Википедија

Човек који је превише знао (film iz 1956)

Čovek koji je previše znao (engl. The Man Who Knew Too Much) je američki triler film iz 1956. godine, koji je režirao i producirao Alfred Hičkok, sa Džejmsom Stjuartom i Doris Dej u glavnim ulogama. Ovo je drugi Hičkokov film koji koristi ovaj naslov, nakon filma iz 1934. godine, ali sa značajno drugačijom radnjom i scenarijem.

Čovek koji je previše znao
Filmski poster
Izvorni naslovThe Man Who Knew Too Much
RežijaAlfred Hičkok
ScenarioDžon Majkl Hejz
ProducentAlfred Hičkok
Glavne ulogeDžejms Stjuart
Doris Dej
Brenda de Banzi
Bernard Majls
Kristofer Olsen
Danijel Želen
Redži Nalder
MuzikaBernard Herman
Direktor
fotografije		Robert Berks
MontažaDžordž Tomasini
Producentska
kuća		Filwite Productions Inc.
Spinel Entertainment
StudioParamount Pictures[a]
Godina1956.
Trajanje120 minuta
Zemlja SAD
Jezikengleski
francuski
Budžet1,2 miliona dolara
Zarada11,3 miliona dolara[3]
IMDb veza

U knjizi Hičkok/Trifo (1967), kao odgovor na tvrdnju kolege filmskog stvaraoca Fransoa Trifoa da su aspekti rimejka daleko bolji, Hičkok je odgovorio: „Recimo samo da je prva verzija delo talentovanog amatera, a da je drugi napravio profesionalac”.[4][5]

Film je premijerno prikazan na Filmskom festivalu u Kanu 29. aprila 1956. godine.[6] Osvojio je Oskara za najbolju originalnu pesmu za pesmu „Que Sera, Sera (Whatever Will Be, Will Be)”, koju je otpevala Doris Dej.

Radnja uredi

Američka porodica – dr Bendžamin „Ben” Makena, njegova supruga, popularna pevačica Džozefin „Džo” Konvej Makena i njihov sin Henri „Henk” Makena – na odmoru je u Francuskom Maroku. Putujući od Kazablanke do Marakeša, upoznaju Francuza Luja Bernara. On deluje prijateljski, ali Džo je sumnjičava prema njegovim brojnim pitanjima i izbegavanju odgovora.

Bernar nudi da odvede Makene na večeru, ali otkazuje kada čovek sumnjivog izgleda pokuca na vrata hotelske sobe porodice. U restoranu porodica upoznaje prijateljski engleski bračni par, Lusi i Edvarda Drejtona. Makene su iznenađeni kada vide Bernara kako stiže i seda na drugo mesto, očigledno ih ignorišući.

Sledećeg dana, posećujući marokansku pijacu sa Drejtonovima, Makene vide čoveka koga juri policija. Nakon što je uboden u leđa, čovek prilazi Benu, koji otkriva da je on prerušeni Bernar. Umirući Bernar šapuće da će u Londonu biti ubijen strani državnik i da Ben mora javiti nadležnima za „Ambrouza Kapela”. Lusi vraća Henka u hotel dok Ben, Džo i Edvard odlaze u policijsku stanicu da se raspitaju oko Bernarove smrti. Jedan službenik im objašnjava da je Bernar bio agent francuske obaveštajne službe.

Ben prima telefonski poziv u policijskoj stanici; Henk je kidnapovan, ali neće biti povređen ako Makene ništa ne kažu policiji o Bernarovom upozorenju. Znajući da je Henk ostavljen uz Lusi, Ben šalje Edvarda da ga pronađe. Kada se Ben i Džo vrate u hotel, otkrivaju da se Edvard odjavio. Ben shvata da su Drejtonovi par koji je Bernar tražio i da su umešani u Henkovu otmicu. Kada sazna da su Drejtonovi iz Londona, odlučuje da on i Džo treba da odu tamo i pokušaju da ih pronađu preko Ambrouza Kapela.

U Londonu, inspektor Bjukenan iz Skotland Jarda govori Džo i Benu da je Bernar bio u Maroku da bi otkrio zaveru oko atentata, i da bi trebalo da ga kontaktiraju ako se čuju sa kidnaperima. Ostavljajući prijatelje u svom hotelskom apartmanu, Makene traže osobu po imenu Ambrouz Kapel. Džo shvata da se zapravo radi o „Ambrouz kapeli”, te oni stižu u kapelu gde zatiču Edvarda kako vodi liturgiju. Džo napušta kapelu da pozove policiju. Nakon što Edvard pošalje svoje parohijane kući, Ben se suočava sa njim i biva nokautiran i zaključan unutra. Džo stiže sa policijom, ali oni ne mogu da uđu bez naloga.

