Ампутација пениса

Ампутација пениса једна је од најтежих повреда мушког полног уда, која подразумева потпуни или делимични прекид континуитета тела пениса. Комплетна или потпуна ампутација карактерише се пресецањем кавернозних тела и мокраћног канала, а делимична само једног његовог дела, тако да је пресечени део повезан са кореном пениса.[1]

Ампутација пениса
Partial penectomy.jpg
Ампутација пениса
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностУрологија
МКБ-9-CM959.13, 959.14
eMedicinemed/3415

Ампутација пениса може бити задесна (саобраћајни удес, рањавање, рад на машинама са ротирајућим деловима, насиље), али је често и последица самоповређивања, код ментално оболелих особа, најчешће за време психотичних напада.

Захтева хитну инетрвенцију јер не само да може угрозити живот због искрварења, већ може довести до губитка полних функција. И поред тога што је микрохирургија значајно усавршила свој рад и методе, резултат трансплантације ампутираног пениса често је неизвестан.[2]

Пенектомија као облик ампутације пенисаУреди

Траумом изазвану ампутацију треба разликовати од уролошке интервенције пенектомије која се заснива на уклањању (ампутацији) једног дела пениса (парцијална) или целог пениса (тотална), са уклањањем скротума и тестиса, или без тога.

Пенектомија се примењује у случају повреде или тешке болести пениса (нпр код малигних тумора пениса),[3] или као део операција на промени пола код транссексуалаца.

Пенектомија може да се изведе на било ком анатомском нивоу спољашњих гениталија мушкарца. Она такође може да буде делимична, када се уклања само део или цео главића, и тотална, у случају потпуног уклањања пениса, са скротумом и тестисима.

Пенектомија извршена на било ком нивоу, доводи до делимичног или потпуног губитка полних и других функције пениса као што су; губитак ерогене осетљивости главића, немогућност да се започне сексуални чин, губитак способности за мокрењем, губитак ерекције.

Након делимичне пенектомије не искључује се у свим случајевима губитак сексуални нагон тј. могућност да се постигне оргазам, ејакулација и оплодње. Међутим након тоталне пенектомије са уклањањем скротума и тестиса, особа постаје неплодна.

ЕпидемиологијаУреди

Ампутација пениса често се јавља као резултат менталне болести. Према истраживањима, већина случајева ампутације пениса у западном свету настаје због душевних болести. Стопа менталних болести повезаних са ампутацијом пениса је чак 87%. Већина ових пацијената, у моменту самоповређивања (51%) је у акутној декомпензованој шизофренији.

У литератури се такође наводи и високу стопа самоповређивања пениса, код непсихијатријских болесника, која је повезана са губитком родног идентитета. Већина ових ампутација резултат је покушаја родне конверзије.

Случајеви сексуалне агресије или злочиначки напади такође су један од узрока ампутације пениса. Описан је случај масовних ампутација пениса у Тајланду током 1970-их, када је велики број бесних жена ампутирало пенис својим мужевима које су ухватили у прељуби.[4][5]

ЕтиопатогенезаУреди

 
Ампутација (кастрација) пениса будућем евнуху у 15. веку

Ампутација пениса је јако ретка повреда, која се углавном јавља спорадично. Ова повреда се обично повезује за самоповређивањем у акутним психотичним епизодама код психијатријских болесника ​​или код родне дисфорије. Злочиначки напади и механичке повреде чине остатак ампутација:

  • Саобраћајни удеси
  • Елементарне катастрофе
  • Ратна и терористичка дејства
  • Рад са тешким машинама
  • Спортске повреде

У историји је забележен и посебан облик ампутације пениса (кастрација) код, евнуха (ушкопљеника или кастрирани мушкараца). Најранији записи о намерној кастрацији ради стварања евнуха датирају из сумерских времена, из 21. века п. н. е. Током векова, евнуси су вршили разне дужности у многим различитим културама, као чувари и слуге харемова, оперски певачи, религиозни стручњаци, државни службеници, војни команданти.[6]

