Википедија

Црна кафа (drama)

Crna kafa je drama britanske književnice Agate Kristi (1890–1976) koja je prvobitno nastala 1930. Delo je prvi komad koji je Kristi napisala za scenu, što je pokrenulo uspešnu i drugu karijeru nje kao dramskog pisca. U predstavi, naučnik otkriva da je neko u njegovom domaćinstvu ukrao formulu za eksploziv. Naučnik poziva Herkula Poaroa da istraži, ali biva ubijen baš kada je Poaro stigao sa Hejstingsom i inspektorom Džepom.

Crna kafa
Orig. naslovBlack Coffee
AutorAgata Kristi
Zemlja UK
Jezikengleski
Žanr / vrsta delakrimi
Izdavanje
Datum8. dcembar 1930.
Broj stranica265
Tip medijatvrdi povez

Predstava je adaptirana kao film 1931. godine. Godine 1998, 22 godine nakon Kristijeve smrti, ponovo je objavljen u Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Državama u formi romana. Novelizaciju je preduzeo pisac rođen u Australiji i kritičar klasične muzike Čarls Ozborn, uz podršku naslednika Kristi.

Pisanje i produkcija

uredi

Agata Kristi je počela da piše Crnu kafu 1929. godine, osećajući se razočarano portretom Herkula Poaroa u prošlogodišnjem komadu Alibi, a podjednako nezadovoljna adaptacijama filmova njene kratke priče Dolazak gospodina Kvina i njenog romana Tajni protivnik kao The Passing of Mr. Quin i Tajni neprijatelj. Prema predgovoru aktuelnog HarperKolinsovog izdanja Crne kafe u romansiranoj formi, završila je pisanje drame krajem 1929.

Kristi pominje Crnu kafu u svojoj Autobiografiji, opisujući je kao "konvencionalni špijunski triler... pun klišea, mislim da nije bio nimalo loš".[1] Ipak, njeni književni agenti su joj savetovali da potpuno zaboravi predstavu i bila je voljna da to učini sve dok prijatelj povezan sa pozorištem nije predložio da bi možda vredelo producirati.

Autobografija tvrdi da je debitantsko izvođenje Crne kafe održano u Evrimen teatru u Hamstedu. Međutim, ne postoje zapisi o takvoj inscenaciji i ona ga je nesumnjivo mešala sa pravom uvodnom predstavom u Teatru Ambasade (sada londonska Centralna škola govora i drame) 8. decembra 1930.[2] Predstava je u tom pozorištu trajala samo do 20. decembra. Dati,a 9. aprila 1931. ponovo je prikazana u Teatru Sent Martin (kasnije je bio drugi dom Kristijevog najtrajnijeg scenskog dela Mišolovka, gde je trajao do 1. maja pre nego što je 4. maja prebačen u pozorište Vimbldon. Zatim je 11. maja izvođenje preneto u Malo pozorište, gde je konačno završeno prikazivanje 13. juna 1931.

Poaroa je u početku igrao glumac Frensis L. Salivan koji je postao dobar prijatelj autora. Odobravala je njegov portret uprkos činjenici da je fizički bio previsok za otmjenog malog belgijskog detektiva.[3] Takođe u premijernoj glumačkoj postavi je bio (ser) Donald Volfit, koji je igrao dr Karelija. Volfit će postati poznat u Engleskoj kao glumac-menadžer, najviše upamćen po svojim živopisnim interpretacijama Šekspirovih uloga i drugih velikih klasičnih delova. Džon Bokser je igrao kapetana Hejstingsa i Ričarda Fišera, inspektora Džepa.[4]

Za razliku od većine drugih Kristijevih predstava, Crna kafa nije igrana na njujorškoj sceni.[5]

Radnja

uredi
  UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis knjige!