Džo saznaje da je Bjukenan otišao na koncert u Rojal Albert Hol i traži od policije da je odvede tamo. Kada policija i Džo odu, Drejtonovi odvode Henka u stranu ambasadu. U holu Rojal Albert Hola, Džo vidi čoveka koji joj je došao na vrata u Maroku. Kada on zapreti da će nauditi Henku ako se ona umeša, ona shvata da je on ubica koji je poslat da ubije inostranog premijera.

Ben beži iz kapele kroz zvonik i stiže do Rojal Albert Hola, gde Džo pokazuje na ubicu. Ben pretražuje lože u potrazi za ubicom, koji čeka da udare činele kako bi prikrile njegov pucanj. Neposredno pre nego što udare činele, Džo vrišti, a ubica promaši svoj cilj, samo ranivši svoju metu. Ben se bori sa potencijalnim ubicom, koji pada i gine.

Zaključujući da će Henk verovatno biti u ambasadi, ali i da je ona suverena i izuzeta od istrage, Makene primaju poziv od zahvalnog premijera. Ambasador je organizovao zaveru za ubistvo premijera, a za neuspeli pokušaj okrivljuje Drejtonove. Znajući da Henk može da svedoči protiv njih, naređuje Drejtonovima da ubiju dečaka.

Premijer traži od Džo da peva, te ona glasno izvodi pesmu „Que Sera, Sera”, tako da Henk može da je čuje. Lusi, koja čuva Henka dok se Edvard sprema da ga ubije, uznemirena je zbog mogućnosti ubistva deteta, pa podstiče dečaka da zviždi uz pesmu. Ben prati zvižduk i pronalazi Henka. Edvard pokušava da pobegne i drži ih na nišanu, ali kada ga Ben udari, on pada niz stepenice i gine.

Makene se vraćaju u svoj hotelski apartman, gde Ben objašnjava njihovim prijateljima koji su zaspali: „Žao mi je što nas nije bilo toliko dugo, ali morali smo da odemo i pokupimo Henka.”

Uloge uredi

Glumac Uloga
Džejms Stjuart dr Bendžamin „Ben” Makena
Doris Dej Džozefin „Džo” Konvej Makena
Bernard Majls Edvard Drejton
Brenda de Banzi Lusi Drejton
Kristofer Olsen Henri „Henk” Makena
Ralf Truman inspektor Bjukenan
Danijel Želen Luj Bernar
Mogens Vit ambasador
Alan Maubrej Val Parnel
Hilari Bruk Džen Piterson
Redži Nalder Rijen
Ričard Votis asistent menadžera
Noel Vilman Vubern
Aliks Talton Helen Parnel
Kerolin Džouns Sindi Fontejn

Alfred Hičkok, kao i u većini svojih filmova, ima kameo ulogu. Ovde se može videti 25. minutu filma, u donjem levom uglu, kako gleda akrobate na marokanskoj pijaci, leđima okrenut kameri, nosi svetlosivo odelo i stavlja ruke u džepove, neposredno pre nego što špijun bude ubijen. Bernard Herman, koji je napisao muziku za film, nastupio je kao dirigent u Rojal Albert Holu, što je jedini put da se Herman pojavio pred kamerom u nekom filmu.[7]

Produkcija uredi

Alfred Hičkok je prvi put razmatrao američki rimejk filma Čovek koji je previše znao 1941. godine, ali se tek 1956. vratio ovoj ideji kako bi ispunio ugovorni zahtev Paramount Pictures-a. Studio se složio da je to film koji bi se mogao dobro prilagoditi novoj deceniji. Sekvenca Rojal Albert Hola povukla je inspiraciju iz stripa H. M. Bejtmana „Čovek sa jednom notom”, koji prati svakodnevni život muzičara koji svira samo jednu notu u simfoniji, slično sviraču činela u filmu.[8]

Scenario uredi

Scenarista Džon Majkl Hejz je angažovan pod uslovom da neće pogledati raniji film, niti pročitati njegov scenario, a sve detalje radnje je dobio na sastanku sa Hičkokom.[9]‍:167 Samo su početne scene scenarija bile spremne kada je snimanje počelo, a Hejz je morao da pošalje sledeće stranice scenarija vazdušnom poštom kad ih je završio.[9]‍:187–191

