Једначење сугласника по звучности

Уколико сте тражили нешто друго, погледајте чланак Асимилација (вишезначна одредница).

Једначење сугласника по звучности (или асимилација) је гласовна промена у српском језику у којој се шумни сугласници, који се разликују по звучности, једначе тако што се први сугласник из пара замењује својим парњаком који је по звучности једнак другом сугласнику из пара.

У српском језику, сугласници се према звучности деле на:

Звучни	б	г	д	ђ	ж	з	џ	-	-	-
Безвучни	п	к	т	ћ	ш	с	ч	ф	х	ц

Звучни су и сви сонанти, али они не учествују у овој гласовној промени.

Обезвучавање

Промена звучног у безвучни сугласник назива се обезвучавање. Примери:

• б прелази у п (врабац—врапца);
• д прелази у т (гладак—глатка);
• з прелази у с (низак—ниска);
• ж прелази у ш (троножац—троношца);
• ђ прелази у ћ (Боговађа—Боговаћки);
• џ прелази у ч (наручити—наручбина—наруџбина)
• г прелази у к (други—друкчије).

Овако измењена основа се зове обезвучена основа, а префикс се назива обезвучени префикс.

Озвучавање

Промена из безвучног у звучни сугласник се назива озвучавање. Примери:

• п прелази у б (топ—тобџија);
• т прелази у д (сват—свадба);
• с прелази у з (сгурати—згурати);
• ш прелази у ж (за душу—задужбина);
• ћ прелази у ђ (жеђ—жеђца—жећца);
• ч прелази у џ (сведочити—сведоџба);
• к прелази у г (бурек—бурегџија).

Овако измењена основа се назива озвучена основа а префикс — озвучени префикс.

Безвучни сугласници ф, х и ц немају звучне парњаке, па гласовна промена изостаје када се они нађу испред звучног сугласника (на пример: Арифбеговић, Врхбосна, Крауцбергер); наравно, ово се не односи на ситуацију када се звучни сугласник нађе испред неког од њих, када редовно долази до промене (као што се види из неких од примера у претходном делу, на пример: разјединити се — расформирати, подлетети — потхранити, извући - исцурети).

Одступања

• Једначење се никад не примењује на сугласничке групе дс и дш: средство, људски, одступити, подшишати.
• У некој мери ни сугласник ђ не једначи се испред с (као у примеру вођство), али овај сугласник се врло ретко налази у таквом положају па и не можемо говорити о системском правилу.
• На саставу сложеница код којих се осећа пауза између делова, једначење се не примењује (како у писању тако у изговору): политбиро, али претчас.
• Једначење се не врши уколико би се тиме добила два иста сугласника чијим би се даљим упрошћавањем дошло до неприхватљиве окрњености првог форманта: подтачка (не „поттачка“, нити „потачка“ јер би изгледало да је префикс по-), субполаран (не „супполаран“, нити „суполаран“ јер би изгледало да је префикс су-).
• У префиксима ад-, дис-, јурис-, транс- и пост- не долази до једначења: адхеренција, дисгресија, јурисдикција, трансгресија, постдипломац.
• У новијим туђицама врло често не долази до једначења: драгстор, нокдаун, брејкденс, гангстер.
• У страним властитим именима сугласници с, з, ш и ж по правилу се једначе, али ипак остају неизједначени када би њихово једначење повукло и једначење суседног сугласника: Потсдам, Питсбург (јер би једначење изазвало и претварање т у д, чиме би се добили неприхватљиви облици „Подздам“, „Пидзбург“).
• Остале сугласнике у несловенским именима властитим не треба једначити: Вашингтон, Редфорд, Тбилиси, Бриџстоун.
• Код многих словенских личних имена и њихових придева нема једначења сугласника по звучности: Кадчић, Кадчићев (за разлику од имена Качић).
• У облицима промене многих имена места такође нема једначења сугласника по звучности: Забрдац — Забрдца — Забрдцу.
• У именима предузећа исто нема једначења сугласника по звучности: Инвестбанка, Инвестбиро (мада су наведени примери такође и сложенице).
• И у придевима сложеним са префиксом без- који се налази испред придева изведених из именица страног порекла које почињу сугласником с, нема једначења сугласника по звучности: безсерифни (због значењске границе стварања паузе између префикса и основног придева).
• И код сложених презимена и географских имена код којих се осећа пауза између делова, сугласнике такође не треба једначити: Малићбеговић, Андрићград.