Отворите главни мени

Šihabudin Jahja ibn Habaš ibn Amirak Suhravardi, (persijski: شهاب الدین یحیی ابن حبش بن امیرک ابوالفتوح سهروردی) poznat kao Šejh Išrak (persijski: شیخ اشراق [Učitelj iluminacije]) je rođen 1154. u Suhravardu, u blizini grada Zandžana u severozapadnom delu današnjeg Irana. Još kao dete otišao je zapadno od svog rodnog kraja u grad Maraga i tamo učestvovao na predavanjima Madždudina Džilija. Kasnije odlazi u Isfahan, jedan od najvažnijih naučnih centara onog doba, i u tom gradu nastavlja svoje studije do dvadesete godine života. U Isfahanu je svoje znanje usavršio kod Zahirudina Farsija. U tom periodu, Suhravardi je izučio tekstova i knjige peripatetičkih muslimanskih filozofa i potpuno predano je sledio osnove islamske peripatetičke filozofske škole.

Пуно имеŠihabudin Jahja ibn Habaš ibn Amirak Suhravardi
Датум рођења1154.
Место рођењаSuhravard
Iran
Датум смрти1190.
Место смртиAlep
Sirija
РелигијаPersijska filozofija, islamska filozofija
Школа филозофијеiluminativna filozofija i doktrinarna gnoza
Интересовањаislamska filozofija, gnoza

Šihabudin Suhravardi je potpuno obnovio filozofsku misao u islamu. U njegovim delima, islamska filozofija dobija novo usmerenje i kreće ka svom punom procvatu. [1]

ŽivotУреди

Od kada je izučio tekstove i knjige peripatetičkih muslimanskih filozofa pa sve do svoje tridesete godine, Suhravardi neumorno putuje u različite delove islamskog sveta i susreće se sa brojnim muslimanskim misticima, ti susreti, saveti koje je čuo i njihova posebna ljubav prema duhovnom usavršavanju pomogli su mu u tome da se i sam pripremi za različita intuitivna iskustva. Pisao je o tome kako je mnogostruko sagledavao, okom srca, višnje realnosti iz inteligibilnih i imaginacijskih stupnjeva univerzuma. Zapravo, put u razne zemaljske krajolike podsticao je njegove duhovne pustolovine i davao mu snagu za odlučnije koračanje stazama gnostičkog usavršavanja.

Moć intuicije je Suhravardija suočavala sa novim realnostima o kojima je marljivo razmišljao. Brojna takva iskustva on nije pronalazio u knjigama muslimanskih peripatetičkih filozofa i, otuda, Učitelj iluminacije počinje da se koleba oko svojih tradicionalnih peripatetičkih usmerenja. Možda najranije i najpresudnije iskustvo pred pronalaženje novog rešenja u Suhravardijevom životu biva utemeljeno u jednom njegovom snu o kojem on opširno govori u svojoj knjizi at-Talvihat. Suhravardi na nekoliko stranica tog dragocenog štiva piše kako je bio obuzet dugim i iscrpljujućim razmišljanjima o istinskoj suštini znanja i kako ga nikako nisu zadovoljavala relevantna objašnjenja u najznačajnijim knjigama iz tog vremena. Jedne noći, u stanju koje je bilo slično snu, ugledao je „predvodnika mudrosti i Prvog učitelja” Aristotela, čije je lice blistalo a otmenost mu je očaravala. Dobio je priliku da s njim nakratko razgovara. Na kraju razgovora, Aristotel je počeo da hvali svoga učitelja „Platona božjeg” na način koji je Suhravardiju bio sasvim neočekivan. Zapanjen Aristotelovim rečima, Suhravardi ga je upitao: „A da li je neko od muslimanskih filozofa dostigao njegov stepen?” Aristotel mu je odgovorio odrično. Suhravardi je spomenuo nekoliko poznatih muslimanskih filozofa, a Aristotel je ostao i dalje pri svom stavu. Tok razgovora se nije promenio sve dok Suhravardi nije spomenuo istaknute muslimanske mistike Bajazida Bastamija, Sahla Tustarija i druge. U tom trenutku, Aristotelovo lice se ozari i on reče: „Upravo oni su istinski filozofi. Nisu se zadržavali na formalnom znanju, nego su prešli na znanje koje je prisutno, neposredno i intuitivno [...]”

