Настас Петровић
Настас Петровић (Чачак, 5. новембар 1867 — Београд, 22. фебруар 1933) био је српски политичар. Обављао је функцију министра унутрашњих послова и члана Народне радикалне странке.
| Настас Петровић | |||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||||||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||||||||||||
| Датум рођења | 5. новембар 1867. | ||||||||||||||||||||||
| Место рођења | Чачак, Кнежевина Србија | ||||||||||||||||||||||
| Датум смрти | 22. фебруар 1933. (65 год.) | ||||||||||||||||||||||
| Место смрти | Београд, Краљевина Југославија | ||||||||||||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||||||||||||
| Политичка странка | Народна Радикална странка | ||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||
Биографија
уредиРођен је 1867. године у Чачку, где је завршио основну школу и нижу гимназију, а Вишу гимназију и Филозофски факултет завршио је у Београду.[1] По завршетку Велике школе 1892. године, постављен је за професора реалне гимназије у Ужицу, али је због радикалних политичких ставова отпуштен из државне службе и провео је неко време у притвору. Затим је од 1900. године радио као професор Мушке Учитељске школе у Јагодини.[1] Као омладинац учествовао је у свим слободоумним омладинским покретима, као присталица идеја Светозара Марковића. Био је као гимназијалац председник ђачке дружине Нада, а као студент председник друштва Побратимство. Касније је постао члан Народне радикалне странке. Уређивао је лист „Народни покрет“ у Јагодини, а сарађивао је и са другим радикалским политичким гласилима. Био је председник Српског новинарског удружења 1907. године, а дуже време и председник Удружења општинских деловођа.
Политичка каријера
уредиНастас је био један од најсмелијих и најборбенијих радикалских говорника. Истицао се снагом темперамента, говорничким даром, те доследношћу у уверењима а његова каријера није била бурна.[2] Први пут је изабран за народног посланика 22.7.1901. године, и од тада је, осим у периоду од септембра 1903. до јула 1905. године, био непрекидно биран све до 1925. године.[1] Важио је за једног од најгласнијих и најборбенијих говорника у Народној скупштини. У Радикалној странци био је први секретар Главног одбора до јула 1924. године. Учествовао је у раду Народне скупштине на Крфу за време Првог светског рата.[1] Крајем 1915. године организује дисидентску радикалну групу која се супротстављала Пашићу и одвојила од странке. После рата, заједно са својим присталицама, враћа се у странку, али и даље води борбу против Пашића, посебно по питањима односа према Хрватима. Петровић је упорно покушавао да оствари ближу сарадњу са Стјепаном Радићем, док је Пашић био неповерљив према њему и његовој Хрватској сељачкој странци. Био је близак регенту Александру Карађорђевићу.
У два наврата био је министар унутрашњих дела. Први пут за време владе Николе Пашића, од 30.5./12.6.1907. до 30.3./12.4.1908.[3] године. Овај мандат завршио се неславно, пошто је против њега подигнута оптужница, после афере око убиства Милана Новаковића и Максима Новаковића[4], присталица династије Обреновића и противника Црне руке. Дебата је вођена у Скупштини у три наврата, и окончана је одбацивањем предлога оптужбе 1911. године.[5] Након уласка у владу Љубомира Давидовића у јулу 1924, искључен је из странке следећег месеца.[6]
После раскида са Николом Пашићем године и након смрти вође групе Стојана Протића, постао је председник главног одбора „Независних радикала“, мале и готово безначајне групе у Скупштини, који су предлагали компромис са Хрватима.[7][8]
Други пут је изабран за министра у влади Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, на челу са Љубомиром Давидовићем. 1924. године.[2] Ову владу чинио је такозвани "Блок народног споразума", сачињен од Демократске странке, Словенске људске странке Антона Корошеца и Југословенске муслиманске организације Мехмеда Спахе, а владу је подржавала Хрватска сељачка странка Стјепана Радића. Био је то покушај стварања праве југословенске владе, али она се одржала само од 27. јула до 6. новембра 1924. године.[7] Последњи пут је биран за посланика 1925. године, али његов политички утицај од тада знатно слаби. Његови покушаји да се врати у Радикалну странку били су безуспешни. Умро је у Београду 22. фебруара 1933. године.[9]
Референце
уреди- ^ а б в г Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, III књига, Н-Р , 1928.. стр. 347.
- ^ а б "Правда", Београд 1933. године
- ^ "Службени војни лист", Београд 13. април 1908. године
- ^ "Дело", Београд 1. октобар 1911. године
- ^ Владе Србије, (2008). стр. 50.
- ^ "Политика", 12. авг. 1924, стр. 7
- ^ а б Fogelquist 2011, стр. 248.
- ^ П. С. Талетов, Београд. (1928). стр. 125–152
- ^ Енциклопедија српског народа, Београд, (2008). стр. 831-832
Литература
уреди- Fogelquist, Alan (2011). Politics and Economic Policy in Yugoslavia, 1918-1929. Lulu.com. ISBN 978-1-257-94299-2.
- Ј. Продановић, Петровић Настас, у: Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, III књига, Н-Р, Библиографски завод Д. Д., Загреб, 1928.. стр. 347
- В. Јов., Петровић Настас, у: Енциклопедија српског народа, Београд, (2008). стр. 831-832
- П. С. Талетов, Савремени политичари: прва серија [Стјепан Радић, Љуба Давидовић, Настас Петровић], Француско-српска књижара А. М. Поповића, Београд (1928). стр. 125–152
- Владе Србије 1805-2005, Завод за уџбенике, Београд, 2008.
- Све српске владе, ур. Драгана Ротер-Црквењаков, Република Србија, Министарство за информације, (1992). стр. 74.
- Olga Popović-Obradović, Parlamentarizam u Srbiji od 1903. do 1914. godine, Službeni list SRJ, Beograd, (1998). стр. 325–329; 385-389
- М. Перишић, Министарство и министри полиције у Србији 1811-2011, Београд 2002, 287
