Семјуел Бекет

(преусмерено са Самјуел Бекет)

Семјуел Бекет (енгл. Samuel Beckett; Даблин, 13. април 1906Париз, 22. децембар 1989), био је ирски књижевник, драматург и романописац.[6]

Семјуел Бекет
Samuel Beckett, Pic, 1 (cropped).jpg
Семјуел Бекет, 1977.
Пуно имеСемјуел Баркли Бекет
НадимакЕндру Белис[1]
Датум рођења(1906-04-13)13. април 1906.
Место рођењаДаблин, Уједињено Краљевство
Датум смрти22. децембар 1989.(1989-12-22) (83 год.)
Место смртиПариз, Француска
Књижевни жанрДрама, фикција, поезија, сценарији, лична кореспонденција[2]
Најважнија дела
НаградеNobel prize medal.svg Нобелова награда за књижевност (1969.)[3]
Ruban de la croix de guerre 1939-1945.PNG Ратни крст 1939–1945. (1945.)[4][5]

Потпис

Од 1938. године живи у Паризу, а након рата почиње и да пише на француском. Заокупљен проблемом људске егзистенције и отуђености модерног живота, Бекет у свим својим делима даје крајње песимистичку визију света и приказује живот као игру виших сила у којој је човек сведен на физиолошко и духовно вегетирање, на бесмислено „трајање“ испуњено патњама и узалудним ишчекивањем спаса.[7] Да би приказао апсурдност таква живота и човекову беспомоћност, Бекет напушта традиционалну романескну фабулу и уобичајени драмски заплет и замењује их низом сцена које се понављају са малим варијантама, а ликове своди на гротескне и стравичне марионете (неми, слепи, глуви, итд.), које се помичу по неком бесмисленом ритму унутар свог ограниченог животног круга (улица, раскршће, соба) или су чак и у том кретању онемогућене (смештене у канте за смеће или затрпане у песку). Израз је прилагођен тим апсурдним ситуацијама и сугерише их бесмисленим понављањем више-мање истих дијалога или дугим унутрашњим монолозима, у којима је језик ослобођен уобичајене граматичке структуре.

Био је пријатељ са Џејмс Џојсом, коме је био и лични секретар. Године 1969. добио је Нобелову награду за књижевност.[3] Најзначајнији је као писац позоришних комада и један од главних представника „театра апсурда“. Написао је и неколико романа, али светски успех постигао је са драмама.

Бекет је био награђен Нобеловом наградом за књижевност 1969 „за његово писање, које - у новим облицима за роман и драму - у сиромаштву савременог човека стиче своје уздизање”.[8]

Младост и образовањеУреди

Семјуел Бекет је рођен у Даблину Велики петак, 13. априла 1906, од оца Вилијама Франка Бекета и мајке Марије Џонс Роу, медицинске сестре, кад су обоје имали 35 година.[9] Они су се узели 1901. године. Бекет је имао једног старијег брата, Франк Едвард Бекет (1902–1954). Од своје пете године, Бекет је похађао локалну школу у Даблину, где је почео да учи музику, а затим је премештен у Ерсфорт Хаус школу у центру града у близини Харкорт улице. Бекетови су били чланови агликанске Ирске цркве. Породична дом, Кулдринај у даблинском предграђу Фоксрок, била је велика кућа са баштом и тенеским тереом, коју је 1903. године изградио Семјуелов отац, Вилијам. Кућа и башта, заједно са окружујућим сеоским пределом је место где је често шетао са својим оцем.

ДелаУреди

  • Марфи (1938)
  • Молој (1938)
  • Малоун умире (1952)
  • Чекајући Годоа (1952)
  • Неименљиво (1953)
  • Сви који падају (1956)
  • Крај игре (1957)
  • Крапова последња трака (1959)
  • Дивни дани (1960)

Карактеристике Бекетове поетикеУреди

  • Јунаци су старци и скитнице, кловновске појаве и људске креатуре, затечене у метафизичком, изобличеном простору.
  • Човек је у његовим делима без корена, без циља, идентитета и садашњости. Празан је и опустошен и своди се само на једноличне, успорене и апсурдне покрете, лишене смисла.
  • Његови ликови немају психолошки и социјални идентитет
  • Човек је безначајан и сам по себи трагичан јер је изгубио историјско памћење
  • У драмама нема праве радње ни логичког следа јер је све покидано у човеку и међу људима; уместо фабуле, доминира унутрашња напетост и потиштеност (меланхолија)
  • У говору његових јунака много је неповезаности, ћутања и понављања истих речи и реченичних конструкција, а то је последица сужене и крајње осиромашене свести у осиромашеној стварности
  • Језик је без јасног и конкретног значења и њиме се све доводи у сумњу јер је све деформисано и без праве сврхе и правог смисла – све је налик на једно велико НИШТА, па је зато све апсурд
  • „Не хтети рећи, не знати шта хоћемо да кажемо, не рећи шта мислимо да кажемо, а ипак стално говорити.“

РеференцеУреди

  1. ^ „Fathoms from Anywhere - A Samuel Beckett Centenary Exhibition”. Архивирано из оригинала на датум 27. 03. 2015. Приступљено 13. 05. 2019. 
  2. ^ Muldoon, Paul (12. 12. 2014). „The Letters and Poems of Samuel Beckett”. The New York Times. Приступљено 13. 12. 2014. 
  3. ^ а б „The Nobel Prize in Literature 1969”. Nobelprize. 7. 10. 2010. Приступљено 7. 10. 2010. 
  4. ^ „The Modern Word”. The Modern Word. Архивирано из оригинала на датум 17. 8. 2014. Приступљено 12. 12. 2013. 
  5. ^ Knowlson 1996, стр. 303.
  6. ^ „Samuel Beckett | Irish author”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-31. 
  7. ^ Cakirtas, O. Developmental Psychology Rediscovered: Negative Identity and Ego Integrity vs. Despair in Samuel Beckett's Endgame. International Journal of Language Academy.Volume 2/2 Summer 2014 p. 194/203. http://www.ijla.net/Makaleler/1990731560_13.%20.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (25. фебруар 2017)
  8. ^ „The Nobel Prize in Literature 1969”. Nobelprize. 7. 10. 2010. Приступљено 7. 10. 2010. 
  9. ^ „Samuel beckett -1906-1989”. Imagi-nation.com. Приступљено 12. 12. 2013. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди