Чекајући Годоа

Čekajući Godoa (franc. En attendant Godot, engl. Waiting for Godot) je drama koju je napisao Samjuel Beket u kojoj glavni junaci čekaju Godoa - osobu koja se nikad neće pojaviti. Delo je prvobitno napisano na francuskom (franc. En attendant Godot). Beket je delo preveo na svoj maternji jezik (engleski) 1952. godine, tada je pridodao podnaslov - Tragikomedija u dva čina.

Čekajući Godoa
Naslovna strana engleskog izdanja knjige
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	En attendant Godot Waiting for Godot
Autor	Samjuel Beket
Zemlja	Francuska
Jezik	francuski
Žanr / vrsta dela	tragikomedija
Prevod
Datum izdavanja	5. januar 1953.

Radnja

Čekajući Godoa je drama u dva čina. Kao što sam naslov kaže, dva glavna lika Vladimir (znan i kao Didi) i Estragon (znan i kao Gogo) čekaju dolazak Godoa. Njih dvojica su najverovatnije skitnice koje su se pre sastali sa misterioznim Godoom koji im je rekao da ga čekaju na mestu gde su oni na početku drame. Drama počinje Vladimirovim dolaskom na scenu. On ugleda Estragona i drago mu je što ga vidi. Oni se raspričaju sve dok Estragon ne počne da izuva svoje cipele. Nakon molbi za pomoć i mučenja oko svlačenja, Estragon napokon skida cipele, no, nakon toga se pojavljuje pitanje šta raditi sada. Neko vreme pričaju o svojoj prošlosti i o nekim tekstovima i događajima iz Svetog Pisma, sve dok ne primete jedno stablo. Pogledaju ga i počinju govoriti šta bi mogli napraviti. Estragon odjednom dođe do ideje da se obese, no nemaju uže da se obese. Njihova razmišljanja i prepirke prekida iznenadni Pocov dolazak. On tvrdi da oni stoje na njegovoj zemlji. Poco nije došao sam, nego sa svojim slugom Likijem. Poco im objašnjava mnogo stvari od kojih je jedna sumrak. Poco im je tik pre njegovog odlaska objasnio pojam sumraka i kako pada noć. Pre svog odlaska on im je rekao dosta toga o Likiju i oni su od njega hteli da on pleše i misli. Liki je igrao i izneo svoje mišljenje o jako dubokoumnoj temi, ali sa jako nerazumljivim govorom tako da ga je Poco prekinuo. Pre odlaska Liki je ugrizao i ozledio Estragona. Posle njihovog odlaska dolazi dečak koji Vladimiru kaže da Godo neće doći danas, nego sigurno sutra. Takođe saznajemo da dečak živi i radi kod Godoa i da ima brata kojeg Godo tuče. Konačno je pala noć i Vladimir i Estragon su se odlučili razići preko noći. Time se završava prvi čin drame.

Početak drugog čina je isti kao i prvi. Vladimir se na isto mesto vraća, no ovaj put je pozornica bez Estragona. Nakon kratkog vremena na pozornicu dotrčava Estragon sav uplašen govoreći da ga prati desetak ljudi koji su ga već istukli i žele ga i sada istući. Vladimir mu kaže da se smiri i da se ne boji ničega dok su zajedno. Kada su obojica shvatili da opasnosti nema, Estragon želi da odu, no Vladimir ga podseti da čekaju Godoa. Estragon tada predloži da se njih dva raziđu i dva puta kaže da će otići, no svaki put ostane na mestu. Tada nakon njihovih prepirki na pozornicu upadaju Liki i Poco, no obojica se odmah sruše i ne mogu se dići. Vladimir objašnjava Estragonu, koji tvrdi da se ne seća ničeg od juče i da nisu juče bili ovde, da jesu i da su i Liki i Poco bili tamo. Kada Vladimir i Estragon priđu Pocou on im kaže da je oslepeo. Oni mu pomažu da se ustane, no i oni sami padnu i ne mogu ustati, no to im nakon nekog vremena polazi za rukom. Poco još uvek traži njihovu pomoć. Njih dvojca razmišljaju i dvoume se i na kraju mu pomognu. On im onda kaže da stignu i Likija, što oni i naprave po Pocovim instrukcijama. Oni ga tada zamole da Likiju kaže da peva ili misli, no on im kaže da je Liki onemeo. Poco i Liki onda odu. Vladimir se neko vreme čudi o ljudskom postojanju i o samome sebi, dok Estragon za to vreme spava. Vladimir probudi Estragona i njih dvojica se još malo prepiru. Malo pre noći, ponovno dolazi dečak koji im ponovno kaže isto, da će Godo sigurno doći sutra. No dečak Vladimiru ovaj put tvrdi da ga se ne seća i da on juče nije bio ovde. Vladimir ga pokušava razuveriti, no to mu ne ide od ruke. U tom razgovoru saznajemo da Godo ima belu bradu i da se dečakov brat razbolio. Dečak odlazi, a Vladimir i Estragon ponovno gledaju stablo i ponovno se žele obesiti, no nemaju uže. Oni odlučuju da će se i sutra vratiti na isto mesto, ali da će ovaj put doneti uže. Kraj ovog dela je smešan i često citiran:

VLADIMIR: Onda, idemo ?

ESTRAGON: Idemo!

(ostaju na mestu)

Likovi

• VLADIMIR je jedan od dvojice glavnih likova. On je Estragonov najbolji prijatelj, i druži se sa njim celoga života, a pošto je fizički razvijeniji od Estragona, tokom njihovog drugarstva on ga i zaštićuje. On je solidno obrazovan i uvek objašnjava Estragonu mnoge stvari.

Vladimir je optimista i, kako je Beket govorio, „najvažniji lik u „Godou“, on predstavlja intelektualnu stranu dvoje glavnih likova, kontrastno svom prijatelju Estragonu i njegovoj „zemaljskoj“ jednostavnosti. Jedno od bitnih objašnjenja njegovog intelektualizma je da je on ranije bio filozof. To bi moglo da objasni njegove konstantne pokušaje da uključi Estragona u filozofsko religioznu debatu.

Vladimir mnogo manje pažnje poklanja svom izgledu i mnogo se trudi da se postara da Estragon pristojno izgleda i da se lepo ponaša, kako njegovo dostojanstvo ne bi bilo narušeno. On u nekim trenucima podseća na miša: on sa sobom nosi svu hranu (koju nikada neće uspeti da pojede) i ima raznorazno drugo besmisleno đubre u svojim dubokim džepovima. Još jedan njegov bitan rekvizit je njegov cilindar. On tvrdi da njemu smeta, čak ga i žulja i da bi verovatno odgovarao Lakiju. Posle dugih perioda razmišljanja (ili, tačnije, kad god mu je dosadno) on ga baca gore-dole i igra se njegovom ivicom. Ovo fokusiranje na šešir, tačnije to što je skoncentrisan isključivo na šešir, se može tumačiti kao predstavljanje njegovog višeg statusa u odnosu na Estragona i ujedno njegove intelektualne prirode. Baš zbog ovoga, on je uglavnom predstavljen kao da je viši od Estragona, ali to je način prikaza u pozorištu, jer u samom delu nije naglašeno.

Uprkos njegovoj ponekad razdražljivoj prirodi, Vladimir je jedini koji ima neki socijalni pogled i znanje u delu i čini se da dosta mari za način na koji se ljudi odnose prema Estragonu. Tako, on postaje ljut i besan na Pocoa zbog njegovog ophođenja prema Lakiju, svom robu, i izigrava nešto poput roditelja ponekad detinjastom Estragonu. Ne možemo reći da Vladimir ne pati ni od kakvih ličnih emotivnih poteškoća. On mrzi snove, jer oni predstavljaju okrutnu lažnu nadu i on nije sposoban da se složi sa Estragonovom logikom, tom jednostavnošću od koje mu se povraća. Vladimir takođe ne podnosi glupost: Pocovu dekadenciju i Estragonovu nezrelost koje mu daju mnogo povoda za ogorčenost. Ali, sve u svemu, on je definitivno najzreliji lik u delu.

