Косовска битка (1448)

За остале употребе, погледајте страницу Косовска битка.

Друга косовска битка је вођена од 17. октобра до 20. октобра 1448. године на Косову пољу између снага Краљевине Мађарске (ојачаних влашким одредима) предвођених Јаношом Хуњадијем са једне и Турака Османлија предвођених Муратом II (14211451) са друге стране. Окончала се потпуним сломом мађарских снага, које су се повукле у нереду, док је сам Хуњади напустио бојиште у ноћи између 19. и 20. октобра. Овим мађарским поразом су практично окончани покушаји да се Османлије протерају са Балканског полуострва и после ње преостале хришћанске државе воде махом дефанзивне борбе са Османским царством.

Битка на Косову пољу
Део Османских ратова у Европи и Османско-угарских ратова
Време17. — 20. октобар 1448.
Место
Исход победа Османског царства
Сукобљене стране
 Османско царство Краљевина Мађарска
Кнежевина Влашка
Команданти и вође
Мурат II
Јанош Хуњади
Јачина
~40.000 до 60.000[1][2]
24.000[2][3]
Жртве и губици
~34.000[4]
17.000[4]

До саме битке је дошло услед Хуњадијеве процене да је погодан тренутак да се Османлијама зада ударац и да се сузбију са Балкана. Са тим циљем се упутио ка Косову да би се спојио са Скендербеговим снагама, после чега је планиран заједнички поход против Мурата II. Међутим турски султан их је предухитрио и разбио мађарске снаге пре него што су успеле да се споје са својим савезницима. У овом походу није учествовао српски деспот Ђурађ Бранковић (14271456), иако се битка водила на дефакто његовој територији. Он је, као и 1444. године, проценио да је Османско царство сувише јако и да се не треба залетати. Због тога га је Хуњади сматрао непријатељем и током свог похода се на тлу Деспотовине Србије понашао као да се налази на непријатељској територији. Као последицу таквог понашања деспот Ђурађ га је заробио приликом повлачења са Косова а од Мађара је затражио велики откуп на име учињене штете коју су причиниле Хуњадијеве снаге. Иако су Османлије од њега захтевала да им преда Хуњадија, он је то одбио и након што је договорио откуп од 100.000 дуката са Мађарима, пустио је Хуњадија из заточеништва.

Сам Хуњади је оставио траг и у српској народној традицији која га познаје као Сибињанин Јанка, али је и други косовски бој заузео своје место у њој, пошто се за њега везују две народне изреке:

Халкохондил, који је служио код деспота Константина, који је био пријатељ и дописивао се са деспотом Ђурађем Бранковићем, записао је: „Тешко није било распознати Турчина од хришћанина, јер Турци брију главе, остављајући на врху само перчин, док Мађари имају чудну моду да носе врло дуге курјуке (косу сплетену у снопић) и лепо намештене.[5] О Хуњадијевом заточеништву у смедеревској тамници деспота Ђурђа говори народна песма Орао се вијаше над градом Смедеревом.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Bennett, „The Hutchinson Dictionary of Ancient & Medieval Warfare“, страна 182 „Хуњади је предводио 24.000 људи, укључујући и 10.000 влашких војника, али је требало да сачека долазак Скендербегових снага пре него што се сукобио са Муратових 40.000 војника.“
  2. ^ а б Sedlar, „East Central Europe in the Middle Ages“, страна 248 „Хуњади, који је био најбогатији велможа у Мађарској, је сакупио армију од 24.000 људи уз помоћ својих средстава, међу којима су били немачки и чешки пешаци наоружани пушкама као подршка Мађарској коњици.[...] Овога пута је султан на бојно поље довео барем 60.000 војника, укључујући и јаничаре наоружане мускетама и одред артиљерије.“
  3. ^ Turnbull, The Ottoman Empire 1326-1699, страна 36 „Хуњади је предводио војску од 24.000 људи, укључујући и 8.000 влашких војника, али је претрпео још један пораз, а да није успео да види свог албанског савезника.“
  4. ^ а б [Babinger, Franz (1992). Mehmed the Conqueror and His Time. Princeton University Press. стр. 55. ISBN 978-0-691-01078-6. 
  5. ^ Мијатовић, Чедомиљ (1880). Деспот Ђурађ Бранковић: господар Србима, Подунављу и зетском приморју. Књ. 1, од ступања Ђурђева на владу год. 1427 до првог ослобођења Србије од Турака год. 1444. Београд: Чупићева задужбина. стр. 127. Приступљено 3. 2. 2023. 

Литература

уреди