ДијагнозаУреди

Дијагноза ампутација пениса је очигледна на основу физичког прегледа. На основу узимања детаљне историја болести морају се утврдити разлози и ментално стање болесника ако се ради о самоповређивању.[7]

Одређивање психијатријско стање је важно за доношење оперативног плана. Из литературе сазнајемо да болесници који су извршили самоампутацију, након регресије акутне психотичне епизоде ​​и лечење основне менталне болести, обично изјављују да желе да да очувају пенис. Једини изузетак могу биити особе који су у више наврата покушале ампутацију пениса. Ризици будућег самоповређивања морају добро бити сагледани у односу на ефекат без замене пениса.[8]

Испитивање патрљака пениса и његовог остатак (ако је доступан) је јако важно како би се утврдило да ли је могућа реконструкција полног уда. Уништење ампутираног сегмента искључује реимплантацију, а пацијент треба припремити за будућу реконструкцију фалуса.

Пацијенти са одговарајућим патрљком могу избећи потпуну реимплантацију, иако је то типично мање пожељан исход. истраживања показују да је потребно за усмеравање уринарног тока неоходна дужине пениса од 2-3 сантиметра. Дужина потребна за сексуалне односе је вероватно већа, али зависи од телесног хабитус и избора партнера.

Обиман физикални преглед не треба да одлажу оперативни интервенцију, због краткоће времена, јер ће се вероватно права дијагноза добити у операционој сали када је болесник под анестезијом, што омогућава бољи преглед.

ТерапијаУреди

Ерих и сарадници,[9] обавили су прву макроскопску реимплантацију код једног болесника након ампутације пениса, у којој није обављена анастомоза артерија. Функционални и козметички резултати су били задовољавајући, али је некроза коже пениса била уобичајена појава.

Тамаји са сарадницима,[10] нешто касније модификовао је ову технику која је укључивала и микрохируршку реанастомозу крвних судова и нерава пениса. Тиме је значајно смањен ризик од некрозе коже пениса. Да би успех био потпун реанастомоза захтева и што бољу реваскуларизацију ампутираног дела пениса.[11]

Британски хирурзи 2020. године успели су да пришију 34-годишњем човеку пенис, скоро читав дан након што му је одсечен, што је јединствен случај у медицини да је тај орган после толиког периода без дотока крви успешно враћен на своје место.[12]

Шест недеља након оперативног захвата, не само да је мокраћна цев поново у потпуности функционисала, већ му се и осећај вратио. Захваљујући пажљиво и прецизно повезаним артеријама и венама, пацијент је чак и постигао пуну ерекцију.

У случају губитка дисталног дела пениса, реконструкција фалуса обавља се слободним кожним режњевима са подлактице.[13]

Преоперативно третман пацијента са ампутацијом пениса, због психичког стања болесника након сазнања о могућем губитку сексуалних и репродуктивних функција, захтева његову психолошку стабилизацију, најбоље уз помоћ психијатра. Коректибилна ампутација остатка пениса често је императив за успешно реимплантацију или евентуалну трансплантацију пениса узетог од донора..[14]

Поступак са ампутатом након трауме

Успешно враћање и пришивање је хитна процедура која захтева детаљну и пажљиву микрохирургију, и сарадњу са уролога и пластичног хирурга. Најважније за успех јесте да се, када се ампутација деси, брзо предузму поступци који ће одстрањеном ткиву дати најбоље шансе да преживи до захвата.