Podstaknut ovim tajnovitim razgovorom, nakon svih dugogodišnjih putovanja, Suhravardi utemeljuje novu iluminativnu filozofiju i počinje da piše svoja najuticajnija filozofska dela. [1]

DeloУреди

Filozofska delaУреди

Do kraja trideset i treće godine života, Učitelj iluminacije je zaokružio i upotpunio svoj grandiozni filozofski opus. Kao izvrstan poznavalac islamske peripatetičke filozofije, on je izuzetno jasno izložio i gdekada izvrgao kritikama osnovne principe te filozofske škole u svojim knjigama: at-Talvihat [Obznane], al-Mukavamat [Opiranja] i al-Mutarahat [Razgovori]. U ovim knjigama, Suhravardi se pridržava filozofskih osnova islamske peripatetičke škole iako na nekim mestima, u okviru spekulativnih diskusija, ukazuje na svoje iluminativne doktrine. No, u isto vreme dok je pisao al-Matarahat i al-Talvihat, Suhravardi je sastavljao i svoje markantno životno delo pod nazivom Hikmat al-išrak [Iluminativna filozofija]. On je izuzetno dobro poznavao ograničenja i probleme peripatetičke filozofije i zato ova njegova slavna knjiga predstavlja inovativno otkrovenje i rešenje koje je za Suhravardija posebno dragoceno. On piše da učenja izložena u toj knjizi nije mogao pojmiti isključivo snagom razmišljanja, već da ih je iskusio u okrilju intuitivnog saznanja koje je, kasnije, pojasnio u okvirima filozofskih demonstracija. To je put koji je bliži, uredniji, utemeljeniji i manje zamarajući od puta peripatetičara. U stvari, na tom putu Suhravardi se neposredno i intuitivno suočava sa realnošću i, zbog toga, demonstrativna forma njegovih intuicija nije mu primarno značajna. On kaže: „Čak i kada, primera radi, ne bih uzeo u obzir demonstraciju, ne bih nikako posumnjao u to.”[1]

Gnostička delaУреди

Osim spomenutih dela, Suhravardi je na arapskom i persijskom jeziku pisao gnostičke poslanice, kao što su Logat-e muran [Jezik mrava] i Safir-e simorg [Pev feniksa]. On je za sobom ostavio i nekoliko izvrsnih simboličko-hermeneutičkih filozofskih i gnostičkih spisa kakvi su: Avaz-e par-e Džabrail [Pesma Gavrilova krila], Akl-e sorh [Crveni intelekt] i Kissa al-gurba al-garbijja [Priča o zapadnom otuđenju].

U svojim knjigama i poslanicama Suhravardi je preporučio filozofsku tradiciju muslimanskih i istočnih učenjaka iako je živeo samo trideset osam lunarnih, odnosno trideset šest solarnih godina. On je 579/1183. otišao u Alep za vreme vladavine Zahirudina, sina poznatog Salahudina Ajubija. U tom gradu isticao se po svom izvanrednom znanju i po posebnom pristupu razumevanju islamskih učenja. No, većinski kler nije nipošto mogao da prihvati njegova ezoterična tumačenja religije jer su oni, uglavnom, zadržavali na najspoljašnjijim formama religijskih nauka. U nekoliko navrata, predstavnici klera su bezuspešno pokušali da udalje vladara Zahirudina od Suhravardija, koga je on svestrano poštovao i čiji je naučni rad u potpunosti podržavao. Međutim, oni su bili odlučni u tome da se suprostave Suhravardiju koji će, po njihovom uverenju, vladara Zahirudina „odvesti na stranputicu”. Zato su se obratili lično Salahudinu Ajubiju i od njega tražili pomoć. Najzad, Salahudin izdaje naredbu da Učitelj iluminacije bude pogubljen. Njegova naredba izvršena je 1190.[1]

IzvoriУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Halilović, T., Halilović, S. i Halilović, M. (2014), Kratka istorija islamske filozofije, Beograd, Centar za religijske nauke „Kom”.

LiteraturaУреди

  • Halilović, T., Halilović, S. i Halilović, M. (2014), Kratka istorija islamske filozofije, Beograd, Centar za religijske nauke „Kom”, str. 95—98.

Spoljašnje vezeУреди