Балканска федерација
Балканска (кон)федерација (или Балканска федеративна република) је политички пројекат државног уједињења Балканског полуострва.
ИсторијатУреди
Током историје за Балканску федерацију су се углавном залагали социјалисти и други левичари балканских земаља. Ова идеја се током 19. века развила унутар социјалдемократског покрета балканских земаља, као алтернатива националним експанзијама новоформираних држава.[1] Један од првих заговорника Балканске федерације је био Светозар Марковић, који је упозоравао да српски народ живи измешан са другим народима, без јасно одређених географских и етнографских граница, те би стога морао „узети улогу освајача“ према суседима уколико тежи стварању велике националне државе.[2] Истакнути српски социјалдемократа Димитрије Туцовић се током Балканских ратова противио међусобном отимању око територија залажући се за заједницу балканских народа:
| „ | Неприродне претпоставке доводе нас у неприродан положај. Свака балканска државица хтела би све оно што само у заједници може добити. И место једне логичне тежње да се путем заједнице и иде, балканска буржоазија ствара ратне ситуације и гура у пропаст народе, због своје страховите неспособности да се уздигне на висину смелих прегнућа која Историја изискује. Никада једна класа није била кратковидија! Хоће сви пристаништа, сви довољно територија, сви Солун, сви Вардарску долину, јер је све то тако важно - а не виде да то сви могу имати само у заједници.[3] | ” |
Коминтерна је узела ову идеју за основу своје политике према Балкану. За комунисте је Социјалистичка Балканска Федерација представљала „једини излаз из ђавољског круга националистичке мржње, распарчавања на државице, беде и империјалистичке експлоатације“.[4] Почетком 1920-их година у Бечу излази лист „Балканска федерација”, који је издавала Балканска комунистичка федерација, а уређивао га Огњен Прица.[5]
Након Другог светског рата је између нових комунистичких власти ФНР Југославије, НР Бугарске, НР Румуније и НР Албаније, уз аквитно учешће Совјетског Савеза, разматрано уједињење у Балканску федеративну републику, која би евентуално укључивала и Грчку у случају победе партизана у грчком грађанском рату. Међу новим социјалистичким државама су били закључени двострани уговори о сарадњи, и то југословенско-албански, југословенско-бугарски и бугарско-румунски. Међутим, након резолуције Информбироа 1948. године, долази до прекида односа ФНР Југославије са осталим социјалистичким земљама Балкана, и прекида преговора о савезу.
Идеја балканске федерације и данас има своје заступнике међу левичарима Балкана.[6]
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Dr Branko Nadoveza, Balkanski socijalisti i Balkanska federacija. . Beograd. 1997. ISBN 978-86-7244-050-8.
- ^ Велика Србија или балканска федерација (Холм Зундхаусен, Историја Србије од 19. до 21. века)
- ^ Димитрије Туцовић, Србија и Арбанија (у Изабрани списи, књига II, стр. 138) Просвета, Београд, 1950.
- ^ „Titoizam i sukobi u bivsoj Jugoslaviji”. Архивирано из оригинала на датум 30. 06. 2007. Приступљено 06. 07. 2009.
- ^ Огњен Прица, Народни хероји Југославије, „Младост“ Београд, 1975. година
- ^ „Nikos Stefanidis: Ja sam za balkansku federaciju”. Архивирано из оригинала на датум 28. 07. 2012. Приступљено 06. 07. 2009.
ЛитератураУреди
- Бранко Петрановић, Балканска федерација 1943-1948, ИКЗ Заслон (Београд, Шабац) 1991.
- Др. Бранко Надовеза, Балкански социјалисти и Балканска федерација. . Београд. 1997. ISBN 978-86-7244-050-8.
Спољашње везеУреди
- Велика Србија или балканска федерација (Холм Зундхаусен, Историја Србије од 19. до 21. века)