Човек који се смеје

Čovek koji se smeje (franc. L'Homme qui rit) roman je Viktora Igoa objavljen aprila 1869. godina. Iako je jedno od Igoovih najnejasnijih dela ekranizovano je 1928. u istoimenom filmu režisera Paula Lenija, sa Konradom Vejtom, Meri Filbin i Olgom Baklanovom u glavnim ulogama. Žan-Pjer Ameri je 2012. snimio istoimeni film u kojem glavne uloge tumače Žerar Depardje, Mark-Andre Gronden i Krista Tere.

Čovek koji se smeje
Naslovna strana izdanja iz 1876. autora Danijela Vijerža
Nastanak
Orig. naslov	LHomme qui rit
Autor	Viktor Igo
Zemlja	Francuska
Jezik	francuski
Sadržaj
Lokalizacija	Engleska; 1690 – 1705.
Izdavanje
Izdavač	A. Lacroix, Verboeckhoven, et Cie
Datum	april 1869.
Broj stranica	538
Tip medija	tvrda
Prevod
Prevodilac	dr Dragoslav Smiljanić
Hronologija
Prethodnik	Pomorci
Naslednik	Vandeja se buni

Nastanak dela

Viktor Igo je Čoveka koji se smeje pisao tokom petnaest meseci provedenih na ostrvima u Lamanšu, nakon što je prognan iz Francuske. Njegova prethodna dela izražavala su kontroverzno viđenje političkih prilika u Francuskoj. Radni naziv ovoga dela bio je Na kraljevu zapovest ali su Igoovi prijatelji predložili da se zove Čovek koji se smeje.

Radnja

Na početku romana opisani su neki od glavnih likova ovog dela: šarlatan koji nosi medveđu kožu i sebe naziva Ursus, što na latinskom znači medved, i njegov verni pratilac i jedini prijatelj, pripitomljeni vuk Homo (latinski naziv za čoveka). Ursus živi u kolibi na točkovima sa kojom posećuje vašare i pijace po južnoj Engleskoj gde prodaje narodne lekove.

Nakon opisa Homa i Ursusa, radnja se pomera na obalu Engleske u noć 29. januara 1690. godine. Grupa skitnica, čiji identitet se ne otkriva čitaocu, užurbano utovaruje brod i sprema se da isplovi. Jedan desetogodišnji dečak je u njihovom društvu ali ga oni ostavljaju na obali i otplovljavaju.

Izgladneo, bosonog i očajan dečak luta kroz mećavu i dolazi do vešala gde pronalazi telo obešenog kriminalca. Mrtvac na sebi ima cipele, dečak ih uzima i nastavlja dalje da se kreće. U međuvremenu, brod sa skitnicama tone nakon velike oluje u Lamanšu. Dečak nastavlja dalje da se kreće i nailazi na telo žene u ritama koja je preminula zbog smrzavanja. Taman kada se spremao da nastavi dalje čuo je dečji plač. U naručju žene pronašao je novorođenče, devojčicu, obešenu o ženinu dojku.

Dečak uzima u naručje devojčicu i nastavlja dalje da ide. Takođe, primećuje da je devojčica slepa. Uspeva da dođe do zaseoka Vejmut ali niko ne želi da mu otvori vrata sve dok ne naiđe na kolibicu na kočijama u kojoj je živeo Ursus. Ursus ga nevoljno prihvata, daje mu da jede i pije a nešto kasnije primećuje i polumrtvo novorođenče. Videvši da se dečak smeje govori mu da to ne radi, međutim, dečak se nije smejao. Pogledavši malo bolje Ursus se zgražava videvši da je dečakovo lice unakaženo kako bi se večno kezio. Dečak Ursusu saopštava da mu je ime Gvinplen i da je to jedino ime koje zna.

Radnja se sada pomera petnaest godina u budućnost tj. u 1705. kada je Engleskom vladala kraljica Ana. Vojvotkinja Džosijana, nezakonita ćerka Džejmsa II, dosađuje se uobičajenim životom na dvoru. Njen verenik Dejvid Diri-Moir, nezakoniti sin lorda Klenčarlija, govori joj da je jedini lek za njenu dosadu Gvinplen, mada joj nije pojasnio ko je ili šta je Gvinplen.

Ursus je sada petnaest godina stariji. Vuk Homo je takođe još uvek živ. Gvinplen je postao dvadeset petogodišnji muškarac. Devojčica koju je Gvinplen spasao postala je šesnaestogodišnja devojka po imenu Dea, na latinskom boginja. Iako slepa Dea je veoma lepa i izrazito čedna. Zaljubljena je u Gvinplena i oseća njegovu nežnu narav iako ne može da mu vidi lice. Opipavajući njegovo lice ona pretpostavlja da je on verovatno uvek srećan zato što se stalno smeje. Njih dvoje se zaljubljuju jedno u drugo.