Za razliku od drugih likova, Vladimir ima utisak o prolaznosti vremena. To se vidi iz situacije kada vidimo da se jedino on seća događaja iz prvog čina, iako je moguće da je Laki izazvao to prisećanje. Bilo kako bilo, on smatra svoje pamćenje nepouzdanim jer nikada ne može biti provereno i potvrđeno, pošto Estragon ima problema sa sopstvenim pamćenjem. Na kraju dela, Vladimir je onaj koji uočava neprekidni krug u kome su se oni našli. Ipak, odbija da to prihvati, kada shvati da je taj način života nemoguć, i primorava sebe da to odbaci. Odlučuje da nastavi da čeka Godoa.

• ESTRAGON je drugi od dvojice glavnih likova. Vladimirov je najbolji prijatelj, uprkos tome što je mnogo puta predložio da se rastanu. Manji je, slabiji i manje bistar od Vladimira, te je zato uvek pod njegovom zaštitom.

Estragon je predstavljen kao impulsivna, jednostavna strana dvoje glavnih likova, velikim delom kao suprotnost svom prijatelju Vladimiru, kog odlikuje intelektualizam i razboritost. Ne mari nešto posebno za izgled i utisak koji ostavlja, i jedino što ga interesuje je da jede i spava. S obzirom na njegov pesimistički pogled na život, ostavio je nadu u ikakav vid iskupljenja iz njihove patnje i, sumnjajući, čeka Godoa.

Možda Estragon ima takav stav, baš što njega Godoov dolazak brine mnogo više nego Vladimira. Estragon je, od njih dvojice, onaj koji mnogo više fizički pati. Njega udara Laki, nekoliko puta se sapliće i klati i biva pretučen svake noći od strane neke bande. Takođe, on ima ogromnih problema sa svojim čizmama. U prvom činu, čizme mu ne odgovaraju i izazivaju mu bol. Na kraju čina ostavlja ih sa jedne strane puta, gadeći se. U drugom činu, nalazi ih na istom mestu gde ih je ostavio u prvom činu, ali mu sada savršeno odgovaraju. Ovakvo fokusiranje pažnje na čizme, uzimajući u obzir da je to zapravo fokusiranje na sopstvena stopala, može se protumačiti kao predstavljanje njegovog nižeg statusa u odnosu na Vladimira, ali i njegove „zemaljske“ prirode – njegova ljubav prema šargarepi, luku i ostalom povrću.

Estragon ima mizantropsko viđenje ljudskog roda: on smatra da su ljudi „iritantne gorile“ i želi da ga ostave na miru. Bilo kako bilo, veoma je privržen i vezan za Vladimira (iako se ponekad koškaju): njemu treba zaštita, a Vladimir je onaj koji mu je pruža. Estragon je često smatran detetom, u odnosu na Vladimirovu zrelost, što izgleda kao da on u Vladimiru traži roditeljsku zaštitu.

Estragon, ipak, ne bi trebalo da se okarakteriše kao previše detinjasta ličnost. On veoma lako parira Vladimiru u verbalnim obračunima. Zapravo, on uvodi glavnu uvredu u delo, nazivajući ga „kritičarem“. Takođe, on povezuje i svoju umetničku stranu i čak tvrdi da je nekada bio pesnik. Njegov kratak, ali veoma rečit monolog o mapama „Svete zemlje“ je veoma poetične prirode.

Estragon je skoro najmanje opisan u delu. Jedino se govori da nosi rite i da je svetlije puti od Vladimira. Odeća koju nosi je prljavija od Vladimirove i čini se da je on u mnogo gorem fizičkom stanju i sa manje kondicije. To pokazuje i potvrđuje njegovu nemarnost o životu i odsustvo ikakvih navika.

