste stubove, šuplje stubove, ploče, rozete i konglomerate raznih drugih tipova. Oblik ledenih kristala je određen temperaturom vazduha, atmosferskim pritiskom i prezasićenošću leda. Cirusi u umerenim regionima obično imaju oblike odvojene po tipu: stubovi i ploče imaju tendenciju da budu na vrhu oblaka, dok su rozete i konglomerati obično blizu osnove.[5] U severnom arktičkom regionu, cirusni oblaci imaju tendenciju da se sastoje samo od stubova, ploča i konglomerata, a ovi kristali imaju tendenciju da budu najmanje četiri puta veći od minimalne veličine. Na Antarktiku, cirusi se obično sastoje samo od stubova, a ovi stubovi su mnogo duži od uobičajenih.[5]

 
Jesenje pruge u cirusnom oblaku

Naučnici su proučavali karakteristike cirusa koristeći nekoliko različitih metoda. Jedan, detekcija svetlosti i domet (LiDAR), daje veoma precizne informacije o visini, dužini i širini oblaka. Higrometri koji se nose balonom daju informacije o vlažnosti oblaka cirusa, ali nisu dovoljno precizni da izmere dubinu oblaka. Radarske jedinice daju informacije o visinama i debljini cirusnih oblaka.[7] Drugi izvor podataka su satelitska merenja iz programa Eksperiment sa stratosferskim aerosolom i gasom (SAGE). Ovi sateliti mere gde se infracrveno zračenje apsorbuje u atmosferi, a ako se apsorbuje na visinama cirusa, onda se pretpostavlja da na toj lokaciji ima cirusnih oblaka.[8] Spektroradiometar za snimanje umerene rezolucije (MODIS) Nacionalne administracije za aeronautiku i svemir (NASA) takođe daje informacije o pokrivaču cirusnih oblaka merenjem reflektovanog infracrvenog zračenja različitih specifičnih frekvencija tokom dana. Tokom noći određuje pokrivač cirusa detekcijom Zemljine infracrvene emisije. Oblak reflektuje ovo zračenje nazad na zemlju, omogućavajući tako satelitima da vide „senku“ koju baca u svemir.[9] Vizuelna zapažanja iz aviona ili sa zemlje pružaju dodatne informacije o cirusnim oblacima.[8]

Podela

uredi

Cirusi se mogu podeliti na nekoliko vrsta i podvrsta:

  • Cirrus fibratus — perjasto-pramenast vretenast
  • Cirrus uncinus — perjasto-pramenast kukast
  • Cirrus spissatus — perjasto-pramenast zbijen
  • Cirrus castellanus — perjasto-pramenast tornjevit
  • Cirrus floccus — perjasto-pramenast pahuljast
  • Cirrus intortus — perjasto-pramenast zapetljan
  • Cirrus radiatus — perjasto-pramenast zrakast
  • Cirrus vertebratus — perjasto-pramenast oblika riblje kosti
  • Cirrus duplicatus — perjasto-pramenast dvoslojan

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ Funk, Ted. „Cloud Classifications and Characteristics” (PDF). The Science Corner. NOAA. str. 1. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 11. 2014. g. Pristupljeno 30. 1. 2011. 
  2. ^ Palmer, Chad (16. 10. 2005). „Cirrus Clouds”. USA Today. Pristupljeno 13. 9. 2008. 
  3. ^ Dowling & Radke 1990, str. 974
  4. ^ Dowling & Radke 1990, str. 977
  5. ^ a b v g McGraw-Hill Editorial Staff 2005, str. 1
  6. ^ McGraw-Hill Editorial Staff 2005, str. 2
  7. ^ Dowling & Radke 1990, str. 971
  8. ^ a b Dowling & Radke 1990, str. 972
  9. ^ „Cirrus Cloud Detection” (PDF). Satellite Product Tutorials. NASA (NexSat). str. 2, 3, & 5. Arhivirano iz originala (PDF) 03. 04. 2019. g. Pristupljeno 29. 1. 2011. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi