Корисник:Domatrios/О арапском језику
Арапски језик – Реч је магија
"Peч јe магија, она је моћна - кo јe савлада, јачи је од ратника "
"Па ни данас, може бити, нема народа на свету који би, као Арабљани, био тако присно предан лепоти речи, лирској импресији. Тај јединствени народ пустиње има нечувено богат језик. Шта су за друге народе били архитектура, сликарство, музика, то је за Арабљане био језик.
Арабљанин савладава свој језик мајсторски. Он познаје стотине синонима за камилу, или за мач, радо употребљава најтеже обрте речи u искрено презире убоге народе који немају тако богат језик. Арабљанин претерано пази на чистоту свог језика.
Измалена упознавају се арабљанска деца са уметношћу лепе речи. Најобичнија бедуинка ишиба своје дете због погрешног грамашичког обрта. Јер реч је света, она веже све Арабљане u чини их једним народом."
Одломак из књиге: "Мухамед - постанак u ширење ислама", Есад Беј, Београд 1940.
Можда ниједан народ на свету не показује толико ентузијазма и дивљења према књижевном изразу и можда ни на један други народ не делује толико и писана и изговорена реч као на Арапе.
Арапи кажу како је арапски најбољи, најлепши и најсавршенији језик целог света. То је вероватно тачно ако се односи на класични арапски који је у погледу граматике јако дорађен. Парадигме за све могуће случајеве. Проблем је у томе што данас међу толиким милионима Арапа не може да се нађе ни 10.000 Арапа који савршено владају арапским језиком, односно класичним арапским. Језик који се данас говори и чује су разни дијалекти «без падежи». Оригинални арапски је имао три: номинатив, генитив и акузатив. Арапи данас муку муче када желе да пређу са свога дијалекта и да се неком обрате на класичном језику.
Иначе, арапски језик за који неки сматрају да је «камени», у својој историји се и превише развијао, али Арапи из разумљивих разлога (Кур’ан) форсирају да је данашњи правилан арапски више-мање као и класични језик Кур’ана. Такође имају проблеме диглосије где користе један дијалект међу собом, а други у свечаним приликама, у научним радовима или када се обраћају странцима који познају само класични (обично страни студенти и професори).
Тешко да је иједан језик способан да изврши тако неодољив утицај на душе оних који се њим служе као што, изгледа, врши арапски. Данашње слушаоце у Багдаду, Дамаску и Каиру може покренути и узбудити до највеће мере рецитовање песама које они половично схватају, као и говори држани на класичном језику, иако их само деломично разумеју. Ритам, рима, музика изазивају код њих ефекат нечега што они називају »допуштена магија« (sihr halal).
Типични Семити, Арабљани нису створили или развили никакву властиту велику уметност. Њихова уметничка природа нашла је израза само посредством говора. Ако се Грк поносио својим статуама и архитектуром, Арабљанин је у својој оди (qasidah) и Хебреј у свом псалму нашао лепши начин да себе изрази.
»Лепота човека«, изјављује стара арапска пословица, »почива у изражајној способности његова говора.«
»Мудрост је«, каже друга, каснија изрека, »наишла на три ствари, на мозак Франака, руке Кинеза и језик Арапа«.
Речитост, тј. способност снажног и отменог изражавања и у прози и у поезији, поред владања луком и јахачке вештине, сматране су, у jahiliyah периоду, као три основна атрибута »савршена човека« (al-kamil). Захваљујући својој нарочитој структури, арапски се показао изванредно прикладан за збијен, продоран и епиграмски начин говора.
Ислам је у пуној мери искористио ову језичку црту и ову психолошку особину његова народа. Одатле и »натприродни карактер« (i'jaz) стила и композиције Ку'рана, на који се позивају муслимани као на најјачи аргуменат у прилог истинитости своје вере. Тријумф ислама био је, у извесној мери, тријумф језика или, још боље, тријумф једне књиге.
- The Arabic Language and Folk Literature
- A call for gathering and translating Arab folk tales
- by Srpko Lestaric
long time ago, during my first days spent in Arab countries, I noticed—as did everyone from the Arabic translators' tribe—the great importance of knowing the colloquial language of the region (al-'arabiyya al-'aammiyya, or al-lugha ad-daarija).
