Санаи

Хаким Абул-Маџд Маџдуд ибн Адам Санаи Газнави (Персијски: حکیم ابوالمجد مجدود ‌بن آدم سنایی غزنوی‎‎) велики теозоф, гностик и персијски песник из доба Селџука, који је на прелазу из 11. у 12. век живео у Газнију, граду који се налази на територији данашњег Авганистана. Он је уједно и оснивач персијске гностичке поезије. Умро је између 1131. и 1141. године.

Санаи
Лични подаци
Пуно име	Хаким АбдулМаџд Маџдуд ибн Адам Санаи Газнави
Надимак	Хаким Санаи
Датум рођења	1080
Место рођења	Газни, Авганистан
Датум смрти	1131/1141
Религија	ислам
Занимање	Персијска књижевност
Књижевни рад
Језик стварања	Персијски
Жанр	Суфијска поезија, књижевност мудрости
Утицао на	Руми, Низами
Најважнија дела	Башта трансцендентне истине

Биографија

Санаи је био повезан са двором газнавидског владара Бахрама Шаха који је владао од 1117. до 1157. године.

Дела

Санаи је написао огроман број мистичких стихова. Оставио нам је многе касиде, месневије и газеле, а био је маестро пар екселанс за све три поетске форме. Санаијев прави значај се намеће у гностичком обзорју којега он остварује у својим песмама. Заправо, он је гнози и мистицизму широм отворио капије поезије и на тај начин лишио песму пенегиричарских предоџби. Озбиљни истраживачи у персијској књижевности у вези с њим изричу да је песник који „зачиње ново раздобље“ , будући да је успео да у књижевности направи пресудан преокрет. Његово крунско дело је Башта истине или Хадикат ал-Хакика ва шариат ат-Тарика (перс. حدیقه الحقیقه و شریعه الطریقه), а то је и први персијски мистички еп суфизма. Ово дело, које износи песникове идеје о Богу, љубави, филозофији и разуму, посвећено је Бахраму Шаху.

Његова гноза је дубоко укорењена у верозакону, па зато у својим песмама он често позива куранске ставке и сакралне предаје, код којих, некада, извија и гностичке херменеутике, попут оних у месневији Хадикат ал-хакикат.

Санаи се у својој гнози не двоуми да велича институцију разума и штавише, његова Хадика започиње славом разуму, што ће рећи да код њега нема размака између разума и љубави. Можда Санаијева гноза утолико више претпоставља реализам. Он се такође освртао, посебно у касидама, на друштвене феномене његова времена које би, евентуално, критиковао. У основи, гноза код њега почиње у једном испосништву и штовању верозаконских прописа и завршава као слободњачка гноза. Осовинска учења у његовој гнози усредсређују се на непорочни светски ред и на метафизичку збиљу Савршеног човека. Санаијева песма је беспрекорна парадигма у заступању испосништва и развијању пословица и отуда је, у арапској књижевности, „Абул Атахије“ маестро за такве песме у осмом веку, његов премац. Наравно, остаје да је у Санаијевим делима испосништво вероватно тек почетнички образац мистицизма. Он је, доиста, прави мајстор како у дидактично-гностичкој књижевности, тако и у лирско-гностичкој. Касиде и газели су најуглађеније форме да подигну ову задњу врсту песама, док се са његових месневија већ почињу преливати они дидактични појмови. Он у касидама призива различите садржаје. Може се, наићи на спиритуална дошаптавања са Богом, на вазове и савете, описивање пролећа, хваљење, на критиковање друштвеног стања из оног времена, па на институцију утопије, односно разума и љубави, гностичко пропутовање, испосништво и онтолошко оживотворење, на куђење насиља. Језик његових песама мало подсећа на оне старе елементе хорасанског стила, па некад и бива прожет старојезичким особеностима, али опет, и нове, неначете феномене. Санаи придодаје велики значај прозодичким ритмовима и у својим касидама и газелима, углавном, користи брзе и пловеће ритмове. Надаље, у његове песме су утиснути и благи, нежни ритмови, штавише, изабрао је такав ритам за своју Хадику да му се песма приближава говорном језику.

Санаијева месневија, срочена је у метру хафиф.

Већ скоро 900 година Башта истине се чита као књижевна класика, а користи се и као суфијски уџбеник. "Санаијева слава је одувек почивала на његовој Башти; то је његово најпознатије, а на Истоку и далеко најцењеније дело; због овог дела се он уврштава у велики трио суфијских учитеља – Санаи, Атар, Џелалудин Руми." Санаи је сматрао да пожуда, похлепа и емоционално узбуђење стоје на путу између човечанства и божанског знања, које је једина истинска стварност (Хак). За њега су љубав (Ишк) и друштвена свест темељи религије; људски род је уснуо и живи у напуштеном свету.

Санаијева поезија је имала изузетан утицај на персијску књижевност. Он се сматра првим песником који се служио касидом (ода), газалом (лирика) и месневијом (римовани дистих) како би изразио филозофске, мистичке и етичке идеје суфизма.

Осим чувених збирки елегија, лирских песама, четворостиха и једнотематске поезије, за собом је оставио и друга бриљантна поетска дела, међу којима су:

• Гностичко-етички спев Сајр ал-ибад ила ал-ма'ад (Пут робова ка проживљењу);
• Мистичка поезија у којој разматра духовну експедицију човековог постојања према надматеријалном свету;
• Карнаме-је Балх (Делопис Балха) у којем је забележио неке догађаје из свог живота и живота свог оца и неких његових савременика;
• Тахрима ал-калам (Забрана перу), кратка елегија метафорично упућена и изговорена перу.

Утицај и заоставштина

Руми је као две своје велике инспирације истицао Санаија и Атара.: "Атар је душа, а Санаи њена два ока. Ја сам дошао после Санаија и Атара." Башта истине је представљала узор и за Низамијево дело Махазан ал-Асрар (Ризница тајни).

Цитати

Онај који не зна ни сопствену душу,

како може знати душу другога?

Онај ко зна само за руку и ногу,

како може знати Бога?

То је ван домашаја чак и пророка,

а ти, лудачки, тврдиш баш тако нешто?

Када то успеш протумачити,

тада ћеш спознати саму суштину вере.

У супротном, шта ти и вера имате заједничко?

Боље је да ћутиш него да причаш бесмислице.

Учењаци сви причају бесмислице;

Религија није саткана за свакога.