Бећарски данак у Србији је, за прве владе кнез Милоша, била врста непосредног пореза које се убирао од неожењених лица без самосталне привредне делатвости.

Признаница за плаћени бећарски данак четврте класе за период од годину дана на име Стамена Ђорђевића из 1865. године

Наплаћивао се углавном по градовима од момака запослених у хановима, коњушара по мензиланама (поштанским станицама) и др. Укупан финансијски ефекат је био незнатан.

Године 1839. у Београдској нахији убрано је 1.406 гроша од 276 лица. У Пожаревачкој нахији било је само 105 обвезника.

Тек почетком педесетих година 19. века, обраћа се већа пажња на овај данак. Плаћале су га и трговачке калфе, које су имале, поред стана и хране, 100—200 талира годишње плате. На приход од 100 талира порез је износио 6 цванцика годишње, на 120 талира 9 цванцика и даље прогресивно. Овим данком су оптерећена и нежењена лица која су напустила своју радњу и ступила у службу код другог. Бећарски данак укинут је 1864.. кад је изведена пореска реформа.

Литература

уреди