Džon Maksvel Kuci (engl. John Maxwell Coetzee;[1] Kejptaun, 9. februar 1940), poznatiji kao Dž. M. Kuci, južnoafrički je književnik.[2] On je jedan od najpriznatijih i najodlikovanijih autora na engleskom jeziku.[3][4][5] Osvojio je Bukerovu nagradu (dva puta), CNA nagradu (tri puta), Jerusalimsku nagradu, Prix Femina étranger i Međunarodnu nagradu za beletristiku časopisa Irski tajms, a poseduje i niz drugih nagrada i počasnih doktorata.[3][6]

Džon Maksvel Kuci
J.M. Coetzee by Kubik.JPG
Džon Maksvel Kuci
Datum rođenja(1940-02-09)9. februar 1940.(82 god.)
Mesto rođenjaKejptaun
Južnoafrička Unija
NagradeNobelova nagrada za književnost

U Kejptaunu je završio studije matematike i književnosti.[6] Doktorat iz lingvistike odbranio je u SAD. Predavao je od 1972. godine u svom rodnom gradu kao profesor književnosti. Od 1996. godine član je Komiteta za Društvenu misao Univerziteta u Čikagu.[2]

Romansijersku karijeru počeo je 1974. godine, a međunarodnu slavu stekao je 1980. godine, zahvaljujući romanu Iščekivanje varvara.[6]

Dobitnik je mnogih priznanja. Godine 1983. i 1999. dobio je Bukerovu nagradu, a 1987. godine Jerusalimsku nagradu.[6] Nobelovu nagradu za književnost dobio je 2003. godine.[7] Osim toga, dobitnik je brojnih drugih književnih priznanja u Južnoj Africi, Velikoj Britaniji, Francuskoj i SAD.[2]

Danas živi i radi kao profesor Univerziteta u Adelaidu, u Australiji.[6] Kuci se preselio u Australiju 2002[8] i postao australijski državljanin 2006. godine.[3][9] On živi u Adelejdu.

Život i karijeraУреди

Rani život (dečaštvo)Уреди

Kuci je rođen u Kejptaunu, provincija Kejp, Južnoafrička Unija, 9. februara 1940. godine u porodici Afrikanera.[10][11] Njegov otac, Zakarajas Kuci (1912–1988), bio je povremeno advokat i državni službenik, a njegova majka Vera Kuci (rođena Vehmejer; 1904–1986), školska nastavnica.[3][12] Porodica je kod kuće uglavnom govorila engleski, ali je Džon govorio afrikans sa drugim rođacima.[3] On vodi poreklo od holandskih imigranata iz 17. veka u Južnu Afriku[13][14] po očevoj strani, i od holandskih, nemačkih i poljskih imigranata preko njegove majke.[15][16]

Kuci je većinu svog ranog života proveo u Kejptaunu i u Vusteru, gradu u provinciji Kejp (današnji Zapadni Kejp), kako je opisano u njegovim fikcionalizovanim memoarima, Dečaštvo (1997). Njegova porodica se preselila u Vuster kada je imao osam godina, nakon što je njegov otac izgubio posao u vladi.[12] Pohađao je St. Džozefov koledž, katoličku školu u kejptaunskom predgrađu Rondeboš,[17] kasnije je studirao matematiku i engleski na Univerzitetu u Kejptaunu i 1960. godine stekao diplomu iz engleskog jezika sa odlikovanjem i diplomu umetnosti sa pohvalama u matematici 1961. godine.[4][18]

London (Mladost)Уреди

Kuci se preselio u Ujedinjeno Kraljevstvo 1962. godine i radio kao kompjuterski programer za IBM u Londonu i ICT (engl. International Computers and Tabulators) u Braknelu, ostajući do 1965. godine.[3] Godine 1963. Univerzitet u Kejptaunu dodelio mu je diplomu magistra umetnosti za njegovu tezu „Dela Forda Medoksa Forda sa posebnim osvrtom na romane“ (1963).[3] Kucijeva iskustva u Engleskoj kasnije su ispričana u delu Mladost (2002), njegovom drugom tomu fikcionalizovanih memoara.