• POCO je sporedan lik u ovoj drami. On je mudri putnik koji se kroz dramu pojavljuje sa svojim slugom Likijem. Glavne likove uči mnogim stvarima. U drugom činu je gubi vid. Tada mu je jedini oslonac Liki.

Na prvi pogled se čini da je Poco pompezan, kicoš i aristokrata. On tvrdi da živi na imanju, poseduje mnogo robova i Stejvern klavir, okrutno koristeći i iskorištavajući one koji ga okružuju. Posebno se ružno ponaša prema svom robu Lakiju i, manje izraženo, prema Estragonu. Nosi odeću sličnu Vladimirovoj i Estragonovoj (cilindar i odelo), ali njegova nije u jadnom stanju poput njihove. Ponekad ima na sebi ogromni, teški kaput, koji obično nosi Laki. Takođe, sa sobom nosi bič, lulu, monokl, osveživač daha i džepni sat.

Iako on nije predstavljen kao negativac u konvencionalnom smislu reči, Poco je ponekad smatran antagonistom u „Čekajući Godoa“. Iako on nije tehnički suprotstavljen takozvanim herojima dela, Vladimiru i Estragonu, on unosi haos u njihov dobro čuvan, može se reći, ulogoren svet. Prilikom svog prvog ulaska na scenu, on momentalno pokušava da se nametne kao autoritet bespomoćnim Didiju i Gogou, tako što viče na njih, naređuje im i generalno pravi budalu od sebe. Sve to vreme, on bez milosti zlostavlja Lakija (fizički i mentalno), terajući ga da ispunjava besmislene i nerazumne zadatke. Uprkos svojoj autoritativnoj prirodi on ima tendenciju da se jako nervira, bukvalno zbog ispuštanja šešira. U određenim trenucima u prvom činu i u dobrom delu drugog, doživljava manje nervne slomove kada se stvari ne odvijaju onako kako je on zamislio. S druge strane, Pocoa ne treba posmatrati kao nepromišljenog, slabog, opsesivno-umišljeno-dominantnog čoveka. On razvija i intelektualnu stranu ličnosti: on filozofira inteligentno i optimistično.

Poco doživljava dosta radikalnu transformaciju između prvog i drugog čina. On oslepljuje, kada čini svoj drugi i konačni ulazak na scenu, skoro istog trenutka pada i ne može da ustane. Ostaje u tom položaju do kraja te scene, bespomoćno žaleći i proklinjući svoju sudbinu u stanje u kom je. Ta promena se, čini se, desila tek dan pre. Neki kritičari objašnjavaju ovo kao predstavljanje njegove nemogućnosti da vidi patnju drugih, već može jedino da pati zbog sebe i da žali samog sebe.

• LIKI je Pocov verni sluga. On je već star i nije naročito sposoban ni u čemu, te zato svoje poslove služenja obavlja što bolje može, u nadi da će ga Poco zadržati. Ranije je umeo mnoge stvari, poput plesa, čitanja i razmišljanja. Na Pocovu naredbu jednom je plesao i mislio, ali ne baš uspešno. U poslednjem činu saznajemo da je Liki gluv.

Laki je Pocoov rob. Jedinstven je u komadu u kom većina likova govori besmisleno: on, zapravo, samo spaja po dve rečenice, takve da jedna od njih sadrži više od sedamsto reči. Monolog. Laki pati u Pocoovim rukama, svojevoljno i bez oklevanja. On je vezan. To bi se moglo posmatrati kao jedna od omiljenih tema u „Godou“. On je vezan za Pocoa i to smešnim dugačkim konopcem u prvom činu, a zatim isto toliko smešnim kratkim konopcem u drugom činu. Oba su vezana oko njegovog vrata. Kada ne uslužuje Pocoa, on obično sedi u jednom mestu, držeći korpu za piknik, kaput i torbu. Lakijeva uloga u „Čekajući Godoa“ je često bila predmet žestokih rasprava. Čak iako je njegovo ime pomalo nedostižno, neki ga nazivaju „Srećkom“ jer on jeste srećnik u kontekstu dela: on nema potrebe da traži stvari koje bi okupirale njegovo vreme, koje za ostale predstavlja najveće vreme razonode. Poco mu govori šta da radi, on to i radi i upravo zbog toga i jeste „srećan“.

