Applied Organometallic Chemistry

Applied Organometallic Chemistry je mesečni recenzirani naučni časopis koji obljavljuje izdavačka kuća John Wiley & Sons od 1987. godine. Ovaj časopis obuhvata preglede, pune članke, komunikacije, članke o radnim metodama, kristalografske izveštaje, i povremeno izveštaje o relevantnim konferencijama o primenjenom radu u poljima organometalike, uključujući bioorganometalnu hemiju, i koordinacionu hemiju metalno/organskih liganda. Trenutno je glavni urednik Kornelis J. Elsevier (Univerzitet Amsterdama).[1]

Applied Organometallic Chemistry  
Image:AOC new cover.gif
Skraćeni naslov (ISO 4)Appl. Organomet. Chem.
DisciplinaHemija
JezikEnglish
EditorKornelis J. Elsevier
Detalji o publikaciji
Izdavačka kućaJohn Wiley & Sons (Ujedinjeno Kraljevstvo)
Istorija publikacije1987–
FrekvencijaMesečno
Impaktni faktor
(2014)
2.248
Indeksi
ISSN1099-0739
LCCN91649235
CODENAOCHEX
OCLC broj15586837
Linkovi

Po podacima iz Journal Citation Reports ovaj časopis je 2014. godine imao faktor impakta od 2,248, i bio je na 19. mestu među 70 časopisa iz kategorije "Primenjena hemija" i 10. mestu među 44 časopisa iz kategorije "Neorganska i nuklearna hemija".[2]

Najviše citirani članci

уреди

Tri najviše citirana članka (> 250 citacija svaki) su:[2]

  • Tiekink, E. R. T. (1991). „Structural chemistry of organotin carboxylates: a review of the crystallographic literature”. Applied Organometallic Chemistry. 5: 1. doi:10.1002/aoc.590050102. 
  • Giannelis, E. P. (1998). „Polymer-layered silicate nanocomposites: Synthesis, properties and applications”. Applied Organometallic Chemistry. 12 (10-11): 675. doi:10.1002/(SICI)1099-0739(199810/11)12:10/11<675::AID-AOC779>3.0.CO;2-V. 
  • Gielen, M. (2002). „Review: Organotin compounds and their therapeutic potential: a report from the Organometallic Chemistry Department of the Free University of Brussels”. Applied Organometallic Chemistry. 16: 481. doi:10.1002/aoc.331. 

Reference

уреди
  1. ^ „Applied Organometallic Chemistry - Editorial Board”. Wiley Online Library. John Wiley & Sons. doi:10.1002/(ISSN)1099-0739/homepage/EditorialBoard.html. 
  2. ^ а б „Web of Science”. Thomson Reuters. 2014. 

Spoljašnje veze

уреди