AkademiјaУреди

Sjedinjene DržaveУреди

Godine 1965, Kuci je otišao na Univerzitet Teksasa u Ostinu, u Sjedinjenim Državama, na Fulbrajtovom programu, gde je doktorirao 1969. Njegova doktorska disertacija je bila kompjuterski potpomognuta stilska analiza engleske proze Samjuela Beketa.[3] Godine 1968, Kuci je počeo da predaje englesku književnost na Državnom univerzitetu Njujorka u Bafalu, gde je ostao do 1971. godine.[3] U Bafalu je započeo svoj prvi roman, Dusklands.[3]

Još od 1968. godine Kuci je tražio stalni boravak u SAD, proces koji je konačno bio neuspešan, delom zbog njegovog učešća u protestima protiv rata u Vijetnamu. U martu 1970. bio je jedan od 45 članova fakulteta koji su zauzeli univerzitetski Hajes Hol i bili uhapšeni zbog krivičnog dela.[19] Optužbe protiv njih su odbačene 1971. godine.[3]

Univerzitet u KejptaunuУреди

Godine 1972, Kuci se vratio u Južnu Afriku i bio je postavljen za predavača na Katedri za engleski jezik i književnost na Univerzitetu u Kejptaunu. Unapređen je u višeg predavača i vanrednog profesora pre nego što je postao profesor opšte književnosti 1984. godine. Kuci je 1994. postao profesor engleskog jezika u Ardernu, a 1999. imenovan je za istaknutog profesora na Fakultetu humanističkih nauka. Po odlasku u penziju 2002. godine dobio je status emeritusa.[5] Bio je u Komitetu za društvenu misao na Univerzitetu u Čikagu do 2003. godine.[20]

AdelejdУреди

Nakon preseljenja u Adelejd, u Australiji,[15] Kuci je postao počasni naučni saradnik na Odseku za engleski jezik Univerziteta u Adelejdu,[9] gde je njegova partnerka, Doroti Drajver,[4] bila kolega akademik.[21] Prema podacima iz maja 2019. godine, Kuci je naveden kao profesor književnosti u okviru engleskog jezika i kreativnog pisanja u školi, a Driver kao gostujući istraživač.[22]

Važnija delaУреди

  • Sramota (1999)
  • Čekajući varvare (1980)
  • Gospodin Fo (1986)
  • Doba gvožđa (1990)
  • Majstor iz Petrograda (1994)
  • Život i doba Michaela K. (1983)
  • Životi životinja (1999)
  • Zemlja sumraka (1974)
  • Dečaštvo (1997)

ReferenceУреди

  1. ^ Sangster, Catherine (1. 10. 2009). „How to Say: JM Coetzee and other Booker authors”. BBC News. Приступљено 26. 11. 2012. 
  2. ^ а б в „J.M. Coetzee | Biography, Books, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-22. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Head, Dominic (2009). The Cambridge Introduction to J. M. Coetzee. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 1—2. ISBN 978-0-521-68709-6. 
  4. ^ а б в „John Coetzee”. Who's Who of Southern Africa. Архивирано из оригинала на датум 30. 6. 2017. Приступљено 12. 1. 2014. 
  5. ^ а б „Coetzee's literary prowess becomes immortalised” (PDF). UCT Alumni News. University of Cape Town: 16. 2018. Приступљено 30. 5. 2019. 
  6. ^ а б в г д „Dž. M. Kuci | Laguna”. www.laguna.rs (на језику: српски). Приступљено 2022-01-22. 
  7. ^ „The Nobel Prize in Literature 2003”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-22. 
  8. ^ „Adelaide Writers' Week 2019” (PDF). Приступљено 1. 6. 2019. 
  9. ^ а б „JM Coetzee Became an Australian Citizen”. Mail & Guardian. 6. 3. 2006. Приступљено 31. 8. 2011. 
  10. ^ Attridge, Derek (2004). J. M. Coetzee and the Ethics of Reading: Literature in the Event . Chicago: University of Chicago Press. стр. 94. ISBN 978-0-226-03117-0. 
  11. ^ Richards Cooper, Rand (2. 11. 1997). „Portrait of the writer as an Afrikaner”. The New York Times. Приступљено 9. 10. 2009. 
  12. ^ а б Price, Jonathan (април 2012). „J. M. Coetzee”. Emory University. Приступљено 12. 1. 2014. 
  13. ^ O'Callaghan, Billy (22. 6. 2013). „Trying to unwrap the great Coetzee enigma”. Irish Examiner.  "His Cape ancestry begins as early as the 17th century with the arrival from Holland of one Dirk Couché..."
  14. ^ „A Nobel calling: 100 years of controversy”. The Independent. 14. 10. 2005. Приступљено 2. 8. 2009. 
  15. ^ а б „Coetzee honoured in Poznan”. Polskie Radio. 10. 7. 2012. Архивирано из оригинала на датум 17. 02. 2019. Приступљено 12. 1. 2014.  "His maternal great-grandfather was born in Czarnylas, Poland"
  16. ^ Barnard, Rita (19. 11. 2009). „Coetzee in/and Afrikaans”. Journal of Literary Studies. 25 (4): 84—105. S2CID 144514583. doi:10.1080/02564710903226692. Архивирано из оригинала на датум 20. 07. 2017. Приступљено 01. 08. 2022. 
  17. ^ Lowry, Elizabeth (22. 8. 2007). „J. M. Coetzee's ruffled mirrors”. Times Literary Supplement. London. Приступљено 2009-08-02. 
  18. ^ Easton, John; Friedman, Allan; Harms, William; Koppes, Steve; Sanders, Seth (23. 9. 2003). „Faculty receive DSPs, named professorships”. University of Chicago Chronicle. Приступљено 2. 8. 2009. 
  19. ^ „A Rare Interview with Literary Giant J. M. Coetzee”. Buffalo News. 13. 10. 2002. стр. E1. 
  20. ^ Richmond, Chris (2007). „John M. Coetzee”. Ур.: Badge, Peter. Nobel Faces: A Gallery of Nobel Prize Winners. Weinheim: Wiley-VCH. стр. 428—429. ISBN 978-3-527-40678-4. Приступљено 12. 1. 2014. 
  21. ^ „Professor Dorothy Driver”. University of Adelaide. 12. 9. 2012. Приступљено 12. 1. 2014. 
  22. ^ „University Staff Directory: English and Creative Writing”. University of Adelaide. Приступљено 30. 5. 2019. 

