Отворите главни мени

Јежеви или прави јежеви (лат. Erinaceinae) су потпородица истоимене породице (лат. Erinaceidae), чија је основна карактеристика присуство бодљи. За разлику од њих гимнури или чекињави јежеви имају чекиње уместо бодљи. Према традиционалној класификацији сврставани су у ред бубоједа. Постоји 16 врста јежева подељених у пет родова. Живе широм Европе, Азије, Африке и на Новом Зеланду. У Аустралији и Северној Америци нема родних јежева, док су они на Новом Зеланду уведени. Јежеви су се мало изменили у последњих 15 милиона година,[1] а као и други првоеволуирани сисари, прилагодили су се ноћном животу и бубоједном начину исхране.[2]

Прави јежеви
Erinaceus europaeus (Marek Szczepanek).jpg
Обични или европски јеж
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Потпородица:
Erinaceinae

G. Fischer, 1814
Родови

Физички изгледУреди

БодљеУреди

Јежеви се лако могу распознати по својим бодљама које су у ствари тврде, шупље длаке начињене од кератина[3] и дугачке су до 3 cm. Рађају се са малим и веома меканим бодљама. Након шест недеља прве бодље отпадају да би израсле нове, праве бодље. Одрасли јежеви имају на себи и до 5.000 бодљи које им служе првенствено као заштита. Бодље нису отровне и за разлику од бодљикавих прасади, не могу се лако одстранити од тела. Међутим, ако је изложена јаком притиску и стресу, или је болесна, животиња може да одбаци бодље.

Изглед и величинаУреди

Јежеви су мали сисари. Дужина тела европског јежа износи од 15 до 30 центиметара, а тежина од 1.5 до 2 килограма. Осим бодљама, тело је прекривено браон крзном и имају кратак реп. Јежеви поседују пет прстију на предњим шапама са кратким ноктима. Задње ноге завршавају са по четири прста са дугачким ноктима који непрекидно расту. Јежеви поседују ове особине с обзиром на то да су копачи. Најразвијеније је чуло мириса и имају одличан слух. Врло су обазриви и реагују и на најмањи шум.

ОсобинеУреди

Све врсте јежева се користе одбрамбеном способношћу да се умотају у тесну лоптицу, како би бодље биле уперене према спољашњости. Неки пустињски јежеви су еволуцијом смањили тежину, па је њима ефективнији други начин одбране - вероватно ће само отрчати, а понекад чак и сами напасти уљеза, покушајући да га убоду својим бодљама.

Јежеви су ноћне животиње, иако неке врсте могу с времена на време да излазе и дању у потрагу за храном. Већину дана проведу спавајући или у рупи у земљи или су сакривени испод траве и камења. Опет, различите врсте имају мало другачије особине, али генерално јежеви ископавају јаме као склоништа. Сви дивљи јежеви су у стању да хибернирају, мада не раде сви то; хибернација зависи од температуре и распрострањености хране и саме врсте.

Попут опосума, мишева, и кртица, јежеви имају извесну природну имуност против неких змијских отрова путем протеина еринацина у животињском мишићном систему, мада је он присутан само у малим количинама и ујед отровнице може да буде фаталан.[4] Осим тога, јежеви су једна од четири познате групе сисара са мутацијама које штите против још једног змијског отрова, α-неуротоксина. Свиње, медоједни јазавци, мунгоси, и јежеви сви имају мутације на никотинском ацетилхолинском рецептору које спречавају везивање змијског отрова α-неуротоксина, мада су те мутације развијене засебно и независно.[5]

РазмножавањеУреди

 
Белогруди јеж.

Трудноћа зависи од врсте до врсте и траје од 35 до 58 дана. Женке крупнијих врста рађају, у просеку, 3-4 младих, док женке мањих врста просечно доносе на свет 5-6 младих јежева. Гнездо се састоји од хрпе лишћа које саме направе. Није необично да, као код многих других сисара, мужјак убије новорођене јежеве. Женке рађају два пута годишње. Један окот је у мају, а други у септембру.

Постоји опасност по мужјака да се приликом парења набоде на женкине бодље. Међутим, он не мора да се у потпуности попне на женку због тога што она има способност да повије реп на горе како би јој се вулва нашла иза остатка тела. Мужјаков пенис се налази врло близу трбуха (што многи мисле да је пупак) што представља још једну олакшицу приликом самог чина парења.

КласификацијаУреди

 
Афрички пигмејски јеж (Atelerix albiventris) је најчешћа врста јежа која се гаји као кућни љубимац.
 
Дугоухи јеж живи око Централне Азије и мањи је од европског јежа.

Породица јежева (Erinaceidae), потпородица правих јежева (Erinaceinae):[6]

РеференцеУреди

  1. ^ Reiter C, Gould GC (1998). „Thirteen Ways of Looking at a Hedgehog”. Natural History. 107 (6): 52. 
  2. ^ „WildlifeTrust.org.uk”. WildlifeTrust.org.uk. Архивирано из оригинала на датум 12. 2. 2013. Приступљено 28. 2. 2013. 
  3. ^ Attenborough, David (2014). Attenborough's Natural Curiosities 2. Armoured Animals. UKTV. 
  4. ^ Omori-Satoha, Tamotsu; Yamakawab, Yoshio; Mebs, Dietrich (новембар 2000). „The antihemorrhagic factor, erinacin, from the European hedgehog (Erinaceus europaeus), a metalloprotease inhibitor of large molecular size possessing ficolin/opsonin P35 lectin domains”. Toxicon. 38 (11): 1561—80. PMID 10775756. doi:10.1016/S0041-0101(00)00090-8. 
  5. ^ Drabeck, D.H.; Dean, A.M.; Jansa, S.A. (1. 6. 2015). „Why the honey badger don't care: Convergent evolution of venom-targeted nicotinic acetylcholine receptors in mammals that survive venomous snake bites”. Toxicon. 99: 68—72. PMID 25796346. doi:10.1016/j.toxicon.2015.03.007. 
  6. ^ Hutterer, R. (2005). „Order Erinaceomorpha”. Ур.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. стр. 212—217. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 

Спољашње везеУреди