Беса је чврсто обећање, које се мора одржати и по цену живота. Код племена у северној Албанији била је позната још у средњем веку као посебна норма у уређивању међуплеменских и међуљудских односа. Кодификована је у познатом кануну Леке Дукађина. Имала је, а често и данас има, посебну улогу у крвној освети, јер су се под њеном заштитом завађене странке могле слободно кретати за одређени период, без бојазни од освете.[1] Иван Јастребов је записао да Геге знају за бесу, док Тоске не знају за тај обичај.[2]

Референце

уреди
  1. ^ Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.
  2. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија. Београд: Службени гласник. стр. 347. 

Спољашње везе

уреди