Гринова функција

Гринова функција G(x,x') је решење линеарне диференцијалне једначине облика: где је D_x диференцијални оператор, а δ(x-x') Делта функција. Може се рећи да је Гринова функција одговор система на јединичну побуду.[1]

Гринове функције су добиле назив по британском математичару Џорџу Грину који их је увео у математику 1830-их година. Метод Гринових функција има примењују у математици и физици при решавању разних врста диференцијалних једначина.

Особине уреди

Гринова функција није једнозначно одређена. За њено одређивање потребно је додати одређени гранични услов, а најчешће се наметају Дирихлеов или Нојманов гранични услов.

  • Дирихлеов гранични услов захтева да Гринова функција на граници буде једнака нули. Последица оваквог захтева је да је Гринова функција симетрична по   и  , тј. да је  
  • Нојманов гранични услов подразумева да је извод Гринове функције у правцу нормале једнак  .

Поасонова једначина уреди

Гринова функција за Поасонову једначину:

 

има опште решење:

 

где је   решење хомогене диференцијалне једначине:  

Метод Гринових функција уреди

Метод Гринових функција се уводи за решавање диференцијалних нехомогених једначина које су линеарне. Метод се састоји у томе да се аналогна једначина увођењем Гринове функције уместо почетне решава за јединичну побуду уместо за нехомоген део, и онда се укупно решење добија суперпозицијом, што је еквивалентно Хајгенсоновом принципу у таласима и оптици.

Пример уреди

Стационарна Шредингерова једначина има облик:

 

где је   позната функција.

Ова једначина се може решити методом Гринових функција. Дакле, решавамо аналогну једначину с тим што непознату функцију замењујемо Гриновом функцијом, а нехомоген део с десне стране једначине замењујемо Делта функцијом.

 

Таласна функција преко Гринове функције је изражена као:

 

што се може лако проверити убацивањем у почетну једначину.

Како су сви чланови у једначини са Гриновом функцијом инваријантни на транслације, то ни Гринова функција не зависи експлицитно од координата:

 

а једначина се може решити развојем у Фуријеов интеграл:

 

где коефицијенте у развоју добијамо преко инверзног Фуријеовог интеграла.[2]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Електродинамика, Воја Радовановић, pp. 113-116, Физички факултет, децембар 2014, приступљено: 21. август 2015.
  2. ^ Борнова апроксимација, pp. 201-204, Квантна механика, Маја Бурић, јун 2015

Спољашње везе уреди