Аликвотни тонови, такође названи и парцијалним тоновима или хармоницима су појава углавном слухом непрепознатљивих тонова који се формирају над главним изведеним тоном. Њихов број и јачина одређују „боју“ тона над којим се формирају при чему је број доминантан фактор. Фреквенције аликвотних тонова се према основном тону односе као 1:2:3:4:5:6:… до одређене граничне фреквенције. Ова граница код неких инструмената износи:
Чворови вибрирајућег низа су хармоници.
Оно што се да приметити је да што је мањи број аликвотних тонова (тј. што је гранична фреквенција нижа) то је звук инструмента „мекши“ и обрнуто − што је аликвотних тонова више, то је звук инструмента оштрији. На неким инструментима се, нарочитим поступком у свирању, може постићи да поједини аликвоти зазвуче издвојено, као тзв. флажолети. С друге стране, помоћу савремене електронике, могуће је да се, слагањем више треперења одоварајуће висине и јачине, вештачки створи (синтетизује) звук било које жељене боје.