Naučnik ser Klaud Ejmori razvija formulu za novu vrstu atomskog eksploziva. On otkriva da je formula ukradena iz njegovog sefa i nazove Herkula Poaroa tražeći njegovu pomoć. Dok čeka Poaroa da stigne, Ejmori okuplja članove svog domaćinstva: svoju sestru Kerolajn, nećakinju Barbaru, sina Ričarda, Ričardovu ženu Lusiju, Italijanu, sekretara Edvarda Rejnora i Lucijinog starog prijatelja dr Karelija. Dok Lusija služi crnu kafu, Ejmori ih zaključava u kuću i nudi dogovor: posle jednog minuta svetlo će se ugasiti. Ko je ukrao kovertu sa papirima neka je stavi na sto, nakon čega se neće postavljati pitanja. Ako papiri ne budu tamo, Ejmori će goniti i krivično goniti lopova.

Nakon povratka svetla, svi su prijatno iznenađeni kada vide kovertu na stolu. Poaro stiže i Ričard mu kaže da je stvar rešena. Međutim, ser Klod je pronađen mrtav u svojoj stolici, a koverta je prazna. Lusija moli Poaroa da istraži, ali je Ričard podseća da je njegov otac komentarisao gorak ukus kafe koju mu je poslužila. Poaro pretpostavlja da je kafa ser Kloda bila otrovana skopolaminom, što potvrđuje i porodični lekar. Dok Poaro počinje da ispituje članove porodice, on utvrđuje da je ser Klod već bio otrovan kada je sve zaključao u sobi.

Poaro pronalazi duplikat sefa i neka pisma napisana ser Klodu u kojima mu se govori da se kloni „deteta Selme Gec“. Poaro otkriva da je ovo dete Lusija, čija je majka Selma Gec bila međunarodna špijunka. Lusija priznaje da ju je Kareli ucenjivao. Želeo je da ona ukrade dokumenta i napravio je duplikat ključa za tu svrhu. Ona tvrdi da je za sebe ukrala skopolamin, nameravajući da izvrši samoubistvo pre nego što Ričard sazna njenu tajnu. U naletu histerije, ona priznaje da je ubila ser Kloda. Ričard tvrdi da ona preuzima njegovu krivicu na nju. Poaro otkriva da nijedan od njih nije kriv.

Jednom nasamo sa Hejstingsom i inspektorom Džepom, Poaro objašnjava da je Lusija bacila duplikat ključa kada su se svetla ugasila. Poaro pronalazi formulu, pocepanu na komade i sakrivenu u vazi. Poaro šalje Hejstingsa i inspektora Džepa na neke poslove. Poaro se žali da se oseća gladnim zbog vrućine. Rejnor im oboje služi viski. Poaro optužuje Rejnora za krađu i ubistvo. Rejnor podrugljivo prihvata optužbe, ali Poaro ima poteškoća da priča ili sluša. Rejnor mu kaže da je i njegov viski otrovan. Kada se Poaro onesvesti, Rejnor uzima formulu i vraća je u kovertu. Dok se okreće da pobegne, Hejstings i Džep ga hapse. Poaro ga iznenađuje ustajući, otkrivajući da je svoju otrovnu šolju zamenio drugom uz pomoć Hejstingsa. Nakon što je Rejnor uhapšen, Poaro napušta mesto, ali ne pre nego što ponovo spoji Ričarda i Lusiju.

Prijem

uredi

Tajms je recenzirao delo u svom izdanju od 9. decembra 1930, rekavši da „gospođa Kristi upravlja svojom igrom sa mnogo spretnosti; ipak postoje trenuci kada je to opasno blizu zastoja. Ostatak glumačke ekipe je pre uslužan nego uzbudljiv."[6]

Obzerver izdanje od 14. decembra 1930. sadržalo je recenziju „HH“ u kojoj je on zaključio da je „gospođica Agata Kristi kompetentan majstor, a njena predstava, koja je metodično planirana i dobro izvedena i odigrana, prijatno zabavlja“.[7]

Gardijan je pozitivno recenzirao predstavu u svom izdanju od 10. aprila 1931.[8]

