Википедија

Љубен Каравелов

Љубен Каравелов Стојчев (Копривштица, 1834.[1] или 1835. или 1837.[а][2]— 21. јануар 1879, Рушчук) је био бугарски песник, писац, енциклопедист, новинар, етнограф, народни херој и борац за ослобођење Бугарске од отоманске владавине[3]. Каравелов је старији брат[4] утицајног политичара Петка Каравелова (1843—1903). Провео је Љубен неколико година живота као емигрант у Србији, у Београду и Аустроугарској, у Новом Саду.

Љубен Каравелов
Љубен Каравелов
Лични подаци
Датум рођења1834.
Место рођењаКопривштица,  Османско царство
Датум смрти21. јануар 1879.(1879-01-21) (44/45 год.)
Место смртиРусе,  Кнежевина Бугарска

Биографија уреди

Љубен је рођен у месту Копривштици у Бугарској 1837. године. Након завршене основне школе, у родном месту код учитеља Србина, Ђорђа Божиловића[5], требало је да настави школовање у Пловдиву. У тамошњој грчкој гимназији учење му није полазило за руком (јер није волео грчки језик), па је напустио школу и постао трговачки помоћник. Током школовања у Пловдиву, Љубен је прочитао са разумевањем две српске књиге, које су на њега много утицале. Радило се о насловима, српском зборнику "Невен-Слога" и "Косовка".[6] Због потребе посла много путује, обилази не само Бугарску него и Србију и Босну. Тако је са оцем џелебџијом (трговцем стоке) 1854. године поред Бугарске посетио део Македоније и Србије. Иако трговац више га је привлачио народни живот, који путујући истражује и записује грађу.

Напушта трговачку струку, и на предлог пријатеља Најдана Герова одлази 1857. године код брата у Русију.[3] Пошто не успе да се упише на Војну академију, прелази на историјски одсек Филозофског факултета у Москви. Бави се проучавањем историје, али и руске књижевности; ту започиње свој књижевни рад. На вест да су заратили Срби и Турци приспео је у Србију фебруара 1867. године, покушавајући да створи везу између подјармљених Срба и Бугара, ради заједничке борбе. Дружи се београдском омладином и сарађује са Светозаром Марковићем; за кратко време је добро научио српски језик. Као и Марковић и он се јавља представником реализма у књижевности. Августа 1867. године Каравелов у име Бугара учествује у раду скупштине "уједињене Омладине српске. Није сам у туђини, јер је у српској престоници јак емигрантски бугарски центар. У Београду је Бугарин Раковски, отворио "Бугарско ђачко друштво и читаоницу 'Сједињеније'".[7] У лето 1867. године Каравелов са сунардницима оснива заверенички "Бугарски комитет", у стану Анастаса Карастојанова - дворског фотографа, са радњом поред Саборне цркве. У друштву са још неким присталицама саставља у лето 1867. године "Закон" (правила организације) добровољачке чете. Као политички активан и експониран учесник догађаја у Београду, неколико месеци пре атентата на кнеза Михаила, бива непожељан због својих активности. Из Београда где се бавио "књижевним послом" био је фебруара 1868. године "истеран".[8] Због прогона се склања у други српски центар, у Нови Сад где налази ново уточиште и наставља књижевни рад. Ту упознаје Змаја и Светозара Милетића, те постаје сарадник листа "Застава".[9] Међутим хапсе на угарске власти, као сада великог противника режима Обреновића, и он силом прилика проводи пола године затворен у Пешти. Нашао је ново место за живот и рад у Румунији, у престоници Букурешту. Ту се бави публицистичким радом, покреће и уређује листове: "Знање" и "Слободу". Не уклапа се довољно у револуционарну емигрантску бугарску средину. Зато поново долази у Београд где ће боравити до краја Српско-бугарског рата 1879. године[10]

Последње време провео је са супругом у бугарском граду Русе (Рушчуку). Неуморно је радио на скупљању добровољаца за учешће у српско-турском рату. Имао је због тога проблема у Румунији, где је затваран због регрутовања бугарских добровољаца. Каравелов је своје здравље уништио у казаматима и емиграцији, умире исцрпљен у Рушчуку 1879. године од туберкулозе, у напону своје стваралачке снаге.[11]