Beket, međutim, tvrdi da je Laki srećan jer nema apsolutno nikakva očekivanja. Drugo tumačenje je da je on srećan jer ima samo dva govora. U francuskoj verziji komada, zadržano je ime Laki, nije prevođeno na francusku reč za „srećko“.

Laki je najbolje poznat po svom govoru iz prvog čina. Monolog je naredio Poco kada su Estragon i Vladimir zatražili od njega da natera Lakija da misli. On ih je zamolio da mu dodaju Lakijev šešir: kada Laki nosi svoj šešir na glavi, tek tada je sposoban da razmišlja. Monolog je dugačak, reči su izmešane, postavljene bez ikakvog smisla i reda, a i nema očiglednog kraja; zaustavlja se tek kada mu Vladimir skine šešir. Ako se zanemare besmislice koje Laki izgovara, on zapravo pravi komentare o proizvodnji, prirodi vere, Bogu, ljudskoj tendenciji da čezne i izbledi i, kako se bliži kraju, o raspadu stanja na zemlji. Ove rasplinute izjave bi mogle da se tumače kao labavo povezane sa teorijama irskog filozofa Bišopa Berklija.

• DEČAK radi za Godoa. Svaki dan obaveštava Vladimira da će Godo doći sutra, no Godo ne dolazi. Njegov brat i on rade kod Godoa i poprilično im je dobro, osim što Godo povremeno tuče dečakovog brata.

Dečak u prvom činu, lokalni vodič, ubeđuje Vladimira da je to prvi put da ga vidi. On govori da nikada ranije nije bio tu. Potvrđuje da radi za gospodina Godoa kao čuvar njegovih koza. Njegov brat, koga Godo bije, je pastir. Godo ih hrani obojicu i dozvoljava im da spavaju u njegovoj pojati. Dečak u drugom činu takođe uverava Vladimira da nije on bio onaj koji je bio tu dan ranije. Insistira da je to njegova prva poseta. Kada Vladimir pita šta Godo radi, Dečak mu odgovara: „On ne radi ništa, gospodine.“ Takođe saznajemo da on možda ima belu bradu, ali Dečak nije ni u to siguran. I ovaj Dečak ima brata za kog se čini da je bolestan, ali nema direktnog i očiglednog razloga koji bi ukazao da je njegov brat onaj dečak koji je dolazio u prvom činu ili onaj koji je dolazio dan pre tog.

• GODO

Godoov identitet je bio predmet mnogih debata. Čak su jednom i Beketa pitali da li je želeo da ukaže da je Poco, zapravo, Godo, na šta je autor odgovorio: „Ne, to je samo implicirano u tekstu, ali nije tačno.“ Beket je takođe rekao, kada je bio upitan šta i koga Godo predstavlja, da mu se samo ukazalo iz slenga u francuskom za reč „čizma“, jer se uklapa kao prominentan lik u komadu. Ovo je najčešće davano objašnjenje.

Takođe je govorio da je zažalio što je odsutnom liku dao ime Godo, jer sve teorije uključuju Boga, što je ovome dalo veći uspeh. Objašnjavao je da, da je pod Godoom podrazumevao Boga, onda bi i rekao „Bog“, a ne „Godo“. Rekao je i da bi bilo neprikladno s njegove strane da se pretvara da nije svestan značenja koje se vezuje za reč Godo, i mišljenje mnogih da ukazuje na Boga. Ali, da se moramo setiti da je delo pisao na francuskom i da, čak i da je imao tu misao na pameti, ona je nekako bila negde u njegovoj podsvesti i on nije bio svestan nje.

