Албанологија је интердисциплинарна грана хуманистике која се бави језиком, костимографијом, књижевношћу, уметношћу, културом и историјом Албанаца. У оквиру студија користе се научни методи књижевности, лингвистике, археологије, историје и културе; међутим, албански језик је главна тачка истраживања студија.

Албански народни плес из Чивите, у Калабрији, Италији

Студије

уреди
 
Аустријанац Теодор Ипен у Скадру у одећи из северне Албаније. (1900)

Јохан Ерик Танмен, из 18. века, вероватно је био први албанолог. Он је подржао теорију аутохтоности Албанаца[1] и представио теорију о пореклу Илира.[2][3] Касније је Густав Мејер доказао да је албански језик део индоевропске породице.[4] У 20. веку такве студије су продубили Норберт Јокл, Милан Шуфлај и Франц Нопча вон Фешо-Силва, као и Карл Рејнхолд и Екрем Чабеј.

Студије албанологије биле су више институционално подржане у Албанији, почев од 1940. године отварањем Царског института за албанске студије, који је претходио Академији наука Албаније, отвореног 1972. године. У међувремену, током 1960-их, Албанолошки институт Приштине је такође реконструисан на Косову, а затим у делу Југославије.[5]

На Универзитету у Београду албански језик се изучава од школске 1920/21 године. Један од најзаслужнијих албанолога током 20. века у Београду био је Војислав Данчетовић (1905-1974).[6]

Познати албанолози

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Elsie 2010, стр. 159
  2. ^ Schwandner-Sievers & Fischer 2002, стр. 75
  3. ^ Stipčević 1977, стр. 73
  4. ^ Baldi 1983, стр. 87–88
  5. ^ Shetuni 2014, стр. 26
  6. ^ Сретеновић, Мирјана (17. 1. 2023). „Век албанологије у Београду”. Политика. Приступљено 21. 1. 2023. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди