Sriviđaja ili Šriviđaja (takođe Srivijaya, Sri Vijaya, indonežanski Sriwijaya}} ) bilo je staro i moćno talasokratsko malajsko carstvo sa sedištem na današnjem indonežanskom ostrvu Sumatra, koje je imalo značajan uticaj na Jugoistočnu Aziju.[3] Najstariji zapisi o njegovom postojanju datiraju iz 7. veka kada je kineski monah Jiđing opisao šestomesečni boravak u Srividžaji godine 671.[4][5] Prvi natpis sa imenom Sriviđaja takođe datira iz 7. veka, odnosno Natpis u Kedukan Bukitu u blizini Palembanga na Sumatri, datiran 683.[6] Kraljevstvo je prestalo da postoji u 13. veku iz niza razloga, pri čemu se najviše spominje ekspanzija javanskog Madžapahit carstva.[3] Sriviđaja je bilo važno središte budističke ekspanzije po Jugoistočnoj Aziji od 8. do 12. veka. Na sanskrit, sri (श्री) znači „sjajna”, a vijaya (विजय) znači „pobeda” ili „izvrsnost”.[7]

Šriviđaja

Kadatuan Sriwijaya
650–1377
Maksimalni opseg Šriviđaje oko 8. veka sa serijom Šriviđajskih ekspanzija i osvajanja
Maksimalni opseg Šriviđaje oko 8. veka sa serijom Šriviđajskih ekspanzija i osvajanja
StatusVazal Melaju kraljevstva (1183–1377)
Prestonica
Zajednički jeziciStaromalajski, sanskrit
Religija
Mahajanski budizam,Veđrajanski budizam, animizam i hinduizam
VladaMonarhija
Maharaja 
• Oko 683
Dapunta Hjang Sri Jajanasa
• Oko 775
Darmasetu
• Oko 792
Samaratunga
• Okoa 835
Balaputra
• Oko 988
Sri Kudamani Varmadeva
Istorija 
• Dapunta Hjangova ekspedicija i ekspanzija, (Kedukan Bukit inskripcija)
650
• Singhasari osvajanje 1288, Madžapahit je okončao Sriviđajanku pobunu 1377
1377
ValutaIzvorni zlatne i srebrne kovanice
Prethodnik
Naslednik
Kantoli
Sajlendra
Melaju kraljevstvo
Kraljevstvo Singapura
Samudera Pasaj sultanat

Šriviđaja je bilo prvo ujedinjeno kraljevstvo koje je dominiralo većim delom Indonežanskog arhipelaga.[8] Uspon Šraviđaja carstva se odvijao uporedo sa krajem Malajskog pomorskog perioda. Zahvaljujući svojoj lokaciji, ova nekad moćna država je razvila kompleksnu tehnologiju koristeći pomorske resurse. Osim toga, njena ekonomija je vremenom postala sve više zavisna od trgovine u tom regionu, tako da se ovo kraljevstvo transformisalo u ekonomiju baziranu na prestižnim dobrima.[9]

Nakon što je Sriviđaja propala, postala je zaboravljena, te su kasniji istoričari bili skeptični prema zamisli da bi velika ujedinjena država mogla postojati u Jugoistočnoj Aziji. O tome se prvi put javno špekuliсао francuskи istoričar Žorž Kodes iz Francuskog instituta za Daleki istok.[7] Do godine 1993. je Pjer-Iv Mangen uspeo da dokaže da je sedište Srividžaje bilo duž reke Musi između Bukit Seguntanga i Sabokingkinga (u današnjoj indonezijskoj provinciji Južna Sumatra).[7]

EtimologijaУреди

U Sanskritu śrī[10] znači „uspešan”, „napredan”, ili „srećan”, a vijaya[11] znači „pobedonosan” ili „izvrstan”.[7] Stoga kombinovana reč Srivijaya znači „sjajna pobeda”,[12] „veličanstveni trijumf”, „prosperitetni pobednik”, „sjaj izvrsnosti” ili jednostavno „slavan”.

IstoriografijaУреди

 
Natpis Talanga Tuvo, otkriven u oblasti Bukit Seguntang, govori o osnivanju svetog parka Šriviđaja

Ostalo je malo fizičkih dokaza o Šriviđaji.[13] Nije bilo stalnog znanja o istoriji Šriviđaje čak ni u pomorskoj jugoistočnoj Aziji; njenu zaboravljenu prošlost vaskrsavaju strani naučnici. Savremeni Indonežani, čak i oni iz oblasti Palembang (oko mesta gde je kraljevstvu bilo sedište), nisu čuli za Šriviđaju sve do 1920-ih kada je francuski naučnik Žordž Kodes objavio svoja otkrića i tumačenja u novinama na holandskom i indonežanskom jeziku.[14] Kodes je primetio da su kineske reference na Sanfoki, ranije čitane kao Sribhoja ili Sribogha, i natpisi na staromalajskom odnose se na isto carstvo.[15]

Šriviđajska istoriografija je stečena, sastavljena i uspostavljena iz dva glavna izvora: kineskih istorijskih izveštaja i kamenih natpisa jugoistočne Azije koji su otkriveni i dešifrovani u regionu. Izveštaj budističkog hodočasnika Jiđinga posebno je važan u opisu Šriviđaje, koji je posetio kraljevstvo 671. godine na šest meseci. Sidajatra natpisi iz 7. veka otkriveni na Palembangu i na ostrvu Banka takođe su vitalni primarni istorijski izvori. Takođe, regionalni izveštaji da bi neki mogli biti sačuvani i prepričavati kao priče i legende, kao što su Legenda o Maharadži iz Džavake i Kmerskom kralju, takođe pružaju uvid u kraljevstvo. Neki indijski i arapski izveštaji takođe nejasno opisuju bogatstva i basnoslovno blago kralja Zabaga.