Diglossia in Arabic is almost indescribable. Numerous vernaculars are related to classical Arabic (al-'arabiyya al-fushaa) in the same way as modern Romance languages are related to Latin, and they differ from each other as much as these latter languages differ from each other. Most people understand you when you speak fusha, "modern standard Arabic" (SA—American academics usually use the acronym MSA), but then you sound ridiculous (people smile and even laugh), because nobody uses it in speech, except in certain formal situations. It is almost solely the language of writing and only the educated can use it in oral communication with some ease. It is not a mother tongue, but nevertheless it is taught in schools (B. F. Grimes: Ethnologue—Languages of the World, SIL, Dallas, 13th ed. 1996).
Naturally, the tales Arab grandmothers tell children are anything but examples of SA. I tried to find some of these tales, knowing that they would help me a great deal to learn the language of everyday speech. But, lo and behold—there were no such books. Absolutely none. Not in Damascus, Baghdad, Amman, Kuwait, or Cairo—nowhere!
Year after year I was greatly amazed to find out that throughout the Arabs' homeland there was not a single compilation of folk tales written in their original dialects and published for general audience reading.
As an admirer of folk traditions, I was badly disappointed. There are only a few collections prepared for scientific purposes and a few others compiled by non-Arabs and translated into English, German or Russian. I do not count those that are stylized or, rather, translated into SA, which are numerous; they are not authentic, no matter how very beautiful, important and strongly expressive SA is in itself.
It is obvious that neither the ideology of Pan-Arabism nor the Islamic dogma favors any attempt to promote spoken dialects. In some Arab countries printing a story or a novel (plays and poems excepted) in the "vulgar language" is nowadays against the law. Extremely dogmatic people will even tell you that there is no such a thing as Arabic dialects! They believe that publishing original tales would jeopardize the Arabs' unity. However, in their homes and in the streets, these very people speak in dialect only.
Srpko Lestaric (1949, Serbia, Yugoslavia). Degree in Arabic language & literature at Philological Faculty, Oriental Studies Dep't. University of Belgrade. Married, two children (26, 22). Spent about 15 years in the Middle East working as a technical translator/interpreter.
http://www.accurapid.com/journal/11plea.htm
Читао сам неке арапске историчаре из VIII-X века, наравно у преводу. Стил је мало специфичан, али се након неког времена постане сродан са њим.
Не знам у којој мери је тачно: негде сам пронашао да постоји приличан број оригиналних књига на арапском језику, који није преведен, а односи се на историју Византије, односно историју Балкана. Мислим да сам то прочитао у предговору књиге Пселова Хроника.
Нашао сам још један податак у некој другој књизи: У неким шпанским манастирима, који су до данас били поштеђени разарања, постоји оригинална литература из овог и ранијег времена, на арапском и латинском. Књиге, осим на историју односе се и на науку, књижевност, јеретичке библијске књиге и сличне (вероватно многе, у оно време, забрањене књиге).
Најинтересантније од свега јесте то да су ти манастири (најмање један) затворени за јавност, односно није дозвољено истраживање те литературе ни под којим условима. Тај податак свакако голица машту сваког истраживача. У истинитост ових података може се са приличном сигурношћу веровати, јер, зашто би само Ватикан имао то ексклузивно право?
На крају, ево мало сентенција на "народном језику":
1. Libri quosdam ad scientiam, alios ad insaniam deduxere. - Књиге су једне начиниле ученим, а друге довеле до лудила.
2. Verba volant, scripta manent. - Речи лете, списи остају.
3. Verba puellarum foliis leviora caducis. - Речи (заклетве) девојака су лакше од опалог лишћа.
4. Verba provisam rem non invita sequentur. - Речи ће смишљену ствар радо следити.
5. Verba ligant homines, taurorum cornus funes. - Речи везују људе, а конопци рогови бикова.
6. Verba docent, exempla trahunt. - Речи уче, а примери привлаче.
Српски језик има већи број речи које потичу из арапског језика. Почетак наслова једног уџбеника Мохамед Ал Хорезми-ја у IХ веку био је Ал-габр, из којег је настала наша реч Алгебра. Од презимена истог математичара настао је наш појам алгоритам.
Види још: Арапско писмо