LiteraturaУреди

Collected essays
  • The Writings of J. M. Coetzee, ed. Michael Valdez Moses (Durham, NC: Duke University Press, 1994).
  • Critical perspectives on J. M. Coetzee, eds. Graham Huggan and Stephen Watson (New York, NY: St. Martin's Press, 1996).
  • Critical Essays on J. M. Coetzee, ed. Sue Kossew (New York, NY: G.K. Hall, 1998).
  • A Universe of (Hi)stories: Essays on J. M. Coetzee, ed. Liliana Sikorska (Frankfurt am Main; New York, NY: Peter Lang, 2006).
  • J. M. Coetzee and the Idea of the Public Intellectual, ed. Jane Poyner (Athens, OH: Ohio University Press, 2006).
  • J. M. Coetzee: Critical Perspectives, ed. Kailash C. Baral (New Delhi: Pencraft, 2008).
  • J. M. Coetzee in Context and Theory, eds. Elleke Boehmer, Katy Iddiols, and Robert Eaglestone (London; New York, NY: Continuum, 2009).
  • J. M. Coetzee's Austerities, eds. Graham Bradshaw and Michael Neill (Surrey; Burlington, VT: Ashgate, 2010).
  • J. M. Coetzee and Ethics: Philosophical Perspectives on Literature, eds. Anton Leist and Peter Singer (New York, NY: Columbia University Press, 2010).
  • A Companion to the Works of J. M. Coetzee, eds. Tim Mehigan (Rochester: Camden House, 2011).
  • Strong Opinions: J. M. Coetzee and the Authority of Contemporary fiction, eds. Chris Danta, Sue Kossew, and Julian Murphet (New York, NY: Routledge, 2011).
  • Approaches to Teaching Coetzee's 'Disgrace' and Other Works, eds. Laura Wright, Jane Poyner, and Elleke Boehmer (The Modern Language Association of America, 2014).
  • J. M. Coetzee’s The Childhood of Jesus: The Ethics of Ideas and Things, eds. Anthony Uhlmann and Jennifer Rutherford (London: Bloomsbury, 2017).
  • Beyond the Ancient Quarrel: Literature, Philosophy, and J. M. Coetzee, eds. Patrick Hayes and Jan Wilm (Oxford: Oxford University Press, 2017).
  • The Intellectual Landscape in the Works of J. M. Coetzee, eds. Tim Mehigan and Christian Moser (Columbia, MD: Boydell & Brewer, 2018).
  • The Cambridge Companion to J.M. Coetzee, ed. Jarad Zimbler (Cambridge: Cambridge University Press, 2020).

Spoljašnje vezeУреди