Битка код Ниша (1443)

Битка код Ниша је вођена 8. новембра 1443. године између Турака, на једној страни, и Мађара и Срба, на другој страни. Турци су у потпуности поражени од стране Срба и Мађара под командом Јаноша Хуњадија.

Битка код Ниша
Део Дуге војне
Време:8. новембар 1443. године[1]
Место:близу Ниша,
Српска деспотовина
Исход: Убедљива[2] хришћанска победа[1][3]
Сукобљене стране
Flag of Hungary (15th century, rectangular).svg Краљевина Угарска
CoatOfArmsOfJovanStefanovicBrankovic.png Српска деспотовина
Fictitious Ottoman flag 1.svg Османско царство
Команданти и вође
Јанош Хуњади[4]
Ђурађ Бранковић[4]
Касим-паша[1]
Турахан-бег[1]
Јачина
25.000 коњаника и стрелаца, укључујући и 8.000 Срба[5]
непозната
Жртве и губици
непознати
2.000 Турака пало, 4.000 заробљено[6]

Ова битка је била део тзв. Дуге војне.

ПозадинаУреди

Овој бици претходила је битка код Алексинца 3. новембра, 1443. године[7], недалеко од тврђаве Бован[8]

Припреме за биткуУреди

Хришћанска војска се састојала од Срба, Мађара, Чеха и Пољака[9]. Њена јачина је била око 25.000 коњаника и пешака, од којих је било око 8.000 Срба, такође коњаника и пешака[5]. Заповедници хришћана били су угарски војсковођа Сибињанин Јанко и српски деспот Ђурађ Бранковић[9].

Главнина турске војске још није била дошла из Марице, тако да су се хришћанској војсци супротставили паше Видина, Софије и околине[9]. Турски заповедници су били Касим-паша, генерални гувернер Румелије, и Турахан-бег, војсковођа[1]. Према Дубровчанину Андрији Качићу, турски султан Мурат II је послао Ђурђа Кастриота да би се супротставио Сибињанину Јанку[9].

Ток биткеУреди

Према Дубровчанину Андрији Качићу, који је податке црпео од италијанских историчара, битка се овако одвијала:

Главни узрок турског пораза био је касније прослављени албански војсковођа Ђурађ Кастриот Скендербег. Кастриот, кога је послао турски султан у борбу, искористио је ту прилику да се одметне од Турака. Тајно је јавио Сибињанину Јанку да ће му предати султанову војску. Током битке, Кастриот је напустио турску војску и почео да бежи. То је изазвало велику пометњу међу турским редовима, која је и омогућила да хришћанска војска однсесе победу над Турцима.[9]

ГубициУреди

Турска страна имала је губитке од 2.000 палих и 4.000 заробљених[6].

ПоследицеУреди

После ове битке, Ђурађ Кастриот Скендербег је напустио турску војску, заједно са 300 других Албанаца[10], вратио се у Албанију и поново прихватио хришћанство. Одатле је почео је 25 година дугу беспоштедну албанску побуну против Османског царства.

Касим је морао да напусти свој камп и да, са својим колегом војсковођом Тураханом, побегне кроз Пирот и кланчеве Драгомана у Софију да би упозорио султана о инвазији. У току свог бега, Касим и Турахан су спалили 150 села између Ниша и Софије.[1]

Наредне године 1. јула Мурат II је потписао Сегедински мир на 10 година[11] и абдицирао у корист свог сина Мехмеда II. Деспот Ђурађ је Сегеденским миром добио назад Деспотовину са 24 града.[12], међу којима и Ниш[13]

Деспот је, након Сегединског мира[13], град препустио Ђурђу Мрњавчевићу, потомку једног старог рода[6], према некима унуку великог војводе Гојка Мрњавчевића[9], као лено[6] и баштину његових родитеља[13] тј. предака[9].[6][13][9][14] Ниш је остао годину дана слободан[4].

Када је прекршен мир следеће године, Мурат се вратио на Балкан и победио у бици код Варне (1444)[15][6] и на Косову (1448)[6]. Ниш је поново пао под турску власт 1448, и остао тако наредних пуних 245 година не видевши ниједног хришћанског освајача[6][14].

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Colin Imber, 2006, The Crusade of Varna, 1443—45 - pp. 16.
  2. ^ Kenneth M. Setton, 1984, The Papacy and the Levant (1204-1571), Volume II - pp. 76: „...The crusaders defeated theme easily and went on to take Sofia, ...
  3. ^ Fine 1994, стр. 548.
  4. 4,0 4,1 4,2 „Важни датуми Ниша”. Архивирано из оригинала на датум 02. 11. 2013. Приступљено 23. 02. 2010. 
  5. 5,0 5,1 Kenneth M. Setton, 1984, The Papacy and the Levant (1204-1571), Volume II - pp. 76: „...The Christian army, containing some 25.000 mounted men and archers (according to Ducas), including about 8.000 Serbs, both horse and foot, ...
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 6,7 Феликс Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја, VI Ниш. pp. 139.
  7. ^ Donald Edgar Pitcher, An historical geography of the Ottoman empire from earliest times to the end - pp. 73.
  8. ^ Kenneth M. Setton, 1984, The Papacy and the Levant (1204-1571), Volume II - pp. 76: „...met up with Turkish troops between the castle of Bolvani and the city of Niš (Nish) in early November, 1443...
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 9,6 9,7 Бруно Ловрић, Историја Ниша, Ниш 1928 (Ниш од 1386. до Ђорђа Бранковића)
  10. ^ James Emerson Tennent, 1845, The History of Modern Greece, from Its Conquest by the Romans B.C.146, to the Present Time
  11. ^ „Wladislaus III”. Classic Encyclopedia (Reprint of Encyclopædia Britannica Eleventh Edition изд.). LoveToKnow 1911. 2006. Архивирано из оригинала на датум 04. 03. 2007. Приступљено 19. 5. 2007. 
  12. ^ Др Живан Стојковић, Др Слободанка Стојичић, Хрансилав Ракић Историја Лесковца, Београд. (1992). pp. 40.
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 игуман Филарет Петровић, Ниш са својом прошлоћу, Ниш. (1892). pp. 10.
  14. 14,0 14,1 „Град Ниш: Ниш кроз векове, 2”. Архивирано из оригинала на датум 13. 01. 2010. Приступљено 28. 07. 2010. 
  15. ^ The Historians' History of the World By Henry Smith Williams - pp. 439.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди