Отворите главни мени

Антихелиониди су спорадични метеори који привидно долазе из смера супротног од положаја Сунца. Материјал који даје антихелиониде потиче од различитих тела (комета и астероида) мале инклинације, а у контакт са земљином атмосфером долази пре него што прође кроз свој перихел.[1][2]

Антихелиониди
Период активности целе године
Радијант Псеудорадијант на 185° источно од Сунца
Геоцентрична брзина 20 — 35 km/s
Популациони индекс 3,0
ЗХР 2,5
Родитељско тело различити астероиди и комете
(в.текст)
Извори спорадичких метеора у еклиптичном координатном систему у односу на позицију Сунца: A - апекс, H - хелион, AH - антихелион, T - северна грана тороидалног извора; S - положај Сунца

Већина метеороида који припадају овом извору су астероидног порекла, са афелом у астероидном појасу. Угао под којим секу Земљину орбиту варира, али услед Земљине револуције долази до фокусирања радијанта у област супротну Сунцу (антихелион)[1]. Међутим, услед ротације Земље, радијант је померен 15° на исток (ближе апексу) и знатно је већи од радијаната правих метеорских ројева — 30° по ректасцензији а 15° по деклинацији, због чега је овалног облика. Кулминација радијанта је у 1 час после поноћи по локалном стандардном времену (односно у 2 сата по поноћи ако је на снази летње рачунање времена). Антихелионски извор никада не одступа више од 23° од еклиптике, тако да се антихелиониди могу видети са обе хемисфере. Крајем новембра и почетком децембра је на 23° северно од еклиптике и тада је највидљивији са северне хемисфере, али се тада поклапа са радијантом Таурида; док је крајем маја / почетком јуна на 23° јужно од еклиптике и тада је највиши за посматраче са јужне хемисфере.[3][4]

Раније је овај извор третиран као већи број ројева чији се положај налазио скоро на еклиптици, и то[4]:

  • δ-Канкриди (DCA)
  • Виргиниди (VIR)
  • Сагитариди (SAG)
  • Северни δ-Аквариди (NDA)
  • Јужни ι-Аквариди (SIA)
  • Северни ι-Аквариди (NIA)
  • Писциди (SPI)
  • Северни Тауриди (NTA)
  • Јужни Тауриди (STA)
  • Северни χ-Ориониди (XOR)

Од ројева који имају радијант у антихелиону, задржани су δ-Леониди, Каприкорниди и Тауриди, због јасне издвојености радијанта и максимума, и јер су им позната родитељска тела.[1]

Током највећег дела године, могуће је видети 2 — 3 метеора на сат из овог извора, али се у неким периодима овај број повећава, када Земља наилази на гушће распоређене метеороиде. Ти периоди су раније сматрани максимумима наведених еклиптичких ројева.[3]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 Jürgen Rendtel and Rainer Arlt (2011). Handbook for Meteor Observations. Potstdam: International Meteor Organization. ISBN 978-2-87355-020-2. 
  2. ^ „Minor Showers and Sporadic Meteors”. Sky Scan, Edmonton, Alberta, Canada. 2004. Приступљено 31. 10. 2011. 
  3. 3,0 3,1 Lunsford 2009
  4. 4,0 4,1 Rendtel, Jürgen (2006). „Visual Sporadic Meteo Rates” (PDF). WGN, the Journal of the IMO. International Meteor Organizazion. 34 (3): 71—76. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 16. 10. 2015. Приступљено 02. 11. 2011. 

ЛитератураУреди

  • Lunsford, Robert (2009). Meteors and How to Observe Them. New York: Springer Science+Business Media, LLC. ISBN 978-0-387-09461-8. 
  • Jürgen Rendtel and Rainer Arlt (2011). Handbook for Meteor Observations. Potstdam: International Meteor Organization. ISBN 978-2-87355-020-2. 

РеференцеУреди

ЛитератураУреди