Muzika uredi

Hičkokov česti saradnik, kompozitor Bernard Herman, napisao je pozadinsku muziku za film; međutim, izvođenje Kantate olujnih oblaka Artura Bendžamina, koju je dirigovao Herman, koristi se kao izvorna muzika za vrhunac filma. Herman je dobio mogućnost da komponuje novu kantatu koja će se izvoditi tokom vrhunca filma. Međutim, smatrao je da je Kantata olujnih oblaka iz originalnog filma iz 1934. godine toliko prikladna za film da je odbio, iako je proširio orkestraciju i ubacio nekoliko ponavljanja kako bi sekvenca bila duža. Herman se pojavio u filmu kao dirigent Londonskog simfonijskog orkestra sa mecosopranom Barbarom Hauit i horom tokom scena sa Rojal Albert Holom. Sekvenca u Rojal Albert Holu traje 12 minuta bez ikakvog dijaloga od početka Kantate olujnih oblaka do vrhunca kada lik Doris Dej vrišti.[10]

Lik Doris Dej u filmu je poznata, sada penzionisana, profesionalna pevačica, a dva puta peva pesmu „Que Sera, Sera (Whatever Will Be, Will Be)”, koja je filmu donela Oskara za najbolju originalnu pesmu. Dejina verzija pesme dostigla je drugo mesto na američkim pop listama[11] i prvo mesto u Velikoj Britaniji.[12]

Prijem uredi

Recenzije filma su uglavnom bile pozitivne, iako su neki kritičari izrazili sklonost prema originalu iz 1934. godine. Bosli Krauter iz novina The New York Times je napisao: „Džejms Stjuart je nadmašio svoj posao u filmu Prozor u dvorište kao čovek koji je previše znao, a Doris Dej je iznenađujuće efikasna kao majka izbezumljena otmicom svog deteta... Čak i u ogromnom VistaVision formatu, triler starog Hičkoka ima punu snagu.”[13] Variety je napisao da, iako Hičkok razvlači „film na malo predugačkih 119 minuta, on i dalje održava neizvesnost sve vreme i dobija snažnu glumu dve zvezde i drugih članova glumačke ekipe”.[14] Harrison's Reports nazvao je film „veoma uzbudljivim i zabavnim napetim trilerom” koji „drži publiku od početka do kraja”.[15] Ričard L. Kou iz The Washington Post-a takođe je pohvalio film, koga je nazvao „dendijem svoje popularne vrste” iako je „malo previše ležeran”.[16] Džon Makarten iz The New Yorker-a napisao je u negativnoj recenziji da iako je rimejk bio „nesumnjivo bolji i sjajniji od originala, ne pomera se agilnošću svog prethodnika. Nema sumnje, naravno, da je gospodin Hičkok u jednom trenutku bio majstor celuloidne neizvesnosti, ali u poslednje vreme sve češće snima filmove koji su preteški da bi se prepustili trikovima njegovih ranijih dana.”[17] The Monthly Film Bulletin je napisao: „Iako je prilično zabavan triler, sa nekim karakteristično oštroumnim i zajedljivim Hičkokovim dodirima, verovatno će razočarati poklonike prvog filma. Nedostaje mu raniji tempo i uzbuđenje; poseban engleski šarm originala je bio zamenjen za neodređeni kosmopolitizam formata VistaVision i Technicolor; epizoda sa zubarom i vrhunac opsade nažalost nedostaju.”[18] K. A. Ležen iz The Observer-a je napisala da je zaplet imao „sklonost da vijuga” sa „šalama koje su možda delovale duhovitije u pisanoj formi”, zaključivši da je film „jak” sve dok se drži glavne radnje, „ali prvi Čovek koji je previše znao bio je jači u svakom pogledu.”[19]

Film je ostvario komercijalni uspeh. Snimljen sa budžetom od 1,2 miliona dolara, zaradio je 11,3 miliona dolara na domaćim blagajnama,[3] zaradivši 4,1 miliona dolara od iznajmljivanja američkih bioskopa.[20]

Na sajtu Rotten Tomatoes, film ima rejting odobravanja od 87% na osnovu 39 recenzija, sa prosečnom ocenom 7,80/10. Konsenzus sajta glasi: „Prepravljajući sopstveni film iz 1934, Hičkok prožima Čoveka koji je previše znao slikovitim mestima i međunarodnim intrigama, a pomaže mu briljantno zbunjena izvedba Džejmsa Stjuarta”.[21]

Američki filmski institut je 2004. godine uvrstio pesmu „Que Sera, Sera (Whatever Will Be, Will Be)” na 48. mesto liste 100 godina AFI-ja... 100 pesama.[22]

Kućni mediji uredi

Čovek koji je previše znao nije ponovno objavljivan sve do 1983. kada ga je kupio Universal Pictures.[23][24] Film je izdat za kućne medije od strane kompanije Universal Pictures Home Entertainment u VHS, Betamax, LaserDisc, DVD i Blu-ray formatima.[25] DVD izdanje iz 2000. sadrži dokumentarac o snimanju filma, uključujući intervjue sa Hičkokovom ćerkom Patrišom i članovima produkcijske ekipe.

