Џаваншир (јерм. Ջիվանշիր, Jivanshir; перс. Jūvānšīr; у переводу "млади лав"), био је краљ Кавкаске Албаније од 637. до 680., владавши из региона Гардман. Његов живот и дела били су предмет легенди које су забележене у јерменским средњовековним текстовима. Водио је порекло из Партске породице Михраниди, која је била део Куће Михран, једног од седам партских кланова у Сасанидском царству.[1][2]

Џаваншир
Statue of Caucasian Albanian king Javanshir, VII century.JPG
Копија бронзане статуе Џаваншира у Националном музеју у Азербејџану. Оригинална статуа се налази у музеју Ермитаж
Датум рођења28. септембар 616.
Датум смрти1. јануар 680.
ГробЗамак Гардман
ДинастијаМихраниди
ОтацВараж Григор
Вероисповестхришћанство
Краљ Кавкаске Албаније
Период637. до 680.
ПретходникВараж Григор
НаследникВараж Тиридат I

МладостУреди

Џаваншир је био други син Ваража Григора, краља Гардмана који је потицао из породице Михраниди, и иберијске принцезе Горидукс. У 637. години Вараж Григор је прихватио и прогласио хришћанство као званичну религију Кавкаске Албаније, чиме је превео и свог сина Џаваншира у хришћанство. Међутим, Вараж је срушен са власти од стране сасанидског цара који није признавао његов прелазак у хришћанство. Тако је Џаваншир постао краљ Кавкаске Албаније.[3]

ВладавинаУреди

Џаваншир је био познат по својој храбрости и интелигенцији, борио се против Арапа за време муслиманског освајања Персије на страни Сасанидског царства, и добио је од сасанидског краља Издигерда III два златна копља, два златна штита и заставу,[4] највероватније Дерафш Кавани. 636. године, предводио је албанску војску, заједно са јерменским принцем Мушегом III и Григоријем Сјуничким, у бици код Ал-Кадасије између персијске и арапске војске. Међутим, Сасаниди су поражени, због чега је Џаваншир изгубио наду, побунио се против својих господара и вратио се у Кавкаску Албанију. Одакле је послао писмо Констансу II и постао савезник Византијском царству. Додељена му је титула патриција, и био је признат као краљ Истока. Оженио се принцезом из кнежевине Сјуник.

Након савеза са Византијом, удружио је снаге са иберијском краљу Адарназу I у нападу на сасанидске гарнизоне у Албанији.[5] Касније је проширио своју територију подручјем од Дербента до реке Аракс.

Суочавајући се са претњом арапске инвазије на југу и хазарске офанзиве на северу, Џаваншир је био приморан да постане Калифатов вазал, потез који се показао као прекретница у историји земље.

Џаваншир је убијен 680. године од стране супарничког племића, чију је моћ покушао да ограничи. Наследио га је Вараж Тиридат I.

Опис у Јерменској поезији и историјским текстовимаУреди

Једини историјски извор о животу и делима Џаваншира потиче из јерменског текста Мовзеса Каганкатватција, познат под називом Историја земље Агванка.[6] Овај текст садржи и поему посвећену Џаванширу Елегија о смрти великог принца Џаваншира, аутора Давтака Кертога, јерменског песника из 7. века и првог секуларног писца у јерменској књижевности.[7][8]

Једина сачувана Кертогова песма написана је на јерменском језику, у абецедном акростиху.

РеференцеУреди

  1. ^ „ARRĀN – Encyclopaedia Iranica. C. E. Bosworth”. iranicaonline.org. Приступљено 11. 12. 2014. 
  2. ^ „ALBANIA – Encyclopaedia Iranica. M. L. Chaumont”. iranicaonline.org. Приступљено 11. 12. 2014. 
  3. ^ Cyril Toumanoff. Review of C. J. F. Dowsett's "The History of Caucasian Albanians by Movsēs Dasxuranci", Bulletin of the School of Oriental and African Studies, University of London, Vol. 25, No. 1/3. 1962. стр. 366.
  4. ^ Zeynalov, Fazil (2012). The Nagorno-Karabakh conflict : towards a just peace or inevitable war. Editions L'Harmattan. стр. 36. ISBN 978-2-296-49838-9. 
  5. ^ Martindale, John Robert , The Prosopography of the Later Roman Empire, Cambridge University Press. 1992. ISBN 978-0-521-07233-5. стр. 13–14.
  6. ^ Robert H. Hewsen, “Ethno-History and the Armenian Influence upon the Caucasian Albanians,” in Classical Armenian Culture: Influences and Creativity, ed. Thomas J. Samuelian (Philadelphia: Scholars Press, 1982)
  7. ^ The Oxford History of Historical Writing: 400-1400 / Edited by Sarah Foot, Chase F. Robinson. — Oxford University Press. — Vol. 2. (2012). pp. 189.:"The section on Juansers exploits concludes with the earliest piece of secular Armenian poetry since the adoption of Christianity to have reached us, in the form of an abecedarian elegy extolling the prince and bewailing his passing."
  8. ^ The Heritage of Armenian Literature: By Agop Jack Hacikyan, Gabriel Basmajian, Edward S. Franchuk, Nourhan Ouzounian, Wayne State University Press, 2002, P. 94

ЛитератураУреди