Отворите главни мени

Апотеоза римских царева

Апотеоза је проглашавање римских царева божанством.

У римској је традицији да се умрли цареви који за собом остављају синове или изабране наследнике уздигну у ранг божанства. Ова врста почасти назива се деификација или апотеза.

ОбичајиУреди

Након цареве смрти и сахране, по целом граду виде се знаци жалости и одржавају се религиозне церемоније. Прави се воштана фигура према лику према лику преминулог цара и полаже се на огромно, уздигнуто постоље од слоноваче, прекривено златном драперијом и поставља на улаз у палату. Воштана фигура лежи бледа као болесник, а око ње, током целог дана, седе људи.

Распоред седењаУреди

Са леве стране седе чланови Сената одевени у црквене огртаче.

На почасном месту, са десне стране, седе жене и ћерке угледних грађана. Жене су скромно одевене. Ни једна од њих не носи накит. Одевене су у једноставне беле хаљине као знак жалости.

ЦеремонијаУреди

Седам дана траје церемонија. Током церемоније, свакога дана долазе лекари, приступају постољу и претварају се да прегледају пацијента. Потом објављују да му се стање погоршава.

Када се објави да је смрт наступила, најплеменитији и најодабранији младићи из коњичког реда и Сената, подижу носиљку и преносе је до старог Форума.

Са сваке стране постављен је хор. Један је састављен од деце из племићких и патрицијских породица, а други од угледних жена. Хорови певају химне и свечане песме, оплакујући покојника.

Потом се носиљка износи из града и односи на Марсово поље, где је на отвореном простору подигнута квадратна грађевина од великих дрвених греда.

ГрађевинаУреди

Изнутра је испуњена шибљем. Споља је украшена златно извезеном драперијом. Изрезбарена је слоновачом и разноврсних сликама. На врху здања налази се још једна идентична грађевина на исти начин украшена и идентичног облика само мања и са отвореним прозорима и вратима. На врху друге, налази се и трећа, четврта и тако до најмањег здања. Изглед здања може се упоредити са светионицима постављеним по лукама које помажу бродовима да се безбедно усидре.

Уобичајено име за овакав светионик је Фарос.

ЛомачаУреди

Носиљка се подиже горе на други ниво здања.

Сви знани мириси на свету од тамњана до разноврсних укуса воћа, сокова и миришљаве траве, доноси се и просипа на погребну ломачу. Сваки човек, из сваке провинције и града од великог угледа, срећан је што може да дарује ове последње поклоне у част цара.

Када се формира огромна ломача од миришљавих трава, којом се испуњује цела конструкција, око грађевине креће процесија, у којој наступа по одређеном реду, целокупна коњица. Коњица прати кретање и ритам пиричке игре. Око ломаче у сличном поретку круже тријумфална кола са возачима одевеним у пурпурно оивичене тоге. На колима се налазе фигуре са маскама свих познатих војсковођа и императора.

Када се сви обреди заврше, царев наследник приноси бакљу ломачи, након чега сви присутни постављени у круг, пале ватру. Пламен јако брзо захвата ломачу од свежег и сувог грања. Затим се са највишег и најмањег нивоа, као са круништа бедема, пушта орао да се са пламена вине у небо.

Веровање РимљанаУреди

Римљани верују да орао преноси душу цара са земље на небо.

Након тога, умрли цар је обожаван са осталим боговима.

ЛитератураУреди

„После Маркове смрти” - Херодијан, половина 10 в. до 283. г. (едиција 8 књига)