Istorijski zapisi o Šriviđaji su rekonstruisani iz brojnih kamenih natpisa, od kojih je većina pisana na staromalajskom koristeći palavsko pismo, kao što su natpisi Kedukan Bukit, Talang Tuvo, Telaga Batu i Kota Kapur.[16]:82–83 Sriviđaja je postala simbol ranog sumatranskog značaja kao veliko carstvo koje je uravnotežilo javanski Madžapahit na istoku. U 20. veku, nacionalistički intelektualci su ukazivali na obe imperije u kontekstu svog zalaganja za indonežanski identitet u okviru ujedinjene indonežanske države koja je postojala pre kolonijalne države Holandske Istočne Indije.[14][17]

Šriviđaja, a time i Sumatra, različitim narodima su bili poznati pod različitim imenima. Kinezi su to zvali Sanfoci, Sanfoki ili Će-li-fo-će (Šilifoši), a postojalo je još starije kraljevstvo Kantoli, koje bi se moglo smatrati prethodnikom Šriviđaje.[18][19] Sanskritski i pali tekstovi su ga nazivali Javades i Javadeh, respektivno.[18] Arapi su ga zvali Zabag ili Sribuza, a Kmeri Melaju.[18] Dok su ih Javanci zvali Suvarnabumi, Suvarnadvipa, Melaju ili Malaju. Ovo je još jedan razlog zašto je otkriće Šriviđaje bilo tako teško.[18] Iako neka od ovih imena snažno podsećaju na ime Jave, i postoji jasna mogućnost da su se umesto toga pozivala na Sumatru.[20]

ReferenceУреди

  1. ^ „Indonesia - The Malay kingdom of Srivijaya-Palembang”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2019-05-23. 
  2. ^ Partogi, Sebastian (25. 11. 2017). „Historical fragments of Sriwijaya in Palembang”. The Jakarta Post. Приступљено 23. 5. 2019. 
  3. ^ а б Munoz, Paul Michel (2006). Early Kingdoms of the Indonesian Archipelago and the Malay Peninsula. Singapore: Editions Didier Millet. стр. 171. ISBN 978-981-4155-67-0. 
  4. ^ Munoz. Early Kingdoms. стр. 122. 
  5. ^ Zain, Sabri. „Sejarah Melayu, Buddhist Empires”. 
  6. ^ Peter Bellwood, James J. Fox, Darrell Tryon (1995). „The Austronesians: Historical and Comparative Perspectives”. 
  7. ^ а б в г Munoz. Early Kingdoms. стр. 117. 
  8. ^ Mohd Hazmi Mohd Rusli (31. 08. 2015). „The unsung Malay history”. Astro Awani. 
  9. ^ Laet, Sigfried J. de; Herrmann, Joachim (1994). History of Humanity. Routledge. 
  10. ^ Glashoff, Klaus. „Sanskrit Dictionary for Spoken Sanskrit”. spokensanskrit.org. Приступљено 04. 10. 2018. 
  11. ^ Glashoff, Klaus. „Sanskrit Dictionary for Spoken Sanskrit”. spokensanskrit.org. Приступљено 04. 10. 2018. 
  12. ^ „Srivijaya: A primer - Part 1 | SEAArch - Southeast Asian Archaeology”. SEAArch - Southeast Asian Archaeology (на језику: енглески). 07. 06. 2007. Приступљено 04. 10. 2018. 
  13. ^ Taylor. Indonesia. стр. 29. 
  14. ^ а б Taylor, Jean Gelman (2003). Indonesia: Peoples and Histories . New Haven and London: Yale University Press. стр. 8–9. ISBN 0-300-10518-5. 
  15. ^ Krom, N.J. (1938). „Het Hindoe-tijdperk”. Ур.: F.W. Stapel. Geschiedenis van Nederlandsch Indië. Amsterdam: N.V. U.M. Joost van den Vondel. vol. I p. 149. 
  16. ^ Coedès, George (1968). Walter F. Vella, ур. The Indianized States of Southeast Asia. trans.Susan Brown Cowing. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-0368-1. 
  17. ^ „Sriwijaya : history, religion & language of on early Malay polity / collected studies by George Coedes and Lovis-Charles Damais ; edited, Pierre-Ives Manguin and Tan Sri Dato Mubin Sheppard, OPAC Perpustakaan Nasional RI.”. opac.perpusnas.go.id. Приступљено 2022-08-05. 
  18. ^ а б в г Munoz. Early Kingdoms. стр. 114. 
  19. ^ Munoz. Early Kingdoms. стр. 102. 
  20. ^ Krom, N.J. (1943). Het oude Java en zijn kunst (2nd изд.). Haarlem: Erven F. Bohn N.V. стр. 12. 

LiteraturaУреди

Spoljašnje vezeУреди