Ћу Ћубај (кин. 瞿秋白, пин. Qū Qiūbái; Чангџоу, 29. јануар 1899Чангтинг, 18. јун 1935) био је вођа Комунистичке партије Кине у касним 1920-им годинама и важан сарадник у развоју идеологије Мао Цедунга.

Ћу Ћубај
Qu Qiubai.jpeg
Биографија
Датум рођења(1899-01-29)29. јануар 1899.
Место рођењаЧангџоу, Ђангсу
Династија Ћинг
Датум смрти18. јун 1935.(1935-06-18) (36 год.)
Место смртиЧангтинг, Фуђен
Кина
Политичка
странка
Комунистичка партија Кине
1927 — 1928.
ПретходникЧен Дусју
НаследникСјанг Џунгфа

Детињство и младостУреди

Пореклом из истакнуте, иако сиромашне породице, Ћу је претрпео трагедију у својим раним годинама. Његов отац, који није могао створити иметак радећи на земљи, или постићи добар бирократски положај, био је присиљен да прихвати слабо плаћен посао наставника у удаљеном месту. Од посла није зарађивао много новца за породицу. Његова мајка се 1915. убила исцрпљена животним тешкоћама и дуговима.[1] Ћу је 1916. године дошао у Пекинг, пошто је провео неко време код рођака у Вухану. Није имао новца да плаћа редовну универзитетску наставу, па се уписао у новоформирани Институт за проучавање руског језика. Ту је студирање било бесплатно, постојале су студентске стипендије, а обећано је и запослење после стицања дипломе.

Невољано је умешан у револуцију, а радикализовао се када се прикључио Покрету 4. маја.[2]

Учешће у Комунистичкој партијиУреди

Ћу је водио усамљенички живот под захтјевима управе Института за језик, студирајући француски и руски, а у своје време будистичку и класичну кинеску филозофију. Рани контакт са револуционарским круговима остварио је учешћем у расправама Ли Даџаоа, главног књижара Пекиншког универзитета, о марксистичкој анализи. Мао Цедунг је такође био присутан на тим састанцима. Ћу је касније прихватио посао новинара пекиншких новина, и био је стациониран у Москви. Ћу је био један од првих Кинеза који је извештавао из Москве о животу у Русији након Октобарске револуције.

Он је постао вршилац дужности предсједник Политбироа 1927, након пада Чен Дусјуа, постајући стварни вођа странке. Он је организовао револуције и побуне, као што је Гуангџоушки устанак 11. децембра 1927. [3] Због немогућности да се придружи друговима у Дугом маршу услед туберкулозе, Ћу је остао у предстражи. Ту су га на крају ухапсили и стрељали припадници Куоминтанга 1935. Пре смрти је написао посљедње опроштајно писмо, које је постало део књижевне традиције комунистичког покрета.

НаслеђеУреди

Ћу је био веома критикован као издајник у доба културне револуције. Међутим, Централни комитет га је аболирао 1980. и данас се сматра за једног од великана КП Кине. Музеј Ћу Ћубаја постоји у родном граду Чангџоу. Ћу и руски колега, В. С. Колоколов, били су одговорни за рани развој система мандаринске романизације.[4] Од руског превода Ћу је створио службени кинески превод Интернационале, која се користи као химна Комунистичке партије Кине.

РеференцеУреди

  1. ^ Spence 1982, стр. 169.
  2. ^ Spence 1982, стр. 171.
  3. ^ Kampen 2000, стр. 34.
  4. ^ (језик: енглески) Синвенз Архивирано на сајту Wayback Machine (3. јун 2009)

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди