Александар Стојачковић

Александар Стојачковић (Сомбор, 25. мај 1822 — Будим, 21. јун 1893) је био српски историчар, публициста и политичар.

Александар Стојачковић
Александар Стојачковић
Датум рођења	(1822-05-25)25. мај 1822.
Место рођења	Сомбор Аустријско царство
Датум смрти	21. јун 1893.(1893-06-21) (71 год.)
Место смрти	Будим Аустроугарска

Породица, младост

Потиче из старе, угледне српске породице у Сомбору, од деде Михаила Стојачковића. Отац Лука Стојачковић (1785-1864) је истакнута личност 19. века у Сомбору али и Бачкој. Истакао се 1848-1849. године када је биран за председника Окружног бачког одбора српског покрета. По струци адвокат, био је дуго члан општинског одбора, градски сенатор и управитељ српских народних школа у Сомбору (од 1850). Имао је из брака (склопљеног 1818) са Софијом рођ. Ђекић из Осијека, два сина - Александра и Николу, и две кћерке. Његов салаш надомак Сомбора спалили су Мађари фебруара 1849. године. Лик и дело свог оца Луке "Великог Србина", описао је и објавио 1882. године син Александар.

Гимназију је Александар похађао у Сремским Карловцима и Кечкемету. У Карловцима је такође завршио богословију. Филозофију је студирао у Печују, а право у Пешти.

Каријера

Године 1847. изабран је за професора опште историје у Карловачкој гимназији. Заступао је Карловце као посланик на Мајској скупштини 1848. године. За време Српског народног покрета 1848-1849. био је секретар војводе Стевана Шупљикца. Након завршетка револуције био је преводилац за српски језик у Темишвару, административном центру Војводства Србије и Тамишког Баната. Потом је краћи период био градоначелник Вршца. Од 1860. године био је први перовођа, а затим и секретар угарског намесништва у Будимпешти. Од 1867. године радио је у угарском Министарству унутрашњих послова, прво као секретар, а потом као одељени саветник. Пензионисан је 1883. године и наставио да живи у Будиму.

Академик

Професор Стојачковић је због својих историографских радова био цењен и у Србији. Постао је као још врло млад, 1. августа 1848. године коресподентни (дописни) члан Друштва србске словесности у Београду. Дописни члан, сада Српског ученог друштва, постао је 29. јула 1864. године. Почасни члан Српске краљевске академије постаје 15. новембра 1892. године.

Политички ангажман

На Благовештенском сабору 1861. године био је посланик града Сомбора и саборски перовођа. Активно учествује и на црквео-народном сабору одржаном 1892. године. Претходно је председавао Одбору петнаесторице који је 1891. године претресао питања битна за српску црквену аутомомију. У више наврата био је посланик у Угарском сабору - као заступник Сомбора (1866-1869), Вршца (1884-1887) и белоцркванског изборног среза (1887-1892).

Био је у старим данима дугогодишњи председник Српске православне општине у Будиму.

Научни и публицистички рад

Први рад објавио је 1843. године у Сербском народном листу Теодора Павловића. Укупно је публиковао петнаест историјских расправа у претходно наведеном листу, као и у Летопису Матице српске. Пред Мађарску буну 1847. године објавио је прву књигу, о православном обреду и ћирилици, којом се прочуо у српству.

Годину дана (1888-1889) уређивао је Српски дневник, „лист за политику, просвету, привреду, радиност и трговину”.

Библиографија

• Историја восточно-славенског богослуженија и кирилског књижества код Славена западне цркве (Нови Сад, 1847)
• Черте живота народа србског у унгарским областима (Беч, 1849)
• Ueber die staatsrechtlichen Verhältnisse der Serbien in der Wojwodina und überhaupt in den Ländern der ungarischen Krone: Historisch-juridische Abhandlung (Темишвар, 1860)
• A magyarországi gör. kel. szerb egyház önkormányzatáról (Будимпешта, 1886)

Спољашње везе

• Историја восточно-славенског богослуженија и кирилског књижества код Славена западне цркве на Дигиталној Библиотеци Матице српске
• Черте живота народа србског у унгарским областима на Дигиталној Библиотеци Матице српске