Ђакопо Тијеполо
Ђакопо Тијеполо († 19. јул 1249, Венеција) је био млетачки дужд (1230—1249) из породице Тијеполо која је дала неколико високих функционера Млетачке републике. Био је трећи дужд, који се због успеха у IV крсташком рату и огромног колонијалног царства којим је владао, могао назвати господарем једне четвртине и по царства грчког [1][2]. Иако је све више губила поседе, Република је и даље била велика колонијална сила [2] и држала је бројне поседе: Задар [3], југозападни део Пелопонеза [4] са Модоном и Короном [3][2], Крит [3][4][5][2], Евбеју [3][5][2], део Киклада [4] са Андросом [2], Спораде [4], Галипоље [2], ⅜ Цариграда [3][4][5][2] и Дубровник [2]. Поред тога, многи млетачки племићи су посели острва у Егејском архипелагу [5][4], где је биле основане војводство Наксос, маркизат Цериго, велико војводство Лимнос и господарство Санторин [3] под сизеренством Републике [5]. Поседујући ове територије, Млетачка република добила је и велику трговачку моћ [4].
| Ђакопо Тијеполо | |
|---|---|
_-_Tomb_of_Jacopo_e_Lorenzo_Tiepolo.jpg) Ковчези дуждева Ђакопа и Лоренца Тијепола. Други је с леве стране на фасади Базилике Светог Јована и Павла у Венецији | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | ? |
| Место рођења | Венеција, Млетачка република |
| Датум смрти | 19. јул 1249. |
| Место смрти | Венеција, Млетачка република |
| Гроб | Базилика Светог Јована и Павла у Венецији |
| Породица | |
| Потомство | Лоренцо Тијеполо |
| Династија | Тијеполо |
| дужд Млетачке републике | |
| Период | 1230 — 1249. |
| Претходник | Пјетро Зјани |
| Наследник | Марино Морозини |
 | |
Током његовог дуждевања Република наставља да губи поседе. Одмах по Ђакоповом доласку на власт никејски цар Јован III Дука Ватац напао је Крит [6], али Млечани успевају да одрже острво. Пре пролећа 1235. године Ватац је освојио Галипоље [7], где је склопио савез са бугарским царем Јованом Асеном II против Латинског царства [7][8]. Савезници су одмах кренули у напад и опсели Цариград [7]. Прекинуте преко зиме, операције су настављене у пролеће следеће године [9]. Иако тешко угрожен [10], Цариград је издржавао опсаду захваљујући помоћи млетачке флоте [10][6]. Нешто због помоћи са запада, а нешто због свађе међу савезницима, Цариград се одржао и Латинско царство је потрајало још четврт века [11][6].
Референце уреди
- ^ Дил 1933, стр. 87-88.
- ^ а б в г д ђ е ж з Острогорски 1959, стр. 397.
- ^ а б в г д ђ Дил 1933, стр. 88.
- ^ а б в г д ђ е Удаљцов, Космински & Вајнштајн 1950, стр. 210.
- ^ а б в г д Пејнтер 1997, стр. 64.
- ^ а б в Дил 1933.
- ^ а б в Острогорски 1959, стр. 410.
- ^ Ћоровић 1941, стр. 149.
- ^ Острогорски 1959, стр. 410-411.
- ^ а б Ћоровић 1941, стр. 150.
- ^ Острогорски 1959, стр. 411.
Литература уреди
- Шарл Дил, Историја византијског царства, 1933. Београд
- Пејнтер, Сидни (1997). Историја средњег века (284-1500). Београд: Clio.
- Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века II. Београд.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Владимир Ћоровић, „Историја Срба“, Београд 1941.