Interpretacija dela

Iz razloga što je delo toliko ogoljeno, toliko svedeno na elementarno, prosto je proizvelo najrazličitija tumačenja, između ostalih socijalna, politička i religijska. I sam Beket je pripadao različitim školama i pravcima mišljenja. Pokušaji da mu se prikači jedan određeni pravac su bili neuspešni. „Manje“ nas tera da tražimo „više“.

Dramu „Čekajući Godoa“, publika može da posmatra religiozno, filozofski, klasično, psihoanalitički ili biografski. Postoje i ritualistički aspekti i elementi uzeti direktno iz vodvilja i postoji opasnost od preterivanja u analizi, te samim tim i izvlačenje pouka kojih zapravo u delu nema. Komad prikazuje nekoliko arhetipskih formi i situacija, a sve one se mogu podvesti pod komediju i patos. Beket se ubrzo umorio od „beskrajnog nesporazuma“. Davno je govorio: „Zašto ljudi moraju da komplikuju nešto toliko jednostavno? Ne mogu da shvatim...“ Nije prednjačio ničim više od kritičkih strahova, ali, kako se seća Piter Vidrop (koji je igrao Estragona), na pitanje o čemu se zapravo radi u delu, Beket je odgovorio: „To je simbioza, Piter, to je simbioza...“ Beket je režirao ovaj komad za Šilerovo pozorište 1975. god. Iako je video mnogo produkcija, ovo je bio prvi put da je preuzeo potpunu kontrolu. Valter Azmus je bio njegov mladi asistent reditelja. Za komad je Beket rekao sledeće: „To je igra, sve je igra. Kada njih četvoro leže na zemlji, to ne može biti tumačeno naturalistički. Mora biti urađeno umetnički, baletski. Drukčije sve postaje imitacija, imitacija realnosti. Treba da bude čisto i transparentno, ne suvo. To je igra koja se igra da bi se preživelo.“ Tokom godina, Beket je shvatio da je uspeh „Godoa“ dobrim delom potekao od činjenice da je bio otvoren varijacijama čitanja i da to nije neophodno loša stvar. Predstava koja je igrana u Behater pozorištu je često opisivana kao eksplicitna politička produkcija. Ono što je takva reakcija pokazala je bilo što, iako se delo ne treba uzeti kao politička alegorija, ima elemenata koji su relevantni bilo kojoj lokalnoj situaciji u kojoj je jedan čovek eksploatisan ili posedovan od strane drugog.

• Politička strana

Delo je tumačeno kao alegorija hladnog rata ili francuski otpor Nemačkoj. Prikaz Pocoa i Lakija deluje kao ništa više do metafora irskog viđenja matične Britanije, gde je društvo oduvek bilo zaslepljeno i vođeno pohlepnom, vladajućom elitom koja je držala radničku klasu za pasivnu i ignorantnu u svakom smilsu, Vladimir i Estragon su uvek igrani sa irskim akcentom kao u Beketovom projektu „Film“. Ovo neki vide kao posledicu Beketove ritmičnosti i frazeologije, ali nije naglašeno u tekstu. U bilo kom smislu, nisu izvorni Englezi: u jednom delu teksta, na samom početku dela, Estragon ismeva engleski izgovor reči „miran“ i zabavlja se pričom o Englezu u bordelu.

