VHS
VHS je skraćenica za engl. Video Home System (“sistem kućnih videa”).[1] Prvi VHS plejer je razvila japanska kompanija JVC (originalni naziv: jap. 日本ビクター株式会社 što se čita nihon bikušiki-gaiša, što u bukvalnom prevodu znači japanska video kompanija; latinična skraćenica je nastala od engleskog prevoda imena). Prvi VHS plejer je prikazan javnosti 1976. godine.
Istorija uredi
Istoriju VHS plejera možemo podeliti na 5 delova:
Početak ere VHS plejera uredi
VHS plejer je prvi put prikazan na Potrošačkom sajmu elektronike (engl. Consumer Electronics Show) u Čikagu 4. juna 1977. godine, a 1. oktobra iste godine je počela i prodaja široj javnosti. Krajem 1970-ih i početkom 1980-ih, industrija je bila u svojevrsnom “ratu” između VHS-a i Betamaksa (originalno: Betamax; skraćeno: Beta).
“Rat”: VHS i Betamaks uredi
U tehnološkom ratu za prevlast između VHS-a i Betamaksa, VHS odnosi pobedu zbog svojih prednosti poput: dužeg vremena prikazivanja videa, bržeg premotavanja unapred i nazad i manje komplikovanog i jeftinijeg plejera tj. čitača. VHS tehnologija je pripadala “JVC”-u, ali je ta kompanija prodavala licence za svoj proizvod drugim kompanijama po znatno nižim cenama u odnsu na one koje je tražio Soni za svoj proizvod. Ta činjenica je takođe išla u prilog pobedi VHS-a.[2]
Druga polovina 1980-ih i 1990-e uredi
Pobeda u “ratu” s Betamaksom je imala za posledicu da se VHS plejer unapređuje u svim poljima što je dovelo da upravo taj proizvod dominira tokom druge polovine 1980-ih i tokom 1990-ih. VHS u tom periodu nije imao ozbiljnog konkurenta. U tom periodu su VHS kasete i plejeri bili unapređivani kako bi što više odgovarali potrebama korisnika.
Kraj masovne upotrebe uredi
U bliskoj prošlosti, optički diskovi su počeli da nude bolji kvalitet u odnosu na VHS kasete. Digitalni svestrani diskovi – DVD-ovi su na kraju masovno prihvaćeni i time su gotovo u potpunosti zamenili VHS. Proizvodnja VHS-a je počela da drastično opada od 2000. godine, a od 2006. godine niti jedan zvanični filmski studio u SAD nije objavio novosnimljeni film u VHS formatu.[3][4]
Primena VHS tehnologije danas uredi
Trideset i prvog decembra 2008. godine završeno je poslednje veliko prebacivanje materijala s VHS kaseta u SAD. Od 2010. gotovo sve novonapravljene VHS kasete su prazne trake za snimanje dužine trajanja 6–8 časova. S proređenjem VHS kaseta, drastično su se proredili i VHS plejeri.
Tehničke informacije uredi
Kada se priča o tehničkim informacijama vezanim za VHS kasete i plejere, važno je pomenuti:
Kapacitet kaseta uredi
VHS kaseta sadrži najviše 430m trake najmanje moguće debljine, time dajući maksimum od 3,5 za NTSC, tj. 5 časova za PAL standardnog (SP) kvaliteta. Druge brzine poput SP i EP/SLP koji udvostručuju i utrostručuju dužinu snimanja za oblast NTSC-a. Te drugačije brzine pri snimanju prouzrokovale su drastičan gubitak kvaliteta plejbeka tj. zvuka u pozadini. Zbog toga, većina traka je pravljena u SP modu s kapacitetom koji je gore naveden.
Način snimanja videa uredi
VHS kasete imaju prosečno 3 MHz širine frekventnog pojasa (ŠFP) za videe i 400 kHz ŠFP-a za chroma (boju), čime se postiže snimanje direktno s osnovnog pojasa. U poređenju s današnjom digitalnim terminologijama, VHS je, grubo izračunato, jednak s 333x480 piksela luma i 40x480 chroma rezolucija (333x480 piksela = 159,840 piksela ili 0.16MP).
Dizajn kaseta uredi
VHS kaseta je 187mm široka, 103mm visoka, 25mm debela, plastikom obložena kutija s 5 “Filips hed” vijka. VHS kaseta takođe sadrži antidispuling (“gužvanje trake”) mehanizam: nekoliko plastičnih delova između 2 vijka. Kočnice kalema se otpuštaju uguravanjem u 6.35 mm veliku rupu ulazom s dna kasete, udaljenom oko 19.05 mm od ivica.
Verzije VHS kaseta uredi
Prilikom priče o VHS kaseta, potrebno je navesti sledeće njihove verzije:
Super-VHS / ADAT / SVHS-ET uredi
Tu je i VHS-Compact (skraćeno: VHS-C), prvenstveno razvijen za VCR portablu 1982. godine, ali je usledio ogroman uspeh zbog male veličine kamkodera. Najduža traka sadrži 40 min. u SP tj. 120 min. u EP modu. Kako je traka s VHS-C bila slična onoj s obične VHS kasete, i običan VHS plejer je mogao da „čita“ VHS-C uz odgovarajući adapter. Poboljšana verzija VHS-C-a je Super VHS-Compact, tj. S-VHS-C.
W-VHS / Digital VHS uredi
W-VHS dozvoljava snimanje MUSE Hi-Vision analognog TV-a visoke rezolucije, koji se pravio u Japanu od 1978. do 2007. godine. Druga unapređena verzija, nazvana Digital-VHS (skraćeno: D-VHS), snima digitalni video visoke rezolucije (HD) na VHS formu trake. D-VHS može da snimi do 4 časa ATSC digitalnog TV-a (720 p ili 1080 i) ili do 40 časova TV programa standardnog kvaliteta pri manjoj brzini.
D9 uredi
JVC je dizajnirao i digitalni profesionalni proizvod pod nazivom Digital-S, ili zvanično – D9, koji koristi standardnu formu VHS trake i, u suštini, isti način mašinskog upravljanja kao S-VHS rekoder. Ovo je najjeftinija verzija koja omogućava pre-read izmene. Ovaj format je najznačajnije koristio Foks za neke od svojih kablovskih mreža.
Reference uredi
- ^ IEEE History Center: Development of VHS, cites the original name as "Video Home System", from an article by Yuma Shiraishi, one of its inventors. Retrieved December 28, 2006.
- ^ „Lessons Learned from the VHS - Betamax War”. Besser.tsoa.nyu.edu. Pristupljeno 11. 7. 2011.
- ^ „It's unreel: DVD rentals overtake videocassettes”. The Washington Times. Washington, D.C. 20. 6. 2003. Pristupljeno 2. 6. 2010.
- ^ Boucher, Geoff (22. 12. 2008). „VHS era is winding down”. Articles.latimes.com. Pristupljeno 11. 7. 2011.