Друштвени ангажман међу Србима уреди

Почео је да пише у 31. години живота, почиње са поезијом, а инспирацију налази у страдању бугарског народа под Турцима. Био је дописни члан филозофског и филолошког одсека Српског ученог друштва од 1872. године, као "књижевник и журналист бугарски". Он се тада бави у Букурешту, где је уредник листа "Слобода" (од 1870).[12] Писао је не само на матерњем, већ и на српском језику. Објавио је 1868. године у часопису "Матица" једну приповетку. Приповетку под називом "Је ли крива судбина?" посветио је београдским друговима.[13] Књижевно одељење Матице Српске га је 1869. године за ту приповетку наградила са 70 ф.[14] Професор Ватрослав Јагић (у време када је радио у Берлину) примећује у свом есеју о савременој бугарској књижевности, за "најбољег бугарског приповедача" Љ. Каравелова: "имао је талента да изнесе у оштрим цртама карактеристичне стране народног живота, али његов исувише голи реализам је често суров и досадан".[15]

Сматра се једним од твораца српског критичког реализма.[16] Писао је 1868-1869. године у новосадској "Матици" критички приказ књиге Милована Јанковића о смрти српског цара Душана,[17] затим о Абердаровом "Првом јеку" исте године и др.

Био је ожењен Српкињом Наталијом Петровић Каравеловом, књижевницом, политичком активисткињом и добротворком, сестром српског политичара Настаса Петровића.[18] Венчање је било јуна 1868. године у Сремским Карловцима, а заједнички живот су наставили у Новом Саду. Наталија је била одана свом мужу у његовим политичким стремљењима. Тако је док су живели у Рушчуку (на Дунаву) са фалсификованим пасошем преносила преко Дунава пропагандни материјал, бугарском револуционару Василу Левском.[19] У браку нису имали деце, а удова Ната се након смрти мужа по други пут удала, и вратила у Србију.

Дело уреди

  • "Атаман", (из болгарских нравов), на руском, у "Наше Времја", 1859. године
  • "Страници из књиги страданиа болгарскога племена", на руском, Москва 1868. године
  • "Из мртвог дома", на српском,
  • драма "Хаџи Димитар Арсенов", Букурешт 1872. године
  • "Неда", Букурешт 1872. године
  • "Не рађај ме", песма, у "Нова Искра", Београд 1904. године
  • "Српске приповетке", издање Југословенско-бугарске лиге 1940. године[19]

Референце уреди

  1. ^ Енциклопедия „България“. Т.3. Изд. на БАН. С., 1982, с. 324
  2. ^ "Правда", Београд 6. март 1937. године
  3. ^ а б Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 322. 
  4. ^ "Мале новине", Београд 1903. године
  5. ^ "Историјски часопис", Београд 16-17/1966-1967. године
  6. ^ "Историјски часопис",...
  7. ^ "Историјски гласник",...
  8. ^ "Земунски гласник", Земун 1868. године
  9. ^ "Време", Београд 5. мај 1940. године
  10. ^ "Правда", Београд 1937. године
  11. ^ "Правда", Београд 1936. године
  12. ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
  13. ^ "Матица", Нови Сад 1868. године
  14. ^ "Српски летопис", Нови Сад 1872. године
  15. ^ "Отаџбина", Београд 1880. године
  16. ^ Лош, Татјана (28. јул 2016). „Наталија основала прву штампарију у слободној Бугарској”. Вечерње НОВОСТИ. Приступљено 21. 9. 2016. 
  17. ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1869. године
  18. ^ Ђуричић, Милица. „Наталија Петровић Каравелова”. Књиженство. Архивирано из оригинала 08. 03. 2017. г. Приступљено 21. 9. 2016. 
  19. ^ а б "Време", Београд 1940. године

Напомене уреди

  1. ^ прослављана је 1937. године у Бугарској његова стогодишњица рођења

Спољашње везе уреди

 
Љубен Каравелов на Викимедијиној остави.
 

Овај чланак везан за песнике је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Љубен_Каравелов&oldid=26800731”