Ursus i njegovo dvoje usvojene dece za život zarađuju nastupajući kao putujuće pozorište Grin boks na sajmovima i karnevalima po južnoj Engleskoj. Gde god da odu, Gvinplen krije donji deo svog lica. On je sada postao glavni izvor prihoda ove družine. Kod publike izazove smeh svaki put kada pokaže svoje groteskno lice.

Jednom prilikom dok su se pripremali za nastup Ursus primećuje jednog čoveka u službenom odelu sa neobičnim drvenim štapom. Objašnjava Gvinplenu da je to vapentejk, kraljevski stotinar tj. činovnik Krune. Koga god vapentejk dodirne svojim štapom pozvan je od kralja i mora da ide gde god vapentejk kaže.

Prisustvujući jednoj Gvinplenovoj predstavi Džosijana biva zaintrigirana njegovom muškom gracioznošću i deformitetom lica. Takođe, Gvinplen biva privučen njenom lepotom i nadmenim ponašanjem. Iznenada, pojavljuje se vapentejk i svojim štapom dodiruje Gvinplena prisiljavajući ga da ga sledi do suda kraljice Ane. Gvinplen je odveden u tamnicu u Londonu gde doktora po imenu Hardkvanon muče do smrti. Hardkvanon prepoznaje unakaženog Gvinplena, pored toga on priznaje da je njegovu otmicu i deformisanje lica obavio pre dvadeset tri godine.

Godine 1682, tokom vladavine Džejmsa II, jedan od kraljevih neprijatelja bio je lord Lineas Klenačarli, markiz od Korleona i baron u Domu lordova. Bio je privržen republikanskom uređenju zbog čega je morao da emigrira u Švajcarsku. Nakon smrti lorda Klenčarlija, kralj je naredio otmicu njegovog dvogodišnjeg sina Fermena, zakonitog naslednika. Kralj je Fermena prodao bandi skitnica poznatih kao kompračikosi. Dejvid Diri-Moir je nezakoniti sin lorda Lineasa. Njemu je kralj obećao nasledstvo njegovog oca ukoliko se oženi Džosijanom, međutim, s obzirom da je Fermen živ ono će pripasti Gvinplenu.

Reč kompračikos je osmislio Viktor Igo na osnovu španskih reči za kupce dece. Oni za život zarađuju sakaćenjem i unakažavanjem dece, koja su onda primorana da prose ili se pokazuju kao čudaci. Po kraljevoj zapovesti, dvogodišnji Fermen im je prodat i unakažen.

Sada se otkriva da su kompračikosi držali Fermena, kojem su promenili ime u Gvinplen, narednih osam godina sve dok ga nisu ostavili na obali iste one noći kada je on pronašao Deu. Njihov brod je zahvatilo snažno nevreme za šta su krivili sebe i svoj odnos prema Gvinplenu. Kada su uvideli da će potonuti i da im nema spasa rešili su da se pokaju tako što su na jednom pergamentu napisali šta su uradili Fermenu, nakon čega su se potpisali i svoje priznanje su stavili u bocu i bacili u more. Ta poruka je posle petnaest godina stigla do kraljice Ane.

Gvinplenov izostanak je teško pogodio Deu a Ursusa su slagali da je mrtav. Nedugo zatim vlasti ih proteruju iz Engleske zbog neovlašćenog posedovanja vuka.

Gvinplen slučajno upoznaje Džosijanu tokom boravka u njenoj palati u koju ga je doveo njen spletkaroš Barkilfedro. U prvi mah ona ga je skoro zavela. Međutim, Džosijana ubrzo dobija pismo sa kraljičinim naređenjem da se uda za njega (kao zamenu za Dejvida) čime joj Gvinplen prestaje da bude interesantan kao ljubavnik.

Gvinplen sada zvanično postaje lord Fermen Klenčarli, markiz Korleona. Ubrzo zatim odlazi na sastanak Doma lordova. Prilikom oštrog obraćanja engleskim perovima o nejednakostima prisutnim u društvu biva ismejan zbog svog izgleda. Na kraju zasedanja u njegovu odbranu staje jedino Dejvid Diri-Moir koji izaziva desetak lordova na dvoboj ali i samog Gvinplena jer je optužio njegovu majku da je bila ljubavnica Čarlsa II nakon što je bila ljubavnica njegovog oca Lorda Lineasa.

Gvinplen se odriče titule pera i vraća se Ursusu, međutim, ne uspeva da ih pronađe i pomišlja na samoubistvo. Nakon toga uspeva da ih pronađe na brodu koji se spremao da isplovi za Holandiju. Dea je oduševljena što se Gvinplen vratio. Ona ispoljava svoja najdublja osećanja prema njemu a nakon toga iznenada umire. Ursus pada u nesvest a Gvinplen odlazi do ivice broda i baca se u more. Nakon što je došao sebi Ursus je video da je Gvinplen nestao dok Homo sa ograde broda žalosno gleda prema moru i zavija.