Dva dana kasnije, Ajvor Braun je recenzirao ovu drugu produkciju u Obzerveru kada je rekao: „Ako ste jedan od onih igrača koji su večno uzbuđeni zbog leša u biblioteci i unakrsnog ispitivanja porodice, sve je u redu. Ako ne, ne. Činilo mi se da je napredak u otkrivanju prilično težak, ali počinjem sa malo antipatije prema ubijenim naučnicima i njihovim željenim formulama. Crna kafa bi trebalo da bude snažan stimulans i moćan neprijatelj sna. Smatram da je naslov optimističan."[9]

Tajms je ponovo pregledao predstavu kada je otvorena u Malom pozorištu u svom broju od 13. maja 1931. Ovog puta je pisalo: „Njegovi lažni mirisi su napravljeni za trijumf sveznajućeg belgijskog detektiva, upotpunjeni po najboljoj tradiciji sa neinteligentnom folijom; i ako se ponekad čini da su proizvedeni sa malo previše odlučnosti i da se ožive kada izgleda da su najverovatnije raspršene, možda im je dozvoljeno jer samo uspevaju da održe naše saosećanje sa ojađenom lepotom i naše interesovanje za rešenje problema. Iako je veći deo dijaloga uzaludan, samozadovoljni detektiv ima privlačan manir."[10]

Adaptacije

uredi

Film iz 1931

uredi

Predstava je adaptirana u film, takođe pod nazivom Crna kafa, 1931. godine, sa Ostinom Trevorom u ulozi Poaroa. Film traje do 78 minuta, producirao ga je Džulijus S. Hagan i 19. avgusta 1931. godine objavio filmski studio Twickenham. Ovo je bilo jedno od tri pojavljivanja koja je Trevor imao kao Poaroa, nakon što se takođe pojavio u filmovima Alibi (1931) i Lord Edgar umire (1934). Sada se smatra izgubljenim filmom.[11][12]

Roman

uredi

Kao i Neočekivani gost (1999) i Paukova mreža, scenario drame je pretočio u roman Čarlsa Ozborna. Novelizacija je zaštićena autorskim pravima 1997. i objavljena 1998. godine. Kirkus Reviews ga je nazvao „prijatno uslužnim“ sa „prikladno ljubaznom“ atmosferom.[13] Publishers Weekly je smatrao da je to „dobrodošao dodatak Kristijevom kanonu“.[14]

Reference

uredi
  1. ^ Christie, Agatha (1977). An Autobiography. Collins. str. 433-434. ISBN 0-00-216012-9. 
  2. ^ Agatha Christie – Official Centenary Celebration. Belgrave Publishing Ltd. 1990. str. 78. ISBN 0-00-637675-4. 
  3. ^ Book and Magazine Collector. Issue 174. September 1998
  4. ^ Lachman, Marvin (2014). The villainous stage : crime plays on Broadway and in the West End. McFarland. ISBN 978-0-7864-9534-4. OCLC 903807427. 
  5. ^ Haining, Peter (1990). Agatha Christie – Murder in Four Acts. Virgin Books. str. 26. ISBN 1-85227-273-2. 
  6. ^ The Times December 9, 1930 (Page 12)
  7. ^ The Observer 14 December 1930 (Page 18)
  8. ^ The Guardian 10 April 1931 (Page 11)
  9. ^ The Observer 12 April 1931 (Page 15)
  10. ^ The Times May 13, 1931 (Page 13)
  11. ^ Aldridge, Mark (2016). Agatha Christie on Screen. Springer. 
  12. ^ Sanders, Dennis (1989). The Agatha Christie companion : the complete guide to Agatha Christie's life and work. Len Lovallo. New York: Berkley Books. ISBN 0-425-11845-2. OCLC 20660363. 
  13. ^ BLACK COFFEE | Kirkus Reviews (na jeziku: engleski). 
  14. ^ „Black Coffee by Charles Osborne, Agatha Christie”. www.publishersweekly.com. Pristupljeno 2022-07-24. 

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црна_кафа_(драма)&oldid=27535940”