Napomene uredi

  1. ^ Nakon objavljivanja filma, Paramount je preneo prava distribucije na Hičkoka, nakon čega ih je kupio Universal Pictures 1983. godine.[1][2]

Reference uredi

  1. ^ McGilligan, Patrick (2003). Alfred Hitchcock: A Life in Darkness and Light. Wiley. str. 653. 
  2. ^ Rossen, Jake (5. 2. 2016). „When Hitchcock Banned Audiences From Seeing His Movies”. Mental Floss. Pristupljeno 9. 9. 2020. 
  3. ^ a b Box Office Information for The Man Who Knew Too Much. The Numbers. Retrieved August 16, 2013.
  4. ^ Coe, Jonathan. „The Man Who Knew Too Much”. Sight and Sound. BFI. Arhivirano iz originala 3. 8. 2012. g. Pristupljeno 13. 4. 2012. 
  5. ^ Truffaut, Francois (2. 10. 1985). Hitchcock: A Definitive Study of Alfred Hitchcock. Simon & Schuster. ISBN 9780671604295. 
  6. ^ „Festival de Cannes: The Man Who Knew Too Much”. festival-cannes.com. Arhivirano iz originala 17. 10. 2014. g. Pristupljeno 4. 2. 2009. 
  7. ^ Ben Mankiewicz. The Man Who Knew Too Much (Television) (na jeziku: engleski). Turner Classic Movies. Pristupljeno 15. 4. 2021. 
  8. ^ Hitchcock/Truffaut, p. 92
  9. ^ a b DeRosa, Steven. Writing with Hitchcock. The Collaboration of Alfred Hitchcock and John Michael Hayes. Faber and Faber, 2001.
  10. ^ „Benjamin, A: The Storm Clouds Cantata from The Man Who Knew Too Much”. prestoclassical.co.uk. 
  11. ^ Whitburn 1987, str. 87
  12. ^ „everyHit.com – UK Top 40 Hit Database”. everyHit.com. jun 1956. Pristupljeno 25. 8. 2008. 
  13. ^ Crowther, Bosley (17. 5. 1956). „Screen: At the Old Stand”. The New York Times: 37. 
  14. ^ „The Man Who Knew Too Much”. Variety: 6. 2. 5. 1956. 
  15. ^ „'The Man Who Knew Too Much' with James Stewart and Doris Day”. Harrison's Reports: 70. 5. 5. 1956. 
  16. ^ Coe, Richard L. (24. 5. 1956). „Hitchcock Has Another Hit”. The Washington Post. str. 26. 
  17. ^ McCarten, John (26. 5. 1956). „The Current Cinema”. The New Yorker. str. 119. 
  18. ^ „The Man Who Knew Too Much”. The Monthly Film Bulletin. 23 (269): 73. jun 1956. 
  19. ^ Lejeune, C.A. (24. 6. 1956). „Practised Hands”. The Observer. str. 9. 
  20. ^ "The Top Box-Office Hits of 1956", Variety. January 2, 1957.
  21. ^ „The Man Who Knew Too Much”. Rotten Tomatoes. Pristupljeno 3. 5. 2022. 
  22. ^ „AFI's 100 Years...100 Songs” (PDF). American Film Institute. 2004. Pristupljeno 26. 8. 2016. 
  23. ^ „The Man Who Knew Too Much (1956) - Notes - TCM.com”. Turner Classic Movies. 
  24. ^ Wells, Jeffrey (9. 5. 1993). „The Plot to Restore 'Vertigo'”. Los Angeles Times. Pristupljeno 9. 9. 2020. 
  25. ^ Kenneth Brown. „The Man Who Knew Too Much Blu-ray”. Blu-ray.com. 

Spoljašnje veze uredi

 
Čovek koji je previše znao na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Човек_који_је_превише_знао_(филм_из_1956)&oldid=26055702”