Одсечени пенис на месту повређивања треба одмах очистити од остатака нечистоће и умотаати у стерилну газу, натопљену сланим раствором. Тако умотан пенис треба ставити у пластичну кесу, коју треба запечати, и транспортовати до хируршке сале у затвореној посуди са ледом. Овај начин чувања и транспорта остатка пениса помаже да се смањи оштећење пениса исхемијом. Реимплантацију треба обавити што је брже могуће.[15]

ИзвориУреди

  1. ^ Kochakarn W. Traumatic amputation of the penis. Brazilian Journal of Urology. 2000. 26:385.
  2. ^ Lowe MA, Chapman W, Berger R: Repair of a traumatically amputated penis with return of erectile function. J Urol, 145: 1267-1270, 1991
  3. ^ Korets R, Koppie TM, Snyder ME, Russo P (2007). Partial penectomy for patients with squamous cell carcinoma of the penis: the memorial sloan-kettering experience. Ann. Surg. Oncol. 14 (12): 3614–9.
  4. ^ M. A., Guardian,. Zašto su Tajlanđanke odsecale penise svojim muževima?”. Blic RS. 20. 11. 2012. Приступљено 8. 4. 2016. 
  5. ^ Bhangananda K, Chaiyavatana T, Pongnumkul C: Surgical management of an epidemic of penile amputations in Siam. Am J Surg, 146: 376- 382, 1983.
  6. ^ Радић, Р. Цариград. Приче с Босфора. Еволута, Београд, (2007). стр. 62-72.
  7. ^ Jordan GH, Gilbert DA: Management of amputation injuries of the male genitalia. Urol Clin North Am, 16: 359-367, 1989.
  8. ^ Zatražio amputaciju penisa 10 dana nakon što mu je prišiven. DNEVNIK.hr, 18.09.2006. Приступљено 8. 4. 2016. 
  9. ^ Ehrich WS. Two unusual penile injuries. Journal of Urology. 1929. 21:239.
  10. ^ Tamai S, Nakamura Y, Motomiya Y: Microsurgical replantation of a completely amputated penis and scrotum. Plast Reconstr Surg, 60: 287- 291, 1977
  11. ^ Schulman ML: Reanastomosis of the amputed penis. J Urol, 109: 432-433, 1973.
  12. ^ „Хирурзи пришили човеку пенис дан након што му је одсечен”. www.rts.rs. 2. 7. 2020. Приступљено 2. 7. 2020. 
  13. ^ Korets, Ruslan; Koppie, Theresa M.; Snyder, Mark E.; Russo, Paul (2007). Partial Penectomy for Patients With Squamous Cell Carcinoma of the Penis: The Memorial Sloan-Kettering Experience. Annals of Surgical Oncology 14 (12): 3614–3619.
  14. ^ Jezior JR, Brady JD, Schlossberg SM. Management of penile amputation injuries. World J Surg. 2001 Dec. 25(12):1602-9.
  15. ^ Black PC, Friedrich JB, Engrav LH, Wessells H. Meshed unexpanded split-thickness skin grafting for reconstruction of penile skin loss. J Urol. 2004 Sep. 172(3):976-9.

ЛитератураУреди

  • Mc Roberts JW, Chapman WH, Ansell JS: Primaryanastomosis of the traumatically amputatedpenis: case reported and summary of literature. JUrol, 100: 751-754, 1968.
  • Cohen BE, May JW, Daly JSF, Young HH: Successful clinical replantation of an amputated penis by microvascular repair. Plast Reconstr Surg, 59: 276-280, 1997.
  • Ishida O, Ikuta Y, Shirane T, Nakahara M: Penile replantation after self-inflicted complete amputation: case report. J Reconstr Microsurgery, 12: 23-26, 1996.
  • Heyman AD, Bell-Thomson J, Rathod DM, Heller LE: Successful reimplant of the penis using microvascular techniques, J Urol, 118: 879-880, 1977.
  • Carroll PR, Lue TF, Schmidt RA, et al.: Penile replantation: current concepts. J Urol, 133: 281-285, 1985.
  • Greilheimer H, Groves JE: Male genital selfmutilation. Arch Gen Psychiatry, 36: 441-446, 1979.
  • Sanger JR, Matloub HS, Yousif NJ, Begun FP: Penile replantation after self-inflicted amputation. Ann Plast Surg, 29: 579-584, 1992.
  • Pomerance J, Truppa K, Bilos ZJ: Replantation and revascularization of the digits in a community microsurgical practice. J Reconstr Microsurgery, 13: 163-170, 1997.

Спољашње везеУреди

 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).