• Psihološka strana
• Po Frojdu

Bernard Dukor je razvio trijadičnu teoriju zasnovanu na Didiju, Gogou i odsutnom Godou, baziranu na opisu psihe u „Egu i Idu“; Sigmunda Frojda i koristeći onomastične tehnike. Dukor definiše karaktere po onome što su njihove slabosti: racionalni Gogo predstavlja nekompletiran ego, nedostajući princip zadovoljstva: (e)go-(e)go; Di-di (id-id) – koji je više intelektualan i iracionalan – posmatrano je kao „id“ unazad ili kao subverzija racionalnog principa. Godo ispunjava funkciju super ega ili moralnih standarda. Poco i Laki su samo ponovni prikazi glavnih likova. Dukor konačno vidi Beketov komad kao metaforu za uzaludnost čovekovog postojanja kada se spasenje očekuje iz spoljnog entiteta, a samosvest je odreknuta introspekcijom.

• Po Jungu

Četiri arhetipične ličnosti ili četiri aspekta duše su grupisani u dva para: ego i senku, ličnost i sliku duše (animus ili anima). Senka je kontejner za sve naše odbačene emocije, koje je eliminisao ego. Laki, senka-sluga kao polarna suprotnost egocentričnog Pocoa, prototipa prosperitetnog mediokriteta, koji kontroliše i upravlja svojom subdominantom, simbolišu suprotnost nesvesnosti senke od tiranskog ega. Lakijev monolog u prvom činu se pojavljuje kao manifestacija potisnute svesti, jer jedino njegov gospodar može da mu dozvoli da misli.

Estragonovo ime ima drugu konotaciju, osim one za aromatičnu biljku, teragon: „estragon“ je slična reč „estrogenu“, što je naziv za za ženski polni hormon. To nas upućuje da njega identifikujemo kao animu, žensku predstavu Vladimirove duše. To objašnjava Estragonovu sklonost ka poeziji, njegovu osećajnost i sanjalačku prirodu, njegova ponekad iracionalna raspoloženja.

Vladimir se pojavljuje kao komplementarni muški princip ili možda racionalna ličnost kontemplativnog tipa.

• Filozofska strana

- Egzistencijalna

Egzistencijalisti se drže nekoliko fundamentalnih pitanja sa kojima se svako ljudsko biće mora suočiti, ako želi da svoje subjektivno postojanje posmatra ozbiljno i sa vrednošću instinkta. Pitanja poput smrti, svrhe ljudskog postojanja i mesto (ili nedostatak) Boga iznad njih. Teorije egzistencijalizma govore da svesna realnost jeste veoma kompleksna i bez objektivne ili „univerzalne“ vrednosti. Čovek treba da kreira vrednosti tako što će ih prihvatiti i živeti po njima, a ne tako što će jednostavno govoriti ili filozofirati o njima u svom umu. Tako se ovaj komad može posmatrati kao da dotiče svako od tih pitanja.

- Etička

Odmah nakon što saznajemo da su Didi i Gogo parcijalno sebični i zadebljalih senzora za osećanja, dolazi Dečak koji im govori da Godo neće doći. Dečak (ili jedan od dečaka) se može posmatrati kao da predstavlja blaženstvo i nadu, više nego saosećajnost koja je svesno isključena samim evoluiranjem ličnosti i njihovih karaktera. Godo predstavlja saosećanje, ali ne uspeva da dođe ni jednog dana, iako govori da hoće. Preokupirani time, niko od likova nije zabrinut što je dečak pretučen. U ovom tumačenju se vidi ironija, jer jedino ako se likovi promene i postanu saosećajni, iako su do tada bili vezani za drvo, moći će da produže dalje i prestanu da čekaju Godoa.

- Hrišćanska

Mnogo se može saznati iz Beketovog uvodnog teksta o dva lopova, uzetog iz jevanđelja po Luki, i njihovoj diskusiji i postojanju. Lako se može posmatrati da je drvo u delu predstava Hrišćanskog krsta, ili, tačnije, drvo života. Mnogi vide Boga i Godoa kao jedno isto. Vladimirova replika: „Hrist ima milosti za nas!“, može biti uzeta kao dokaz da je to, najzad ono u šta on veruje.

Veći deo dela se bavi religijom. Celo delo se odvija na vrhu brda, što mnogi tumače kao da su likovi na taj način bliži Raju, što daje smisao i svrhu kao religiozna parabola. Takođe, Godo poseduje i čuva ovce i koze.

