Џамија султана Махмуда у Београду
Џамија султана Махмуда у Београду била је једна од многобројних џамија у Београду изграђена око 1739, а дограђена 1746. године, на платоу Горњег града Београдске тврђаве.[1] У близини џамије налазили су се Дамад Али-пашино турбе, текија, гробље, везиров Сарај, чак и кафана до руског рата (1768-1774) која је убрзо срушена у складу са шеријатским законом.[2][3]
| Џамија султана Махмуда у Београду | |
|---|---|
 Џамија султана Махмуда (око 1865) | |
  Џамија султана Махмуда у Београду Локација на мапи Града Београда | |
| Основне информације | |
| Локација | Београд, Србија |
| Координате | 44° 48′ 42″ С; 20° 27′ 57″ И / 44.811730° С; 20.465958° И |
| Религија | ислам |
| Архитектонски опис | |
| Оснивање | 1739. |
| Завршетак изградње | око 1739, дограђена 1746. |
| Датум рушења | 1895. |
| Спецификације | |
| Висина (макс.) | 18 m |
| Број минарета | 1 |
| Материјали | камен, опека |
Предуслови уреди
Београд се од средњовековне вароши коју је одликовао несметани развој скоро два пуна века, за време владавине Османлија трансформисао у оријенталну варош. Комплекс јавних грађевина, чаршија и махале чиниле су основну карактеристику балканско-оријенталне урбане културе Београда.У њему су за јавне грађевине увек бирана места на неком узвишењу, где је џамија са својим минаретом требло да доминира околином.[2]
Џамије на тлу Београда закључно са 17 веком грађене су у класичном цариградском стилу, док је у 18. и 19. веку у њиховом обликовању заступљен стил турског барока, настао под утицајем Запада. Један од таквих примера је џамија султана Махмуда, изграђена око 1739, а дограђена 1746. године.[4][5][6]
Историја уреди
Настала као задужбина султана Махмуда I, непознато је да ли је настала преправком аустријске зграде главне страже, на шта наводи њен архитектонски западњачки изглед, изузимајући минаре, или је као новоизграђени објекат (будући да је 18. век, када је настала ова џамија био век турског барока, управо на ту могућност указују елементи западњачке архитектуре).[7]
По добијању независности на Берлинском конгресу, Кнежевине Србије је џамију претворила у војну болницу.
Срушена је 1895. године, у победничкој еуфорији која је завладала у ноовооснованој Краљевини Србији, по окончању Српско-турски ратови или Српских ратова за независност који су вођени између 1876. и 1878. године против Османског царства од стране Кнежевине Србије и Кнежевине Црне Горе, након којих је Србија добила пуну међународно признате независности на Берлинском конгресу.[8]
Њени темељи се и данас могу видети у трави, на десној страни када се испод Сахат-куле уђе у Горњи град
Архитектура уреди
Представљала је двоспратну правоугаону грађевину од камена завршену четворосливним кровом са једноспратним анексима на јужној и западној фасади, у приземљу обликованим залученим тремовима. У џамији су се налазиле медреса и библиотека, такође задружбине султана Махмуда I (1730 - 1754), што наводи постојање два улаза у објекат.
Библиотека је прво била у подруму, али пошто је султан дознао да књиге пропадају од влаге, наредио је да се преместе на спрат и да се посебним степеништем одвоје од џамије.
Из једног фермана види се да је султан Махмуд одобио проширење џамије и поред тога што она није могла да прими све вернике петком и о Бајраму.
Види још уреди
Извори уреди
- ^ Д.Ђурић-Замоло, Сачувани лик Београда на фотографијама А. Јовановића, И. Громана и М. Јовановића, ГГБ, XIV, Београд 1967, 141–167
- ^ а б Вујовић, Бранко (2003). Београд у прошлости и садашњости. Београд: Издавачка кућа Драганић.
- ^ „Đe su 273 džamije u Beogradu?”. Muhabet Magazin (на језику: бошњачки). фебруар 2020. Архивирано из оригинала 03. 02. 2021. г. Приступљено 30. 1. 2021.
- ^ Б. Вујовић, Београд у прошлости и садашњости, Београд 1994
- ^ Б. Вујовић, Српске цркве и манастири Београда, Београд 1995
- ^ М. Јовановић, Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба, Београд 2007.
- ^ Д. Ђурић-Замоло, Београд као оријентална варош под Турцима 1521–1867, Београд 1977, 31–32.
- ^ Екмечић, Милорад (1981). Српски народ у Турској од средине XIX века до 1878. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 447—526.