Šaljive narodne priče
Šaljive narodne priče pripadaju narodnoj književnosti. U njima se govori o nekom šaljivom događaju ili smešnoj situaciji, iznose se smešni postupci i sve ono što bi moglo da izazove smeh. Vezane su za stvarnost i u njima nema ničeg fantastičnog.
Šaljive narodne priče najčešće su kratke. U njima je sve svedeno na najmanju moguću meru: sam događaj, opis, dijalog, a sve u nameri da njen kraj bude što efektniji i uspešniji. Često šaljive narodne priče sadrže u sebi, pod vidom komične situacije, oštru kritiku.[1]
Sakupljači srpskih narodnih priča uredi
Vuk Stefanović Karadžić je sakupljao sve vrste narodnih umotvorina, pa i šaljive narodne priče i objavljivao ih u zbirkama od početka 19. veka.[1] Osim njega poznati sakupljači narodne književnosti bili su Vuk Vrčević[2] Luka Grđić Bjelokosić.[3]
Likovi uredi
Što se tiče likova, u šaljivim narodnim pričama često se ismevaju određene grupe ljudi. To su uglavnom popovi, age, spahije, trgovci, određene žene itd. Postoji mnogo tipskih likova: po nepisanom pravilu svekrve i tašte su zle, a devojke vredne i dobre. Ljudi iz naroda su mudri, dosetljivi, snalažljivi, a razni ugnjetači i osvajači nespretni, glupi, sebični, podmukli. Najpoznatiji tipski likovi su Era, Nasredin Hodža i Ćosa, a postoje i priče sa Vukom Dojčevićem, šaljivim likom iz Crne Gore. U mnogim pričama javlja se i Ciganin, a postoje i priče sa Kraljevićem Markom.
Ćosa uredi
U šaljivim pričama o Ćosi saznajemo da je to lice slabog fizičkog izgleda, ali je veoma mudro i lukavo. Ćosa pobeđuje čak i mnogo jače od sebe.Neke priče o Ćosi:
- Laž za opkladu
- Ćoso i divovi[4]
Ero uredi
Ipak, najpoznatiji srpski junak je Ero, seljak koji uvek pobeđuje svoje protivnike svojom mudrošću i upornošću. Protivnici su mu najčešće Turci, age, begovi, kadije, ali to mogu biti i drugi razni predstavnici vlasti. U pričama o Eri vidi se odnos srpskog naroda prema Turcima. Erini postupci isti su kao i postupci naroda. Erina mržnja prema turskim osvajačima, jeste mržnja naroda. Najpoznatije priče i anegdote o Eri su:
Nasradin hodža uredi
Veoma česte su i priče o Nasradinu hodži, čije se ime javlja u mnogo varijanti: Nasrudin, Nasredin, Nasradin, Nastradin i tome slično. Po predanju, Nasradin Hodža je živeo u Turskoj u 14. veku. Priče i šale koje mu se pripisuju prvi put su štampane sredinom 19. veka u Istanbulu i od tada su doživele bezbroj izdanja na svim svetskim jezicima. Priče o Nasredinu Hodži popularne su u Turskoj, Bugarskoj, u Arabiji, u Albaniji i na Kavkazu tj. na području bivšeg Osmanskog carstva. U svim tim zemljama Nasradin je predstavljen kao veseljak, šaljivdžija, a njegov humor je vedar, optimistički. Ma šta ga snašlo u životu, Nasradin-hodža ne očajava. Dolaskom Turaka u srpsko govoreće prostore postao je popularna ličnost i kod nas, najviše zbog toga što je njegov humor bio blizak narodu. U srpskom jeziku anegdote o Nasradinu Hodži bile su veoma popularne, pa je tokom 19. veka i na srpskom objavljeno nekoliko zbirki, od kojih je najpoznatija zbirka Stevana Sremca iz 1894. godine. Nasradin Hodža prikazivan je po pravilu kao starac sa dugačkom sedom bradom i sedom kosom i sa velikim belim turbanom na glavi, obučen u tursku nošnju. Magarac je njegov nerazdvojni pratilac, a Nasredin ga često jaše obrnuto okrenut u sedlu. Najpoznatije šaljive priče o Nasredinu hodži su:
- Hodža se boji za krčag
- Krepao kotao
- Ne treba verovati magarcu
- Sapun vrani na poklon
- Bolje smokve nego rotkve
- Pun tanjir vode
- Koju bi ženu hodža spasio
- Centar sveta
Inače, Nasradinov grob nalazi se u malom gradu Akšehiru u Turskoj u kome se održava međunarodni festival karikature. Tako je počela da se ostvaruje ideja da Akšehir postane centar sveta, kao što je to napisano u jednoj staroj priči o Nasradinu. Pitali ljudi hodžu gde je centar sveta, a on im reče: „Evo, ispod kopita zadnje noge mog magarca, pa pogledajte!" Pošto se niko nije usudio da podigne nogu magarcu, centar sveta je ostao u Akšehiru.
Poznate šaljive narodne priče uredi
- Krepao kotao
- Zla žena sačuvala muža
- Kako se Kraljević Marko junaštvu naučio
- Kapa i svat
- Nesrećniku se ne može pomoći
- Kako Ciganin nauči konja gladovati
- Utopio se pop što nije ruku dao
- Pustio bi ja njega, al' neće on mene
- Zvali magarca na svadbu
- Pop u trnju
- Seljaci kupuju pamet
- Kupovao naočare da zna čitati
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b Samardžija, Snežana (1986). „Šaljiva narodna pripovetka”. Šaljive narodne priče. Beograd: Rad. str. 5-17.
- ^ Lakićević, Dragan (2004). „Vuk s Jadranskog mora”. Vuk Vrčević: Šaljive narodne priče. Beograd: Bookland. str. 99—104. ISBN 86-7182-165-X.
- ^ Lakićević, Dragan (2008). „Inteligencija života”. Dobra hvala: šaljive narodne priče. Beograd: Bookland. str. 129—132. ISBN 978-86-7182-296-1.
- ^ Narodne pesme i priče. Beograd: Nolit, Prosveta, Zavod za udžbenike. 1978. str. 151-152.
Literatura uredi
- Skupio ih i na svijet izdao, Vuk Stef. Karadžić (1853). Srpske narodne pripovjetke. u Beču: U štampariji jermenskoga manastira. (reprint: Nolit, 1977, COBISS.SR 107573260)