Odnos čoveka i sveta u delu

Likovi u ovom delu su predstavljeni kao pripadnici najnižeg sloja društva a samim tim su psihološki nedefinisani, sa niskim pragom tolerancije ili čak i netolerantni, jer ni sami nisu sigurni šta je tolerancija.

Svet oko sebe skoro i da ne primećuju. Potpuno im je svejedno šta se oko njih dešava, ko dolazi ili prolazi, postaje ili nestaje ili možda ostaje kraj njih. Oni sede i čekaju nešto ili nekoga, neku pojavu zapravo, za koju čak i nisu sigurni da li uopšte postoji ili je proizvod njihove mašte, potkrepljene monotonošću svakodnevnog jednoličnog životarenja.

Oni se prepuštaju sudbini, nekoj kolotečini koji ni ne razumeju u potpunosti. Ali, ni sami nisu svesni svoje nezainteresovanosti. Oni svakoga dana dolaze na isto mesto, razgovaraju o istim stvarima, unedogled ponavljajući iste rečenice i iznova iščekujući spasenje iz tog bednog života. Čak im ni samoubistvo ne predstavlja greh, već logičan izlaz iz te situacije. Godo u delu može predstavljati Boga. Ali, čudan je ugao posmatranja. Čekajući Godoa, oni indirektno čekaju spasenje, ali to spasenje ne dolazi. Zapravo, nije da spasenja nema, već nema njihove rešenosti da preduzmu nešto, da pokušaju da se otrgnu iz okova sulude, umišljene stvarnosti. Oni nisu sigurni ni da li žele da Godo dođe, da li žele da ga upoznaju. Tačnije, oni nisu sigurni ni u šta. Čak ni u to da postoje. Ništa ne dovode u pitanje, ali ništa ni ne potvrđuju. Dani im deluju jednako, ne uviđaju promene sveta oko sebe, ne registruju da vreme teče, za njih svet stoji, vreme je zamrznuto i, zajedno sa njima, iščekuje dolazak Godoa. Pitanje koje im se ipak vraća je: „Da li je, možda, on već bio tu? Da li je dolazio baš onda kada oni nisu bili tu?“ Ali, i to pitanje ubrzo zaboravljaju, vraćajući se filozofiranju o filozofiji postanka i nestanka, ček se ni ne trudeći da razmisle i prate ono o čemu govore.

Njihov odnos prema svetu je tužan za posmatrača. Oni se prepuštaju toku života i promenama sveta. Ništa im nije važno, ništa ne ostavlja utisak na njih, nemaju cilj, niti razlog. Samim tim, nemaju život. I to je, zapravo, ono što je najtužnije od svega, jer oni nemaju ništa čemu bi težili, što bi želeli da postignu, ništa što bi želeli da promene.

Oni, jednostavno, postoje na ovom svetu, dišu, hrane se, veruju da misle, čekajući da im se nekada, nešto, konačno desi. Svet i život smatraju nebitnim i prolaznim, nečim što može, ali ne mora postojati.

Oni ostaju da čekaju sve dok ne dočekaju, a možda i posle jer, pitanje je da li bi uopšte bili svesni da su dočekali ono što su čekali, zato što ni sami ne znaju da li bi registrovali i zapamtili ikakvu promenu u svom jednoličnom, ispraznom životu.

Spoljašnje veze

• Waiting for Godot na sajtu IMDb (језик: енглески)
• Tekst predstave na engleskom - prvi čin Архивирано на сајту Wayback Machine (10. мај 2011)
• Tekst predstave na engleskom - drugi čin Архивирано на сајту Wayback Machine (8. фебруар 2018)
• Prvi čin, prvi deo, na engleskom (Real Audio)
• Prvi čin, drugi deo na engleskom (Real Audio)
• Video lektira na engleskom Архивирано на сајту Wayback Machine (18. maj 2015)